Ковачевић: ЗАБОРАВНОСТ ЈЕ НАЈВЕЋИ ПРОБЛЕМ СРБА
Највећи проблем Срба јесте тај што најчешће заборављају проблеме са којима улазе у одређени период, па се они онда враћају као бумеранг, каже у изјави за Срну угледни српски лингвиста Милош Ковачевић.
Такав је случај и са питањем очувања српског језика и проблемима, који су, наводи Ковачевић, наступили након његовог српско-хрватског периода, а којима је прије свега разлог тај што нема сагласности између политичких и лингвистичких ставова.
Према професору Ковачевићу, велики проблем је и тај што разне политичке организације и политички маркетинзи унутар самог српског народа, разграђују структуру самог језика, али и "ужасан статус ћирилице", која је код Срба и идентитетски критеријум.
"Ту у првом реду мислим на различите притиске са родном равноправношћу. Када бисте се држали тих закона које политика хоће на силу да уведе у језик, изгубили бисте потпуно и граматичку и стилистичу структуру језика. Заправо, не бисте могли написати апсолутно ниједну реченицу коју бисте могли прочитати", каже Ковачевић, који је и професор за савремени српски језик, синтаксу, стилистику и општу лингвистику.
Он истиче да је српски језик угрожен посебно "извана", јер они, који су његови корисници, не прихватају статус српског језика онакав какав он јесте.
Говорећи о српском језику након његовог српско-хрватског периода, Ковачевић подсјећа да су се прво осамосталили они језици који нису били лингвистички језици - најприје хрватски 1990. године увођењем новог хрватског устава, а затим бошњачки на конгресу муслиманских интелектуалаца 1993. године.
"Тако да је српски језик остао као нека врста остатка од онога што су узели Хрвати и што су мислили да узму муслимани. Чим се распала СР Југославија и Црногорци су одвојили, како су сматрали, свој дио језика, тако да српски заправо никад није званично ни верификован као одвајање од српско-хрватског", наводи Ковачевић.
Он објашњава да, с пуним правом, српски никад није званично верификован као одвајање од српско-хрватског, јер, како је чувени српски лингвиста Павле Ивић записао, од свих тих новоизњедрених језика једино се у српској језичкој политици ништа није промијенило.
"Није уопште мијењан статус ни граматички, ни лексички, ни било који - све оно што је био српско-хрватски, пренесено је даље на српски језик, што је сасвим нормално јер је и српско-хрватски био преименовани српски", каже Ковачевић.
Он напомиње да су тада наступили проблеми са статусом српског језика који су били искључиво политички, јер је српском језику само "враћен Вуков и вуковски српски", као и име, које је једно вријеме било политички преименовано у српско-хрватски, односно хрватско-српски.
Ковачевић подсјећа да назив "политички језици" за језике одвојене од Српског деведесетих година прошлог вијека, "због којег се буне Хрвати и неки други", нису измислили србисти, него европска лингвистика, у првом реду Енглези.
Са становишта лингвистичких критеријума о идентитету језика који важе још од старих Грка, указује Ковачевић, то заправо нису језици, него само варијанте.
"Лингвистички језик се утемељује према лингвистичким критеријумима - према комуникативном, генетском и граматичком, структурном, а ови /политички/ дизањем руку. И ви сваки пут кад имате већину у скупштину, дизањем руку можете да прогласите или укинете поједини језик. С те стране се види да су политички језици, заправо језици привременог стања, али и да заправо нису језици - може се говорити само о варијантама", каже Ковачевић.
Он подсјећа да се у периоду када су "Хрвати и остали" покушавали доказати да су то посебни језици, а након што је лингвиста Иво Прањковић у Загребу изјавио како се, на језичком нивоу, ради о само једном језику без обзира на то шта ко мислио, створила идеја да се направи декларација која је у Сарајеву направљена 2017. године о заједничком језику.
Ковачевић наводи да је циљ декларације био да се статус политичких језика изједначи са српским, али да је испала мањкава.
"То је декларација која је у суштини тачна, али генерално нетачна. У суштини је тачна зато што су то стварно све варијанте једнога језика, али је нетачна зато што мора постојати језик чије су варијанте, а они неће да наведу у декларацији ког језика су то варијанте.
Да су то варијанте хрватског, бошњачког или црногорског, одмах би се навело. Него су све варијанте српског језика", каже Ковачевић.
Он истиче да се на стручна, лингвистичка и једино могућа објашњења о српском језику као лингвистичком језику и његовим варијантама, из Загреба, Подгорице и Сарајева постављају политички критеријуми "по којима би да се праве земаљски језици" и игноришу лингвистички критеријуми.
Ковачевић примјећује да у Загребу, Подгорици и Сарајеву мисле да неоромантизам може да се прави на крају 20. вијека и да се народ, нација и језик стварају као што је то било на почетку 19-тог.
"Друкчије речено - да врате историју уназад потпуно и да дође до онога да велики број говорника једног језика каже - ја не припадам том језику јер сам много старији од њега. Највећи број говорника у Црној Гори који сматрају да говоре Црногорским, заправо не говоре Црногорским јер су старији од црногорског језика. Највећи број говорника у Босни и Херцеговини - Бошњака, муслимана, а то су само они који су од 1993. године, могу да кажу да су говорници бошњачког језика", објашњава Ковачевић.
Он указује да се оваквим односом према језику ствара и велики проблем у политичким односима.
