БРАТСКИ САСТАНАК УГЉЕВИЧКО-ЈАЊСКОГ НАМЕСНИШТВА
Данас је у Светосавско-парохијском дому при храму Свете Петке у Угљевику одржан братски састанак Архијерејског намесништва угљевичко-јањског, којим је председавао Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански господин Фотије.
Митрополит Фотије
ЦРКВА - ТЕЛО ХРИСТОВО
После Силаска Светог Духа на Апостоле које је описано у Делима апостолским (Дап 2, 1-22), рађа се нова благодатна Заједница спасаваних - "Земља обећана" - Црква Христова, за коју је Свети апостол Павле рекао Црква - Тело Христово, а свети Оци је назвали Црквом, Домом Оца, Телом Сина и Ризницом Духа Светога. Неки су Цркву назвали и Царством Свете Тројице итд. Има још назива који се користе за Тајну Цркве Христове и сваки од ових назива открива поједину димензију Цркве, коју је у суштини тешко дефинисати, јер је свеобухватна, тајанствена и надумна.
Са друге стране, за неке људе од овога света, Црква је једна видљива, верска институција са својим правилима и програмима, која има верски, хуманитарни и хришћански карактер, али је увек земаљска и историјска институција. Ово је свакако једно поједностављено и неприхватљиво виђење Цркве, потпуно противно учењу Светог Писма и Старог и Новог Завета, као и учења светих Отаца и Учитеља Цркве.
Црква је по Светом апостолу Павлу, Учитељу народа - Тело Христово или Мистично Тело Христово и сваки онај који на Цркву не гледа павловским очима вере, видеће је као обичну земаљску институцију, што значи да неће разумети ни обрисе, а камоли суштину појма Цркве. Многи од Отаца су говорили да је Бог створио читав свет да буде Црква - Дом Божији, Заједница спасаваних, а после оваплоћења Бога Логоса она задобија видљивије и конкретније обрисе. Ово тзв. космолошко схватање Цркве је најшире, јер је свеобухватно и показује да је Црква дело Божије, а не људско, тако да је Цркву немогуће разумети ако је не гледамо и из те перспективе. Зато су Оци говорили о Цркви наглашавајући да је она безгранична и да је Господ Христос Својим оваплоћењем у Цркву позвао не сада више само изабрани јудејски народ, него све људе и све народе на земљи, откривши тиме праву и најдубљу сотириолошку димензију Цркве.
Ово, по Оцима христолошко схватање Цркве се темељи на вери у Оваплоћеног Бога Логоса и на Љубави Божијој, која нам открива саму природу и мисију Цркве у свету - да овај свет преобрази и учини га Домом Божијим, Обитавалиштем Свете Тројице и Царством Небеским, а и све људе који поверују у Христа као Месију и Спаситеља призове да постану богови по благодати, као што нам је рекао Свети Атанасије Велики, да је Бог у Христу постао Човек како би ми људи постали богови по благодати. У овом призиву ка обожењу личности крије се Тајна вере, Тајна Цркве и да је она Заједница Божанске Љубави која открива и смисао стварања света и човека у њему, да је све Црквом призвано да учествује у Тајни Божанског живота, савршенства и љубави.
Тајна Цркве - Тајна Христа
Стари Завет је по Светом апостолу Павлу био сенка будућих добара која ће се остварити у Христу, Оваплоћеном Сину Божијем, Другом Лицу Свете Тројице, од Духа Светога и Марије Дјеве. Будући савршен Бог, оваплоћењем Својим, Христос постаје и савршени Човек, у свему подобан нама, осим у греху, да бисмо ми људи, како су говорили свети Оци, богови по благодати били и благодаћу синови и кћери постали. Дакле, у Тајни Цркве крије се Тајна Христа али и Тајна нашега спасења. Зато су Оци Цркву назвали Новом Земљом Обећаном, Земљом живота и Нојевом лађом, Лађом спасења, наглашавајући да је немогуће спасење човека изван Цркве и без Христа Спаситеља.
