Ауторски текст Игора Калабухова: УЈЕДИЊЕНИ ПРОТИВ НЕПРАВДЕ И ЛАЖИ


Фото: Архива
Данас се у Русији слави празник од посебног историјског значаја. У одређеном смислу, овај датум – Дан народног јединства – је кључ за разумијевање руског менталитета. Његови коријени сежу у седамнаести вијек. Током периода дубоке социјалне и економске кризе, млада, релативно недавно централизована руска држава нападнута је 1604. године. Ти догађају су у модерним уџбеницима историје добили назив "пољско-литванске интервенције".

Опијена жеђу за лаком зарадом, Пољско-литванска унија је искористила слабост Русије и већ 1610. године њене трупе су заузеле Кремљ и Китај-город (камену тврђаву у близини Кремља). Требале су двије године да се становници разорених, раштрканих руских земаља уједине и одупру страним освајачима. Народна војска, предвођена обичним грађанином, трговцем Кузмом Минином и кнезом Дмитријем Пожарским, чији споменик данас стоји на Црвеном тргу, укључивала је представнике свих националности, религија и сталежа. Протјеривање интервенциониста из Москве 1617. године несумњиво је херојска страница наше историје и чин народног јединства пред подмуклим непријатељем. Данас славимо 410. годишњицу овог подвига.

Историја је изврстан учитељ. Захваљујући њој можемо да извучемо закључак, између осталог, о природи односа између Русије и Запада, о разлозима стране интервенције, мотивацији и поријеклу агресије против Русије. Вјековни односи наше земље са Западом комбинација су дуготрајних периода конфронтације и привремених примирја у борби против заједничких изазова, у чијем је превазилажењу, иначе, Русија увијек играла главну улогу. Међутим, то је била управо Русија коју је Европа увијек доживљавала као егзистенцијалну пријетњу. Древна Русија, руске кнежевине, руска држава, Руско царство, Совјетски Савез, Руска Федерација – у било којем свом облику, наша земља, руска цивилизација, није одговарала западним силама. Она је била прекор савјести. Бедем људских вриједности. Она је у њима будила страх и у исто вријеме месождерску жељу да освоје њене огромне ресурсе, територију, природна богатства. Покушавали су да нас покоре, да нас физички истријебе, идеолошки разграде. Данас је постало сасвим јасно: историјски непријатељски однос Запада према Русији не само да је жив, већ и убрзано расте.

Методе се мијењају, али исти остају циљеви. Раније је то била отворена агресија, сада је то (наравно, узалудан) покушај међународне изолације, апсурдних, незаконитих санкција које штете првенствено самој Европи, необуздана информациона кампања изграђена на лажима и искривљавању чињеница како би се дискредитовала, ако не и демонизовала, Русија. Успут речено, све је то Запад већ раније тестирао, пажљиви посматрачи ће неминовно видјети историјске паралеле. Да немамо нуклеарна средства самоодбране и моћан одбрамбени комплекс, руски градови би одавно били бомбардовани осиромашеним уранијумом. Ово је принцип нуклеарног одвраћања.

Тренутни украјински контекст заправо потврђује вјечиту конфронтацију Русије и Запада, жељу наших противника да нам нанесу максималну штету, чак и по цијену "посљедњег Украјинца". Бахати становници "града на брду" још сањају о свијету у којем нема мјеста за Русију. Али данас не задају фронтални удар, као што је то био случај са Наполеоном и Хитлером, већ се понашају лицемјерније и софистицираније, не желећи да испрљају своје руке (што се не може рећи за савјест). Стварање биолошких лабораторија, сулудо финансирање режима у Кијеву, снабдијевање оружјем с којим се убијају цивили и дјеца, подржавање терористичких аката, помоћ у изради "прљаве бомбе" – тако се Запад данас бори за одржавање своје хегемоније у идеалном свијету изграђеном на његовим измишљеним правилима. Наравно, такав "крај историје" је неприхватљив за велику већину становника планете.

Шта би, ако не издају наших идеала хуманизма и правде, значило недјеловање – након вишегодишњих покушаја рјешавања унутарукрајинског сукоба – као одговор на страдања руског становништва Доњецка и Луганска, која су изазвали неонацисти уз прећутни пристанак "неограничено демократског Запада"? Зар то није увреда за сјећање на наше херојске претке, који су вијековима бранили право Русије да постоји и живи по свом схватању, бранећи је час од Пољака, час од Француза, час од Нијемаца? А у ствари – од Европе уједињене против Русије. Баш као што се то данас дешава у Украјини, која је преплављена хиљадама страних плаћеника који се боре под истом заставом са модерним фашистима. Русија није имала другог избора него да стане у одбрану свог народа.

Данас, на Дан народног јединства, цијела земља се сјећа и велича подвиг руског народа који је протјерао освајаче из срца и светиње Русије. Након више од четири вијека, дошло је вријеме да се поново ујединимо и да се одлучно одупремо занемаривању, бахатости, неправди и лажи који су у основи става "просвијећеног Запада" према остатку свијета (како је рекао Жосеп Борељ – према "џунгли"). Сада се постављају темељи новог свјетског поретка – поштеног, равноправног, у којем има мјеста за сваку државу и сваки народ. Управо за такав свијет сада се бори Русија. Захвални смо свима онима у БиХ, у Републици Српској, који нас разумију и подржавају.

Извор: Глас Српске

 

РУСИЈА АМБАСАДОР ИГОР КАЛАБУХОВ

 

offline