Митрополит Фотије
 
РАХМАЊИНОВ
 
Сергеј Рахмањинов,
један од највећих руских пијаниста,
композитора и диригената,
представника романтичарске школе,
рођен је 1873. у Семјонову,
Новгородска губернија (Стара Русија),
а упокојио се 1943. у Америци,
Русију напушта са породицом
одмах после Револуције 1917,
бежећи од бољшевика
као што су чинили
и многи учени и угледни Руси
 
Из родног Семјонова 1880,
сели се у Петроград,
због тешке финансијске ситуације
своје породице,
и тамо наставља музичко образовање
код познате учитељке клавира
Ане Орнацке,
која му и помаже да упише
Санктпетербуршки конзерваториј
у класи професора Кроса,
из тог периода сачувана је легенда
да је Рахмањинова извођачка
виртуозност на клавиру
потпомогнута његовим витким
и дугим прстима
(распон палца и малог прста шаке
наводно му је био 30 цм.)
 
Потом одлази у Москву
код угледног музичког педагога
Николаја Зверева,
који у потпуности преузима
сву бригу о Сергеју,
и уводи га у строги режим
клавирског вежбања,
дисциплине и живота,
код њега је наставио да изучава
теорију музике, компоновање,
хармонију, али и дириговање,
те убрзо успешно завршава
Музички конзерваторијум
и улази у професионални живот
као пијаниста, композитор и диригент,
а његове композиције су почеле да се изводе
на јавним наступима,
посебно се у то време прославио
клавирском минијатуром
- "Прелудијум у цис-молу (оп. 3, бр.2)"
 
Међународну пажњу је привукао
својим клавирским концертима
препуним топлине, поетичности
и раскошне оркестрације
у Лајпцигу и Лондону,
где су га назвали правим
клавирским виртуозом,
а убрзо настају и његове чувене
"Сонате за виолончело и клавир",
кантата "Пролеће", "Десет прелудијума,
"Варијације на тему Шопена" и друга дела,
чиме је у Русији учврстио свој углед,
поготово избором за диригента
у Бољшој театру,
пред сам крај Рахмањиновог руског периода,
настаје његова духовна хорска музика,
и као врхунац његовог односа
према православној традицији
и можда најзначајнији допринос
руској сакралној музици 20-ог века
представља Рахмањиново дело
- "Свеноћно бденије" из 1915. године
 
Неслагање са бољшевичком идеологијом
и политичка нестабилност у Русији,
нагнала је Рахмањинова да се
са породицом 1906. године
пресели у Дрезден,
где започиње свој рад на пољу симфоније,
у том периоду гради репертоаре
у којима обједињује
своју виртуозну извођачку праксу,
и комплексну и амбициозну композицију,
тако настаје његов "Трећи клавирски концерт",
оркестарско дело "Острво мртвих"
и "Друга симфонија",
Октобарска револуција је био повод
његовог другог изгнанства из Русије,
овога пут у Шведску у Стокхолм,
а убрзо и у Данску,
где 1918. године први пут
као емигрант у Копенхагену,
одржава свој  "Други клавирски концерт"
 
Крајем исте 1918. године одлази за Америку,
где обољева од шпанске грипе,
али се упркос томе у Провиденсу
појављује са својим првим наступом,
као емигрант дужи период остаје
искључиво концертни пијаниста,
после 1930. у Швајцарској,
у потрази за приватношћу и миром,
гради вилу "Сенер",
која му у потпуности пружа услове за рад,
што се осећа и у његовим позним делима,
у тим околностима настају: 
"Варијације на Корелијеву тему (оп. 42)" 1931,
"Рапсодија на тему Паганинија (оп. 43)"1934,
"Трећа симфонија" (1935/36)
 
Међу последњим његовим делима,
током лета 1940. у Америци,
је "Fantastic Dances",
коју је наменио Филаделфијском оркестру
и Јуџину Ормандију,
па "Четврти клавирски концерт"
у ревидираној верзији 1940/41,
исцрпљујуће турнеје довеле су
до његове болести,
и 28. марта 1943. године
у Калифорнији, на гробљу Кенсико,
сахрањен је врхунски руски уметник,
пијаниста, композитор и диригент
- Сергеј Рахмањинов