Са друге стране, Оци су ову Тајну спасења човека у Христу повезивали са Црквом и њеним богослужењем, тј, са централном Тајним њеног богослужења - светом Литургијом. Света Литургија је благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, у којој ми крштени људи вером, надом и љубављу, а посебно светим Причешћем, предокушамо Тајну Вечнога живота, јер нам се у светом Причешћу као " Светиње светима" предаје Сам Христос, Који кроз свето Причешће дарује свецелог Себе и Он постаје Живот наш. Зато су неки од Отаца говорили да данас Христа можемо видети само у Телу Његовом - у Цркви, тј, да Га можемо видети као Цркву, јер су светотајинска Црква и Христос једно, или постају једно управо кроз богослужење Цркве и у светој Литургији. Отуда су богоносни Оци говорили да само онај који разуме свету Литургију, разуме и Цркву као и Тајну Христа, јер је Христос Својим оваплоћењем постао Црква.
У Старом Завету је припадност старозаветном Израиљу, тј. Цркви, почињала рођењем и припадношћу јудејском изабраном народу, док се у Новом Завету чланом новозаветне Цркве постаје светом Тајном Крштења. Новозаветно Крштење је Пасха - улазак у новозаветну Цркву, што је у Старом Завету прасликовао излазак из Египта и пролазак кроз Црвено море, то је била праслика новозаветног Крштења.
Новозаветна Црква није више Црква Бога и једног народа, већ су у њу призвани сви народи да вером у Христа и светим Крштењем постану Нови Израиљ - Црква Бога Живога и Заједница спасаваних. Отуда је и Свети авва Јустин Ћелијски Цркву назвао - Радионицом Спасења, јер се животом у Цркви одиграва Тајна охристовљења и обожења сваке личности која светим Тајнама и светим врлинама живи у Христу, по речима поменутог Светог авве Јустина.
Зато, ако нас неко пита, има ли спасења ван Цркве, слободно можемо рећи да нема, јер је спасење немогуће без Спаситеља Христа.
Црква - Стуб и Тврђава Истине
Историја Цркве је историја борбе са јересима и лажним учењима која је почела одмах после Свете Педесетнице, тј, историјског рођења Цркве. Први који су се супротстављали светим Апостолима у проповеди светог Јеванђеља били су: књижевници и фарисеји, лажни учитељи и јеретици, првојудејствујући, који су наводно остали верни Мојсију и Старом Завету, иако су Закони и Пророци говорили о Христу као Месији, затим гностици - који су обоготворавали своје сопствене знање, докети - који су учили да се Христос привидно оваплотио, и многи други који су проповедали тзв. - Шта истину, када је Пилат рекао: - Шта је истина? Он је тиме изразио став старога света и учења, како грчког, тако и латинског као и других религијских учења Далеког Истока, да је Истина ствар, предмет, рационална категорија, да је нешто земаљско, објашњиво и схватљиво, да је Истина наука. Црква Христова је од почетка проповедала тзв. Ко Истину, тј, Ко је Истина? Црква је проповедала личносну, а не безличну Истину. Црква је проповедала Христа - Оваплоћеног Бога Логоса као Истину, јер је за Цркву Христос Истина, што је Он и Сам рекао: - Ја сам Пут, Истина и Живот.
Из те борбе са јеретицима, лажним учитељима и проповедницима Шта истине, као победник је изашла Црква, победивши својом проповеђу Јеванђеља Христовог.
Али, почетком 4-ог века доћи ће до великог сукоба Цркве Христове са хришћанским јеретицима на Првом Васељенском сабору 325. године у Никеји, борбом са аријанством, које је погрешно учило о Христу, па са духоборством, које погрешно учило о Духу Светоме, па са пелагијанством и несторијанством, које погрешно учило о Пресветој Богородици - Мајци Христа Бога, па са монофизитима, који су погрешно учили да после оваплоћења Христовог у Њему постоји само једна природа - божанска, као и са монотелитима, који су говорили да у Христу постоји само једна Воља. И све тако до Седмог Васељенског сабора и јереси иконоборства које је својим учењем негирало основну Тајну вере и Цркве, а то је вера у оваплоћење Христово, да је Христос Својим оваплоћењем постао реалан човек, па самим тим и описив.
