Призренска љетна духовна школа


(Поход духовном стазом кроз парче небеске земље)

У периоду од 17. до 23. јула, око педесетак студената из Србије, Црне Горе и Републике Српске били су почаствовани учешћем у првој Призренској љетној духовној школи. Овај пројекат је спроведен у дјело благословом Епископа рашко – призренског г. Теодосија, а уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију. Студенти су били предвођени оцем Радивојем Панићем, који је дуго година био свештеник на Косову и Метохији, и тројицом београдских вјероучитеља Дарком Николићем, Немањом Протићем и Драганом Будимлијом.

Прескачући устаљене фразе о томе да је Косово срце Србије, затим, да је Косово најскупља српска ријеч, студенти су имали на уму кроз све дане овог похода, да је Косово сам ХРИСТОС! Наиме, када се Свети кнез Лазар одлучио да брани Светињу своје земље, први он, а поред њега и његови војници су се причестили тијелом и крвљу Христовом, те су ту исту Христову крв пролили на Косову, и због тога је та земља освештана самим Христом!

Са таквом свијешћу су српски студенти кренули на ту, крвљу натопљену земљу, да би по повратку у своја мјеста свједочили да је наш народ у ,,напредном“ 21. вијеку потлачен и угњетаван до те мјере, да мора продавати своју земљу која је Христовом крвљу брањена.

Циљ Призренске духовне школе је да младим савременим људима протумачи шта је Косовски завјет данас, кроз седам дана похода Високим Дечанима, славној Грачаници, разрушеним Архангелима, мученичком Девичу, васкрслим Зочишту и Бањској, Богомспасаваној Пећкој Патријаршији, умилном Драганцу,напаћеној и измученој Богородици Љевишки. Циљ је постигнут, јер су млади људи који су будућа, а и данашња српска интелектуална елита, схватили да је Косовски завјет данас, као и увијек, да будемо браниоци свога образа и честитости. Прво  у свом непосредном окружењу, а онда бити и браниоци  наше измучене и крвљу натопљене земље у ширем плану. Да будемо људи и према пријатељима, а и према онима који нас неправедно угњетавају, јер је побједа Божија, јер је то Лазарева порука његовим савременицима, а исто тако и нама данас.

Косово ће васкрснути, као што је много пута васкрсавало из праха и пепела јер Косово и Метохију невидљиво штите Свети краљ Стефан Дечански, Свети Јоаникије Девички, Свети Прохор Пчињски и хиљаде других косовских мученика. Сви полазници ове духовне школе су ову тајну схватили јер су је доживјели кроз свакодневна причешћивања на Литургијама у току свих дана трајања школе, и кроз ноћна учествовања у међусобним исповијестима отворених срца уз призвуке ријеке Бистрице и плачом над рушевинама Светих Архангела.

Није постојао ни један међу путницима кога срце није забољело и суза потекла видећи стање живота нашег народа по селима у јужном дијелу Космета, али у исто вријеме њихову снагу и дубоку вјеру у Бога који је кадар и мртве васкрсавати, а камоли неправедно отету земљу враћати.

Тих дана су Високи Дечани одисали неизмјерном божанском топлином због духовне радости, јер су се поред  ћивота Светога краља Стефана крстиле двије наше сестре по духу, Јелена и Тамара, прошавши претходно свакодневну катихезу, а као круну древног крштења од архијерејске деснице Епископа Теодосија, запечатиле су светим Причешћем свој живот, добивши свој духовни идентитет.

У славном граду на Бистрици, Призрену су се преплитале на очима студената сузе туге над порушеним црквама и стању у коме се налази Богородица Љевишка, а у исто вријеме, сузе радоснице над сјајем обновљене Призренске богословије. Тих дана сузе радоснице нису заобишле ни очи наших Срба у селу Љевоша изнад Пећке Патријаршије, којима оволики број младих људи није крочио у село пуних  деветнаест година. Када су нас угледали у толиком броју, тада се њихово кандило вјере, које је тињало у срцим њиховим запалило од силине љубави којом зраче. Тога дана смо од њих учили шта су љубав и гостопримство,  оно што нам је у устима свакодневно присутно, али не и у срцу.
Имали смо и ту част да нас угосте и наши Срби из Велике Хоче, који су нас дочекали, поред културно – умјетничког програма пуног емоција, тако исто и са топлим постељама на конаку у својим кућама.

У неколико редова је немогуће описати доживљај и духовну инфузију коју смо тамо добили. Као што су Луки и Клеопи на путу за Емаус горјела срца, тако су и наша срца жарила Христом, а по доласку у други дио свијета, једине ријечи које могу све то описати су: ДОЂИ И ВИДИ!
 
Жељко Јефтић, апсолвент на Православном богословском факултету у Београду,
учесник прве Призренске љетне духовне школе

 

 

offline