ГРК (78) БИЦИКЛОМ ПРЕШАО ПУТ ОД СОЛУНА ДО ГРОБА ПАТРИЈАРХА ПАВЛА
Грк Атанасиос Дигенис у 78. години живота је кренуо на дуго поклоничко путовање којим је посведочио љубав између свог и српског народа
– Атанасије, дошао си бициклом из Солуна до Београда? – питао је патријарх Павле грчког сликара Атанасиоса Дигениса, који је 1999. године стигао у престоницу како би помогао српском народу у тешкој ситуацији. Први сусрет Грка са тадашњим патријархом био је, како наводи, још једна потврда српско-грчког пријатељства које негује одмалена. Након 24 године, Атанасиос је у 78. години одлучио да понови то путовање – прошле недеље поклонио се гробу патријарха Павла у Раковици и још једном посведочио љубави између два народа.
– Атанасије, дошао си бициклом из Солуна до Београда? – питао је патријарх Павле грчког сликара Атанасиоса Дигениса, који је 1999. године стигао у престоницу како би помогао српском народу у тешкој ситуацији. Први сусрет Грка са тадашњим патријархом био је, како наводи, још једна потврда српско-грчког пријатељства које негује одмалена. Након 24 године, Атанасиос је у 78. години одлучио да понови то путовање – прошле недеље поклонио се гробу патријарха Павла у Раковици и још једном посведочио љубави између два народа.
(Фото: Н. Марјановић)
На ово путовање Атанасиос је кренуо у суботу трећег јуна са Зејтинлика и за осам дана прешао је више од 700 километара. Овај подухват за њега је, каже, било ходочашће и знак верности према српском народу.
– Успут су сви хтели да ме угосте, позивали у хотел, али нисам то желео. Спавао сам углавном у шатору. Смисао овог путовања је био подвиг. Могао сам путовати и авионом, али то не би било поклоничко путовање за које треба уложити напор и жртву. И у Солуну и у Србији питали су ме одакле ми снага за такав подухват. На једној нози имам крило Светог Саве, на другој крило патријарха Павла. Она ме воде овим путем – објашњава Атанасиос и додаје да га је водила и жарка жеља да упали свећу у Храму Светог Саве.
– Ишао сам преко Крушевца, па сам се у Лазарици поклонио моштима Светог цара Лазара. То је важно због свега што се сада дешава на Косову. У Зајечару смо отишли до Споменика палим борцима у Првом светском рату – истиче Атанасиос.
Он је у Србији боравио неколико пута. Док су на овим просторима беснели ратови деведесетих година, Атанасиос је, у жељи да помогне, допутовао у Београд са камионима који су довозили медицинска средства и одећу.
– Нисам уз ову земљу само у добрим временима, већ и када настану тешкоће. Хтео сам да помогнем болницама у Београду током деведесетих. Био сам на двема хирургијама, у једној ортопедској и једној психијатријској клиници у којој су лечена деца са проблемима узрокованим ратом – говори Атанасиос.
Помоћ за српски народ он је затражио и од својих сународника, верујући у пријатељство две земље. А његовој племенитости су се одазвали родитељи стотине деце коју је учио сликању у Грчкој.
– Држао сам бесплатне часове сликања деци. Као „плату” за часове свако од њих је доносио по једну ружу. Када је настало тешко време у Србији, рекао сам својим ученицима да замоле родитеље да помогну колико су у могућности – рекао је сликар.
Љубав према српском народу расла је од детињства овог уметника. За то је заслужан његов деда који је познавао српске војнике из Првог светског рата и пред спавање му је причао о нашем народу.
– Говорио ми је да када порастем на било који начин, макар једном лепом речју, помогнем Србима. Када сам могао да помогнем, то сам радио на делу, а не речима. Та дела су порука да сваки човек, уколико жели, може да шири љубав – поручује грчки уметник, и додаје да је прва велика пријатељства у нашој земљи остварио са српским сликарима на ликовним колонијама.
Атанасиос Дигенис јуче се вратио у Солун, али не на бициклу, јер му је долазак на двоточкашу, каже, био прилично изазован, а као успомену са овог ходочашћа највише ће памтити срдачност људи које је на њему срео.
– Сви су према мени били гостопримљиви. Нудили су ми воду и сок, чак нас је и полиција понудила кафом. Када смо стигли у манастир Раковицу, свештеник и неколико других Срба са мном су причали на грчком. И са мало грчких речи које су знали поделили су са мном своју радост и одушевљење. То ми даје велику подршку и снагу да у годинама у којим сам наставим овај пут – каже сликар.