Онима који су приговарали да се православни клањају иконама као идолима, а то су били јудејствујући и заговорници Ислама, као и они који су иконоборство прихватили, Црква је одговорила речима Светог Василија Великог: - Ми се не клањамо материји од које је икона направљена, него Прволику кога икона изображава, а то је пре свега икона Оваплоћеног Бога Логоса - Христа, Пресвете Богородице и светих Апостола, а потом свих обожених у Христу.
Борба са иконоборцима, која је трајала читав век, и победа иконобранитеља је велики празник Христове Цркве - Недеља Православља. Овај Празник се слави као победа над свим јересима и лажним учењима а тако и над оним погрешним учењима Ране Цркве, па све до оних који се и у наше време појавише. Јер је Црква Христова у своме победоносном ходу кроз историју својим учењем разобличила и анатеми предала, сва лажна учења и јереси не из недостатка љубави, већ желећи опоменути оне који следују лажним учењима, да не иду путем истине и спасења, већ путем погибељи.
Екуменизам - еклисиолошка јерес
У наше време води се велика битка око самог појма Цркве. Оно што је за Православље потпуно јасно а изложено у Никео-Цариградском Символу вере је, да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, што другима изгледа уопште није јасно, па чак ни хришћанима. Они упорно и упорно инсистирају на томе да Црква није Једна, већ да су многе, али да све заједно чине једну над - универзалну Цркву, што је за нас православне хришћане такође потпуно неприхватљиво.
Та полемика о појму и схватању Цркве је свакако последица модерног екуменизма који себи простор за живот тражи управо релативизацијом старих догми и учења. По екуменистима, све би то требало некако модернизовати, прилагодити и осавременити, па и сам појам Цркве. Међутим, православно учење је ту потпуно јасно, јер је Црква рођена Духом Светим на Празник Педесетнице и не може настајати више пута, јер је од Педесетнице настао победоносни ход Цркве кроз историју проповеђу Јеванђеља Христовог свима народима. То Предање да је Црква Христос продужен кроз векове, и да Црква сада живи у периоду Духа Светога Који је Душа Цркве, а Дух Свети је Тај Који оприсутњује Сина и чини Га причасним у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне. Зато су свети Оци на Васељенским саборима јасно дефинисали смисао и појам Цркве, продубљујући и проширујући оно што је давно речено Никео-Цариградским Символом вере: да је Црква Једна, да је њена глава Христос Господ а Црква Мистично Тело Христово и да није могуће да постоји више цркава, јер би то подразумевало да постоји више христоса и више спаситеља. То би било потпуно неправославно учење. Неки од Отаца су отуда духовну пошаст нашега времена, тзв. екуменизам, назвали - свејерес, јер упорно и упорно Црквом покушава да назове и оно што је апсолутно немогуће.
Стога можемо рећи да Црква данас најдоминантнију борбу води са екуменизмом и екуменистима. Ако би они успели да наметну свој појам Цркве, онда ће то бити један потпуни духовни галиматијас, који ће довести до релативизације појма Цркве и дати јој потпуно другачији смисао. Данас већ постоје случајеви да се потпуно световне организације називају Црквом, као што је Church of Scientology или Мунова црква последњих времена.
Зато је сада Православље на испиту да ли ће да одбрани свој појам и своје учење о Цркви, као што је успела да учини и одбрани на Васељенским саборима и учењем светих Отаца, све претходне чланове Символа вере. Надамо се да ће се тако и сада десити са појмом Цркве, јер је из претходног што смо рекли јасно, да је по Светом апостолу Павлу Црква Тело Христово и да је она најдиректније повезана са вером и спасењем људи. Оци који су Цркву повезивали са Нојевом лађом јасно су говорили да ван Православне Цркве нема спасења.
Надамо се и молимо Богу да ће тако бити и у наше време, и да ће Православна Црква у борби са овим лажним учењима и овом хришћанском јереси названом екуменизам, изаћи као победник на добро и спасење свих православних и верујућих хришћана.