"Ви морате да сарађујете на политичком нивоу, а они који не разумију политику и науку, не схватају да наука не може никако да вријеђа. Ако неко каже да је два плус два четири, а не слажете се у Сабору Хрватске или било гдје другдје, ви то не можете промијенити. Не можете промијенити лингвистичке критеријуме о идентитету језика који важе од старих Грка. Али можете да утичете на политику и да се прихватају ваши ставови", поручио је Ковачевић.
Извор: Глас Српске
Према професору Ковачевићу, велики проблем је и тај што разне политичке организације и политички маркетинзи унутар самог српског народа, разграђују структуру самог језика, али и "ужасан статус ћирилице", која је код Срба и идентитетски критеријум.
"Ту у првом реду мислим на различите притиске са родном равноправношћу. Када бисте се држали тих закона које политика хоће на силу да уведе у језик, изгубили бисте потпуно и граматичку и стилистичу структуру језика. Заправо, не бисте могли написати апсолутно ниједну реченицу коју бисте могли прочитати", каже Ковачевић, који је и професор за савремени српски језик, синтаксу, стилистику и општу лингвистику.
Он истиче да је српски језик угрожен посебно "извана", јер они, који су његови корисници, не прихватају статус српског језика онакав какав он јесте.
Говорећи о српском језику након његовог српско-хрватског периода, Ковачевић подсјећа да су се прво осамосталили они језици који нису били лингвистички језици - најприје хрватски 1990. године увођењем новог хрватског устава, а затим бошњачки на конгресу муслиманских интелектуалаца 1993. године.
"Тако да је српски језик остао као нека врста остатка од онога што су узели Хрвати и што су мислили да узму муслимани. Чим се распала СР Југославија и Црногорци су одвојили, како су сматрали, свој дио језика, тако да српски заправо никад није званично ни верификован као одвајање од српско-хрватског", наводи Ковачевић.
Он објашњава да, с пуним правом, српски никад није званично верификован као одвајање од српско-хрватског, јер, како је чувени српски лингвиста Павле Ивић записао, од свих тих новоизњедрених језика једино се у српској језичкој политици ништа није промијенило.
"Није уопште мијењан статус ни граматички, ни лексички, ни било који - све оно што је био српско-хрватски, пренесено је даље на српски језик, што је сасвим нормално јер је и српско-хрватски био преименовани српски", каже Ковачевић.
Он напомиње да су тада наступили проблеми са статусом српског језика који су били искључиво политички, јер је српском језику само "враћен Вуков и вуковски српски", као и име, које је једно вријеме било политички преименовано у српско-хрватски, односно хрватско-српски.
Ковачевић подсјећа да назив "политички језици" за језике одвојене од Српског деведесетих година прошлог вијека, "због којег се буне Хрвати и неки други", нису измислили србисти, него европска лингвистика, у првом реду Енглези.
Са становишта лингвистичких критеријума о идентитету језика који важе још од старих Грка, указује Ковачевић, то заправо нису језици, него само варијанте.
"Лингвистички језик се утемељује према лингвистичким критеријумима - према комуникативном, генетском и граматичком, структурном, а ови /политички/ дизањем руку. И ви сваки пут кад имате већину у скупштину, дизањем руку можете да прогласите или укинете поједини језик. С те стране се види да су политички језици, заправо језици привременог стања, али и да заправо нису језици - може се говорити само о варијантама", каже Ковачевић.
Он подсјећа да се у периоду када су "Хрвати и остали" покушавали доказати да су то посебни језици, а након што је лингвиста Иво Прањковић у Загребу изјавио како се, на језичком нивоу, ради о само једном језику без обзира на то шта ко мислио, створила идеја да се направи декларација која је у Сарајеву направљена 2017. године о заједничком језику.
Ковачевић наводи да је циљ декларације био да се статус политичких језика изједначи са српским, али да је испала мањкава.
"То је декларација која је у суштини тачна, али генерално нетачна. У суштини је тачна зато што су то стварно све варијанте једнога језика, али је нетачна зато што мора постојати језик чије су варијанте, а они неће да наведу у декларацији ког језика су то варијанте.
Да су то варијанте хрватског, бошњачког или црногорског, одмах би се навело. Него су све варијанте српског језика", каже Ковачевић.
Он истиче да се на стручна, лингвистичка и једино могућа објашњења о српском језику као лингвистичком језику и његовим варијантама, из Загреба, Подгорице и Сарајева постављају политички критеријуми "по којима би да се праве земаљски језици" и игноришу лингвистички критеријуми.
Ковачевић примјећује да у Загребу, Подгорици и Сарајеву мисле да неоромантизам може да се прави на крају 20. вијека и да се народ, нација и језик стварају као што је то било на почетку 19-тог.
"Друкчије речено - да врате историју уназад потпуно и да дође до онога да велики број говорника једног језика каже - ја не припадам том језику јер сам много старији од њега. Највећи број говорника у Црној Гори који сматрају да говоре Црногорским, заправо не говоре Црногорским јер су старији од црногорског језика. Највећи број говорника у Босни и Херцеговини - Бошњака, муслимана, а то су само они који су од 1993. године, могу да кажу да су говорници бошњачког језика", објашњава Ковачевић.
Он указује да се оваквим односом према језику ствара и велики проблем у политичким односима.
"Ви морате да сарађујете на политичком нивоу, а они који не разумију политику и науку, не схватају да наука не може никако да вријеђа. Ако неко каже да је два плус два четири, а не слажете се у Сабору Хрватске или било гдје другдје, ви то не можете промијенити. Не можете промијенити лингвистичке критеријуме о идентитету језика који важе од старих Грка. Али можете да утичете на политику и да се прихватају ваши ставови", поручио је Ковачевић.
Извор: Глас Српске
