Насловна /   Вијести из помјесних цркава

Записи болничког свештеника: Тајна смрти

Записи болничког свештеника: Тајна смрти
Свештеник Јарослав Драгун, настојатељ храма посвећеног Светим великомученицима Георгију Победоносцу и Димитрију Солунском у граду Калуги, који такође служи у Калушкој обласној болници, решио је да подели са нашим читаоцима неколико истинитих прича из свог искуства.
 
Тајна смрти

Тако се десило да у свом служењу у болници често срећем, разговарам са, исповедам и причешћујем људе који умиру од рака.
Приметио сам да сви људи умиру на свој начин. Неко буквални бесни, у гневу се и страху на самртном одру преврће чим угледа болничког духовника, узвикује погрдне речи и захтева да га оставите на миру.
Знатно чешће се људи који одлазе са овог света, измучени болестима, односе равнодушно према крају свог живота, као према некој безизлазној ситуацији. На позорницу живота се спушта завеса, а није им познатно шта се налази иза кулиса... Душу мучи неизвесност, а призори из прошлости се тугобно намећу и невидљиви свет се незаустављиво приближава болничком прозору.
Они који имају вере, оцрковљени, који су се помирили са собом и примили Свете Дарове одлазе мирно, тихо, неприметно, као да су били само гости на овом свету.
Али сусрет са једним човеком ми се урезао у памћење и још увек могу видети све догађаје до најситнијих детаља.
То је био отац Ирине, диригенткиње хора нашег храма, Борис Владимирович.
С њим сам се упознао некoлико дана пре него што је преминуо, као што је случај са многим мојим штићеницима који вену од грозног рака. Борис Владимирович је био новинар који је нашао Бога и све године после свог обраћења предао је служењу Цркви. Он је уложио много труда у обнављање и организацију храмова у околини вароши Кондрова, у близини Калуге. Да је био човек светле душе, појац у црквеном хору, весељак и душа сваког друштва, познавалац дела Светих отаца – сазнао сам од његове кћерке Ирине, када сам му донео Свету Крв. Борис Владимирович се често причешћивао за време болести, али у последње дане више није могао да гута.
Људи који умиру од рака одају специфичан мирис. Тај задах смрти сам добро упамтио исповедајући пред смрт, када сам се нагињао над тим јадним људима како бих чуо нејасни шапат са њихових немоћних усана. То је мирис труљења још увек живог човека. Тешко је издржати, али исповест је углавном кратка.
Када сам се наклонио до лица Бориса Владимировича био сам у шоку: труљења није било, већ само благи мирис. Не, то није била свежина која се осети после купања скупим сапуном или нешто слично. То је био миомирис неке мени непознате материје, сличан блаженом мирису чудесног јелеја мироточиве иконе.
Стајао сам, нагнут над тим благообразним старцем, слушао његову последњу исповест и схватио да сам сведок додира човека с Вечношћу, где нема ничег бесмисленог и излишног, већ само Бог, Његова недостижна Љубав и Свеопроштај, Милост и позив к Себи за све који су уморни и натоварени, како би ту нашли мир (види Мт. 11, 28).
Борис Владимирович је уснуо за време Пасхалне седмице, у Недељу о раслабљеном, и више се није пробудио. На сахрану је дошло више људи, него што је очекивала његова родбина. И било је тако топло, светло и радосно, како и приличи Пасхи.

Извор




 

 

ЕПИСКОП
ЗВОРНИЧКО - ТУЗЛАНСКИ
ГОСПОДИН ФОТИЈЕ

Друштвене мреже

Банери


Православни календар