ЦРКВА - ТЕЛО ХРИСТОВО
После Силаска Светог Духа на Апостоле које је описано у Делима апостолским (Дап 2, 1-22), рађа се нова благодатна Заједница спасаваних - "Земља обећана" - Црква Христова, за коју је Свети апостол Павле рекао Црква - Тело Христово, а свети Оци је назвали Црквом, Домом Оца, Телом Сина и Ризницом Духа Светога. Неки су Цркву назвали и Царством Свете Тројице итд. Има још назива који се користе за Тајну Цркве Христове и сваки од ових назива открива поједину димензију Цркве, коју је у суштини тешко дефинисати, јер је свеобухватна, тајанствена и надумна.
Са друге стране, за неке људе од овога света, Црква је једна видљива, верска институција са својим правилима и програмима, која има верски, хуманитарни и хришћански карактер, али је увек земаљска и историјска институција. Ово је свакако једно поједностављено и неприхватљиво виђење Цркве, потпуно противно учењу Светог Писма и Старог и Новог Завета, као и учења светих Отаца и Учитеља Цркве.
Црква је по Светом апостолу Павлу, Учитељу народа - Тело Христово или Мистично Тело Христово и сваки онај који на Цркву не гледа павловским очима вере, видеће је као обичну земаљску институцију, што значи да неће разумети ни обрисе, а камоли суштину појма Цркве. Многи од Отаца су говорили да је Бог створио читав свет да буде Црква - Дом Божији, Заједница спасаваних, а после оваплоћења Бога Логоса она задобија видљивије и конкретније обрисе. Ово тзв. космолошко схватање Цркве је најшире, јер је свеобухватно и показује да је Црква дело Божије, а не људско, тако да је Цркву немогуће разумети ако је не гледамо и из те перспективе. Зато су Оци говорили о Цркви наглашавајући да је она безгранична и да је Господ Христос Својим оваплоћењем у Цркву позвао не сада више само изабрани јудејски народ, него све људе и све народе на земљи, откривши тиме праву и најдубљу сотириолошку димензију Цркве.
Ово, по Оцима христолошко схватање Цркве се темељи на вери у Оваплоћеног Бога Логоса и на Љубави Божијој, која нам открива саму природу и мисију Цркве у свету - да овај свет преобрази и учини га Домом Божијим, Обитавалиштем Свете Тројице и Царством Небеским, а и све људе који поверују у Христа као Месију и Спаситеља призове да постану богови по благодати, као што нам је рекао Свети Атанасије Велики, да је Бог у Христу постао Човек како би ми људи постали богови по благодати. У овом призиву ка обожењу личности крије се Тајна вере, Тајна Цркве и да је она Заједница Божанске Љубави која открива и смисао стварања света и човека у њему, да је све Црквом призвано да учествује у Тајни Божанског живота, савршенства и љубави.
Тајна Цркве - Тајна Христа
Стари Завет је по Светом апостолу Павлу био сенка будућих добара која ће се остварити у Христу, Оваплоћеном Сину Божијем, Другом Лицу Свете Тројице, од Духа Светога и Марије Дјеве. Будући савршен Бог, оваплоћењем Својим, Христос постаје и савршени Човек, у свему подобан нама, осим у греху, да бисмо ми људи, како су говорили свети Оци, богови по благодати били и благодаћу синови и кћери постали. Дакле, у Тајни Цркве крије се Тајна Христа али и Тајна нашега спасења. Зато су Оци Цркву назвали Новом Земљом Обећаном, Земљом живота и Нојевом лађом, Лађом спасења, наглашавајући да је немогуће спасење човека изван Цркве и без Христа Спаситеља.
