Двије упечатљиве приче из два међусобно удаљена мјеста наше Епархије су дошла до нас. Обје свједоче о забрињавајућим појавама којима је изложен савремени човјек. Али, ове аутентичне приче свједоче и о могућности побуне и непристајања на живот у окружењу које нам намеће обрасце који су страни вјери и поретку наше Цркве.
 
У једном семберском селу се настанила четворочлана породица чији дом је до недавно био у једном швајцарском граду. Разлог због којег су супружници одлучили да напусте свој швајцарски дом, посао, окружење и комфор је њихова процјена да владајуће структуре Швајцарске имају намјеру – или је већ спроводе у дјело – да уграђују извјесне технолошке апарате (чипове) у организам човјека. Отац породице је одлучио да односна интенција власти њихове досадашњег мјеста боравка неће донијети ништа добро њему, његовој супрузи и њиховој дјеци, тако да се одлучио на корак који није био лак, али је – њихово је чврсто убјеђење – једини исправан. Купивши сеоско имање надомак Бијељине, одлучили су да овдје свију своје породично гнијездо. Они се надају да су пронашли свој простор слободе који неће бити угрожен никаквим биолошко-технолошким експериментима који ће угрозити њихову самовласност, достојанство и здравље.
 
Друга прича нам долази из теслићког краја. У једном тамошњем селу су се доселили дјед и бака са својим унуцима. Свој радни вијек су провели у једном њемачком граду. Међутим, видјевши да се у школском систему Њемачке уводе иновације које укидају основни стид и бришу разлику између полова, чланови ове породице су одлучили да се дјед и баба са својим унуцима одселе из таквог окружења и да се врате у свој завичај. Отац и мајка дјеце су до даљњег остали да живе и раде у Њемачкој. Увидјевши да је васпитно-образовни одгој њихове дјеце приоритет, ова породица је одлучила да евакуише своје потомке из опасног  окружења. Они вјерују да ће на својим давнашњим огњиштима и у нашем образовном систему – којег (још) није захватила поплава страних нам учења – имати могућност васпитавања својих потомака на благоразумним основама.
 
Поступци ових породица су упозоравајући и охрабрујући. Упозоравајући, јер културолошки, технолошки и васпитни образац –дубоко несагласан вјери Цркве и њеном предању – који се последњих деценија формира у Западној Европи је убрзао своје активности. Охрабрујући, јер постоје појединци и породице које су спремне да учине радикалне промјене у свом животу, а како би се борили за вјеру једнпут предану светима /Јуда 1, 3/.
 
 
Информативна служба Епархије зворничко-тузланске

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ ВАСПИТАЊЕ ЕВРОПА