Три пута исто питање
Бомбардовање 1999. године Атанасиоса је навело на прво путовање бициклом из родног Солуна до Србије у помоћ братском народу. Овај подвиг довео је до његовог познанства са патријархом Павлом.
– Када је патријарх чуо да сам допутовао бициклом како бих помогао српском народу, тражио је да ме одведу код њега. Када сам стао пред патријарха, три пута ме питао да ли сам заиста тако допутовао. Разговарао је са мном на грчком, хтео да ме угости, да преспавам у патријаршији, али ја сам већ имао смештај. Патријарх Павле је, по мом мишљењу, био човек, пре свега, а потом и црквени поглавар. Једнога дана постаће светац, сигуран сам – каже Атанасиос.
Извор: Политика
– Успут су сви хтели да ме угосте, позивали у хотел, али нисам то желео. Спавао сам углавном у шатору. Смисао овог путовања је био подвиг. Могао сам путовати и авионом, али то не би било поклоничко путовање за које треба уложити напор и жртву. И у Солуну и у Србији питали су ме одакле ми снага за такав подухват. На једној нози имам крило Светог Саве, на другој крило патријарха Павла. Она ме воде овим путем – објашњава Атанасиос и додаје да га је водила и жарка жеља да упали свећу у Храму Светог Саве.
– Ишао сам преко Крушевца, па сам се у Лазарици поклонио моштима Светог цара Лазара. То је важно због свега што се сада дешава на Косову. У Зајечару смо отишли до Споменика палим борцима у Првом светском рату – истиче Атанасиос.
Он је у Србији боравио неколико пута. Док су на овим просторима беснели ратови деведесетих година, Атанасиос је, у жељи да помогне, допутовао у Београд са камионима који су довозили медицинска средства и одећу.
– Нисам уз ову земљу само у добрим временима, већ и када настану тешкоће. Хтео сам да помогнем болницама у Београду током деведесетих. Био сам на двема хирургијама, у једној ортопедској и једној психијатријској клиници у којој су лечена деца са проблемима узрокованим ратом – говори Атанасиос.
Помоћ за српски народ он је затражио и од својих сународника, верујући у пријатељство две земље. А његовој племенитости су се одазвали родитељи стотине деце коју је учио сликању у Грчкој.
– Држао сам бесплатне часове сликања деци. Као „плату” за часове свако од њих је доносио по једну ружу. Када је настало тешко време у Србији, рекао сам својим ученицима да замоле родитеље да помогну колико су у могућности – рекао је сликар.
Над гробом патријарха Павла (Фото Златко Бомештар)
Љубав према српском народу расла је од детињства овог уметника. За то је заслужан његов деда који је познавао српске војнике из Првог светског рата и пред спавање му је причао о нашем народу.
– Говорио ми је да када порастем на било који начин, макар једном лепом речју, помогнем Србима. Када сам могао да помогнем, то сам радио на делу, а не речима. Та дела су порука да сваки човек, уколико жели, може да шири љубав – поручује грчки уметник, и додаје да је прва велика пријатељства у нашој земљи остварио са српским сликарима на ликовним колонијама.
Атанасиос Дигенис јуче се вратио у Солун, али не на бициклу, јер му је долазак на двоточкашу, каже, био прилично изазован, а као успомену са овог ходочашћа највише ће памтити срдачност људи које је на њему срео.
– Сви су према мени били гостопримљиви. Нудили су ми воду и сок, чак нас је и полиција понудила кафом. Када смо стигли у манастир Раковицу, свештеник и неколико других Срба са мном су причали на грчком. И са мало грчких речи које су знали поделили су са мном своју радост и одушевљење. То ми даје велику подршку и снагу да у годинама у којим сам наставим овај пут – каже сликар.
Три пута исто питање
Бомбардовање 1999. године Атанасиоса је навело на прво путовање бициклом из родног Солуна до Србије у помоћ братском народу. Овај подвиг довео је до његовог познанства са патријархом Павлом.
– Када је патријарх чуо да сам допутовао бициклом како бих помогао српском народу, тражио је да ме одведу код њега. Када сам стао пред патријарха, три пута ме питао да ли сам заиста тако допутовао. Разговарао је са мном на грчком, хтео да ме угости, да преспавам у патријаршији, али ја сам већ имао смештај. Патријарх Павле је, по мом мишљењу, био човек, пре свега, а потом и црквени поглавар. Једнога дана постаће светац, сигуран сам – каже Атанасиос.
Извор: Политика