Са друге стране, Оци су ову Тајну спасења човека у Христу повезивали са Црквом и њеним богослужењем, тј, са централном Тајним њеног богослужења - светом Литургијом. Света Литургија је благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, у којој ми крштени људи вером, надом и љубављу, а посебно светим Причешћем, предокушамо Тајну Вечнога живота, јер нам се у светом Причешћу као " Светиње светима" предаје Сам Христос, Који кроз свето Причешће дарује свецелог Себе и Он постаје Живот наш. Зато су неки од Отаца говорили да данас Христа можемо видети само у Телу Његовом - у Цркви, тј, да Га можемо видети као Цркву, јер су светотајинска Црква и Христос једно, или постају једно управо кроз богослужење Цркве и у светој Литургији. Отуда су богоносни Оци говорили да само онај који разуме свету Литургију, разуме и Цркву као и Тајну Христа, јер је Христос Својим оваплоћењем постао Црква.
У Старом Завету је припадност старозаветном Израиљу, тј. Цркви, почињала рођењем и припадношћу јудејском изабраном народу, док се у Новом Завету чланом новозаветне Цркве постаје светом Тајном Крштења. Новозаветно Крштење је Пасха - улазак у новозаветну Цркву, што је у Старом Завету прасликовао излазак из Египта и пролазак кроз Црвено море, то је била праслика новозаветног Крштења.
Новозаветна Црква није више Црква Бога и једног народа, већ су у њу призвани сви народи да вером у Христа и светим Крштењем постану Нови Израиљ - Црква Бога Живога и Заједница спасаваних. Отуда је и Свети авва Јустин Ћелијски Цркву назвао - Радионицом Спасења, јер се животом у Цркви одиграва Тајна охристовљења и обожења сваке личности која светим Тајнама и светим врлинама живи у Христу, по речима поменутог Светог авве Јустина.
Зато, ако нас неко пита, има ли спасења ван Цркве, слободно можемо рећи да нема, јер је спасење немогуће без Спаситеља Христа.
Црква - Стуб и Тврђава Истине
Историја Цркве је историја борбе са јересима и лажним учењима која је почела одмах после Свете Педесетнице, тј, историјског рођења Цркве. Први који су се супротстављали светим Апостолима у проповеди светог Јеванђеља били су: књижевници и фарисеји, лажни учитељи и јеретици, првојудејствујући, који су наводно остали верни Мојсију и Старом Завету, иако су Закони и Пророци говорили о Христу као Месији, затим гностици - који су обоготворавали своје сопствене знање, докети - који су учили да се Христос привидно оваплотио, и многи други који су проповедали тзв. - Шта истину, када је Пилат рекао: - Шта је истина? Он је тиме изразио став старога света и учења, како грчког, тако и латинског као и других религијских учења Далеког Истока, да је Истина ствар, предмет, рационална категорија, да је нешто земаљско, објашњиво и схватљиво, да је Истина наука. Црква Христова је од почетка проповедала тзв. Ко Истину, тј, Ко је Истина? Црква је проповедала личносну, а не безличну Истину. Црква је проповедала Христа - Оваплоћеног Бога Логоса као Истину, јер је за Цркву Христос Истина, што је Он и Сам рекао: - Ја сам Пут, Истина и Живот.
Из те борбе са јеретицима, лажним учитељима и проповедницима Шта истине, као победник је изашла Црква, победивши својом проповеђу Јеванђеља Христовог.
Али, почетком 4-ог века доћи ће до великог сукоба Цркве Христове са хришћанским јеретицима на Првом Васељенском сабору 325. године у Никеји, борбом са аријанством, које је погрешно учило о Христу, па са духоборством, које погрешно учило о Духу Светоме, па са пелагијанством и несторијанством, које погрешно учило о Пресветој Богородици - Мајци Христа Бога, па са монофизитима, који су погрешно учили да после оваплоћења Христовог у Њему постоји само једна природа - божанска, као и са монотелитима, који су говорили да у Христу постоји само једна Воља. И све тако до Седмог Васељенског сабора и јереси иконоборства које је својим учењем негирало основну Тајну вере и Цркве, а то је вера у оваплоћење Христово, да је Христос Својим оваплоћењем постао реалан човек, па самим тим и описив.
