ШТА ЈЕ ДОСТОЈЕВСКИ ПИСАО О СРБИМА – ПОВОДОМ 140 ГОДИНА ОД СМРТИ

"Срби су ватрене патриоте"

Један од највећих руских писаца Фјодор Достојевски преминуо је пре 140 година. Писац припада епохи класичног реализма у руској књижевности. Посебно се издвојио захваљујући свом таленту и оригиналном стилом. Његова књижевност је значајно утицала на токове европске књижевности.
 
Сви смо читали романе “Злочин и казна”, “Браћа Карамазови”, “Двојник” и “Идиот”. Међутим, да ли знате шта је Достојевски писао о Србима у својим “Пишчевим записима”?
 
Попут других руских реалиста Србију је видео попут неког идеала слободе, као и борбе за ослобођење. У “Пишчевим записима” је пратио стање Балкану и како су текли Балкански ратови. Описивао је да Србе доживљава као ослободиоце од Турака, као и ослободиоце Балкана и Европе.
 
Ево како су изгледали његови записи:
 
“Мислим да постоје две Србије. Једна је Србија виших кругова, она је нестрпљива и без искуства. Ова Србија није још живела истинским  животом, није још показала своју акцију, али већ страсно машта о будућности. Ова Србија има већ своје партије и зна за интриге које понекад добијају невероватне размере. Такве интриге се не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија”, написао је Достојевски и додао:
 
“Међутим, постоји и она народна Србија. Она једино Русе сматра својим избавитељима, својом браћом. Србија народа руског цара гледа као Сунце, она воли Русе и верује им. На самом крају желим режи да неће много времена проћи и јавиће се спасоносна реакција, јер су већина Срба ватрене патриоте. Они ће се сетити Руса који су живот поклонили за њихову земљу. Велики руски дух ће оставити своје трагове у њиховим душама, а из руске крви која је проливена у Србији израшће и српска слава. И Срби ће се уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да је освајају.”

Извор: Објектив.рс
 

ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ - КРАТКА БИОГРАФИЈА
 
Фјодор Михајлович Достојевски је био један од најутицајнијих писаца руске књижевности и један од највећих писаца свих времена. Његово задирање у најмрачније делове људског срца, заједно са ненадмашним тренуцима просветљења, имају огроман утицај на књижевност 20. века.
 
Живот и рад Достојевског

Поред писања бавио се и новинарством и филозофијом. Његова дела истражују људску психу током веома тешкох политичког и социолошког периода у Русији. Према многима био је светски писац у рангу Шекспира и Сервантеса.
 
Био је писац реализма, али представља својеврсни прелаз према модернизму. Због књижевне технике његови романи представљају реализам, док драматични дијалози и филозофске расправе чине од њега претечу модернизма. Модернизам, егзистенцијализам, и различите школе психологије и теологије се заснивају на његовим идејама.
 
Достојевски је рођен је 11. новембра 1821. године у Москви као други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских емиграната. Убрзо пошто је мајка умрла од туберкулозе 1837. године, он и брат Михаил су послати у Војну академију у Санкт Петерсбургу. Године 1839. умро му је и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар. Претпоставља се да су га убили његови кметови који су били огорчени његовим насилним понашањем у пијаном стању. Због тога се често у Фјодоровим романима провлачи мотив смрти, убиства и казне.
 
Насупрот његовом оцу, мајка му је била веома благе нарави и великодушна, и због тога често имамо ликове у његовим делима са потпуно супротним карактерима. Још у раном детињству је био упознат са бајкама, причама и легендама. Његова мајка је користила Библију како би га научила да чита и пише. Нека искуства из детињства су се нашла у његовим делима. Када је један пијани човек силовао девојчицу од девет година, послали су га по његовог оца да је збрине. Тај догађај га је прогањао и та узнемиравајућа жеља одраслог човека за девојчицом је завршила у делима „Зли дуси“, „Браћа Карамазов” и осталима.
 
Иако веома малог раста (око 1,60 метара), Достојевски је био веома тврдоглав, својеглав и дрзак. Није му ишло добро у Војној академији због недостатка интересовања за математику и науку. Уместо тога се посветио књижевности. Веома је ценио Оноре де Балзака и 1843. године је чак превео једно његово дела на руски језик.
 
Достојевски је почео да пише у својим двадесетим годинама и 1846. године се појавио његов први роман „Бедни људи“, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је дао чувену карактеризацију: „Рођен је нови Гогољ”. По објављивању свог првог романа, Достојевски је ухапшен и затворен 23. априла 1849. године под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цара Николаја И. Он је 16. новембра исте године осуђен на смрт стрељањем због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања, Достојевски је помилован и упућен на присилни рад у Сибиру.
 
Четворогодишња робија у Сибиру прекинула је стварање Фјодора Достојевског, али ми је зато била извор инспирације. О томе он пише: „Колико ли сам изнео с робије народних типова, карактера! Саживео сам се с њима и зато, чини ми се, да их добро познајем. Колико ли историја скитница и разбојника и уопште свег црног, тужног живота. Биће довољно за целе томове.“
 
После повратка са робије Достојевски пише и објављује књигу за књигом. У његова најзначајнија дела спадају: „Записи из мртвог дома“, „Понижени и увређени“,“Записи из подземља“-најсложеније дело Достојевског, „Злочин и казна“, „Идиот“, „Младић“, „Браћа Карамазови“- врхунац и синтеза романсијерске уметности Достојевског.
 
Достојевски слика социјалну неправду и човека као њену жртву. Добро познавање људске природе омогућило му је да заснује модеран психолошки роман и да у том жанру да најбоља остварења у светској књижевности. Уводи у роман унутрашњи монолог као доминантно уметничко средство за самоиспољавање јунака и откривање сложености њиховог душевног света.
 
За разлику од других руских писаца, Достојевски није припадао богатој породици велепоседника. Често је наглашавао ту разлику у друштвеном статусу и колико је то другачије утицало на његов рад. Како није имао новца, трудио се да га заради писањем. Имао је рокове који су га пожуривали и често је дело трпело због тога. За разлику од њега, Толстој и Тургењев су потицали из богате породице и нису морали бринути о новцу.
 
Период након прогона у Сибир се сматра прекретницом у његовом животу. Напустио је раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марију Исајеву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио 7. фебруара 1857. године. Њихов заједнички живот је био веома тежак. Током боравка у Сибиру појавили су му се епилептични напади који су се погоршавали и Марија то није могла да поднесе.
 
Године 1864. умире му супруга, а потом и брат. Био је у веома лошој финансијској ситуацији, а морао је и да издржава и удовицу и децу свог брата. У то време био је потпуно у депресији, коцкајући се, често губећи и задужујући се. Тако је његово дело „Злочин и казна“ написано у рекордном року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове. Роман му је донео славу али га није спасао беде.
 
Последње године живота

Често је путовао по западној Европи. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинаријом Сусловом, младом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Убрзо је упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенографкиња и оженио се 1867. године. Ана му је родила четворо деце од којих је прво умрло убрзо након порођаја.
 
За време српско-турског рата више пута је писао о Србији и Црној Гори. Пред крај живота живео је у граду Стараја Руса недалеко од Санкт Петерсбурга. Преминуо је 9. фебруара 1881. године у Санкт Петерсбургу од последица крварења узрокованог епилептичним нападом.

Извор: средњешколе.едукација.рс
 

 

ДОСТОЈЕВСКИ

 

offline