Онима који су приговарали да се православни клањају иконама као идолима, а то су били јудејствујући и заговорници Ислама, као и они који су иконоборство прихватили, Црква је одговорила речима Светог Василија Великог: - Ми се не клањамо материји од које је икона направљена, него Прволику кога икона изображава, а то је пре свега икона Оваплоћеног Бога Логоса - Христа, Пресвете Богородице и светих Апостола, а потом свих обожених у Христу.
Борба са иконоборцима, која је трајала читав век, и победа иконобранитеља је велики празник Христове Цркве - Недеља Православља. Овај Празник се слави као победа над свим јересима и лажним учењима а тако и над оним погрешним учењима Ране Цркве, па све до оних који се и у наше време појавише. Јер је Црква Христова у своме победоносном ходу кроз историју својим учењем разобличила и анатеми предала, сва лажна учења и јереси не из недостатка љубави, већ желећи опоменути оне који следују лажним учењима, да не иду путем истине и спасења, већ путем погибељи.
Екуменизам - еклисиолошка јерес
У наше време води се велика битка око самог појма Цркве. Оно што је за Православље потпуно јасно а изложено у Никео-Цариградском Символу вере је, да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, што другима изгледа уопште није јасно, па чак ни хришћанима. Они упорно и упорно инсистирају на томе да Црква није Једна, већ да су многе, али да све заједно чине једну над - универзалну Цркву, што је за нас православне хришћане такође потпуно неприхватљиво.
Та полемика о појму и схватању Цркве је свакако последица модерног екуменизма који себи простор за живот тражи управо релативизацијом старих догми и учења. По екуменистима, све би то требало некако модернизовати, прилагодити и осавременити, па и сам појам Цркве. Међутим, православно учење је ту потпуно јасно, јер је Црква рођена Духом Светим на Празник Педесетнице и не може настајати више пута, јер је од Педесетнице настао победоносни ход Цркве кроз историју проповеђу Јеванђеља Христовог свима народима. То Предање да је Црква Христос продужен кроз векове, и да Црква сада живи у периоду Духа Светога Који је Душа Цркве, а Дух Свети је Тај Који оприсутњује Сина и чини Га причасним у животу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне. Зато су свети Оци на Васељенским саборима јасно дефинисали смисао и појам Цркве, продубљујући и проширујући оно што је давно речено Никео-Цариградским Символом вере: да је Црква Једна, да је њена глава Христос Господ а Црква Мистично Тело Христово и да није могуће да постоји више цркава, јер би то подразумевало да постоји више христоса и више спаситеља. То би било потпуно неправославно учење. Неки од Отаца су отуда духовну пошаст нашега времена, тзв. екуменизам, назвали - свејерес, јер упорно и упорно Црквом покушава да назове и оно што је апсолутно немогуће.
Стога можемо рећи да Црква данас најдоминантнију борбу води са екуменизмом и екуменистима. Ако би они успели да наметну свој појам Цркве, онда ће то бити један потпуни духовни галиматијас, који ће довести до релативизације појма Цркве и дати јој потпуно другачији смисао. Данас већ постоје случајеви да се потпуно световне организације називају Црквом, као што је Church of Scientology или Мунова црква последњих времена.
Зато је сада Православље на испиту да ли ће да одбрани свој појам и своје учење о Цркви, као што је успела да учини и одбрани на Васељенским саборима и учењем светих Отаца, све претходне чланове Символа вере. Надамо се да ће се тако и сада десити са појмом Цркве, јер је из претходног што смо рекли јасно, да је по Светом апостолу Павлу Црква Тело Христово и да је она најдиректније повезана са вером и спасењем људи. Оци који су Цркву повезивали са Нојевом лађом јасно су говорили да ван Православне Цркве нема спасења.
Надамо се и молимо Богу да ће тако бити и у наше време, и да ће Православна Црква у борби са овим лажним учењима и овом хришћанском јереси названом екуменизам, изаћи као победник на добро и спасење свих православних и верујућих хришћана.
БРАТСКИ САСТАНАК АРХИЈЕРЕЈСКО НАМЈЕСНИШТВО УГЉЕВИЧКО УГЉЕВИК МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ БОГОСЛОВЉЕ ЕКУМЕНИЗАМ
