МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У НЕДЕЉУ МИРОНОСИЦА СЛУЖИО У ЦАПАРДАМА
„Хришћани нису људи без наде јер је Тајна Васкрсења темељ наше вере“ рекао је митрополит Фотије у својој беседи данас у Цапардама и додао да је потребно „да сачувамо Републику Српску – ради наше вере, народа, језика и будућности деце.“
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Часни оци, господине начелниче, драга братијо, драга браћо и сестре, драга децо,
Радујем се што смо данас овде у Цапардама на Светој литургији. Хвала Богу што је наша црква пуна православних Срба. Можда има и неко ко није само Србин, али Православље је заиста за све људе и народе и за сва времена.
Јуче сам имао благослов да служим у манастиру Лелићу код Ваљева. Тамо се налазе мошти Светог владике Николаја, једног од највећих Срба – духовника, владике, богослова и пастира. Он је био велики човек. Неко чак каже да је, после Светог Саве, Свети Николај највећи Србин. Било како било, његова духовна величина и сила осећају се у том манастиру, над његовим светим моштима, и у читавој лелићкој долини.
Служили смо у летњем олтару и било је пуно народа. Владика Исихије ми је рекао да откако је он дошао, све више људи долази код Светог владике Николаја. Обнавља се велики сабор на његов празник. Био је то заиста духовни доживљај и Божји благослов. Могуће је да ћемо следеће године, са нашим свештеницима, отићи тамо и узети учешћа. Рекао бих да је то свесрпски сабор.
У близини је и манастир Ћелије, са светим авом Јустином Ћелијским, великим светитељем и богословом. Писао сам о њима и имам једно слово у спомен Светом Николају жичком и лелићком, где сам помињао и светог аву Јустина. Они су као два огњена стуба која се дижу до небеса.
Радује ме што смо данас овде у Цапардама, у овом дивном храму, где се молитвено осећа посебна духовна атмосфера. Причамо и говоримо о Васкрсењу Христовом све до Вазнесења. Данас смо чули из Светог Јеванђеља како жене мироносице обавештавају Свете апостоле да је Господ устао из мртвих, и како анђели садејствују у тој тајни Васкрсења, јер и они објављују да је Господ устао и да ће отићи у Галилеју, као што је раније рекао.
Први дани живота ране Цркве били су повезани са Васкрсењем, све до Вазнесења Господњег. Зашто је било потребно да Господ говори о Васкрсењу? То је тајна која превазилази човеков ум и не можемо је сасвим разумети. Она је надумна, небеска, врло тешко појмљива. Ми људи смо ограничени на ниво разумског и рационалног, а ово је нешто надрационално – али не и ирационално. То је једна узвишена, света тајна.
Та тајна Васкрсења је суштина наше вере. Апостол Павле каже да ако Господ није устао из мртвих – узалудна је наша вера. На том темељу – на Христу, Његовом Крсту и Васкрсењу – утемељена је Црква. Установљено је Православље, учење Цркве, црквени канони. Утврђени су и елементи духовног живота, поретка и типика, и за монахе и за мирјане. Све то стоји на темељу – Христу Господу. То је оно чему ми тежимо.
Нисмо ми људи без наде. Неко каже да су хришћани били противници Римске империје јер нису признавали императоре као богове. Јесу признавали власт, али не и да је човек владар бог. То хришћани никада нису прихватали. Бог може бити само Господ наш Исус Христос.
Суштина хришћанства је да смо изабрали најдубљу тајну живота – а то је Васкрсење, Царство небеско и живот вечни. Многи људи неће ни да размишљају о основним филозофским или животним питањима. Кажу: то није за њих. Али Бог нас призива да будемо богови по благодати, на сабору богова.
У вечности ће бити Бог – Господ, Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух – и они људи који се обоже, који задобију благодат Духа Светога и сједине се са Христом. Они ће бити богови по благодати. Свако ко се удостоји вечнога живота и Царства небеског, биће, у извесном смислу, бог по благодати – живеће вечно. Зато нас је Бог и створио.
Колико ћемо бити близу Богу – зависи од нас, од тога колико успемо у животу да се сјединимо са Христом. Бог нам даје педесет, шездесет, сто година – не да бисмо живели само толико, већ да бисмо у том времену задобили веру у Христа и обожили своје биће. То је смисао. По степену обожења бићемо ближи или даљи од Бога у вечности.
У Јеванђељу се каже да то не зна нико осим Бога Оца. А ми, смирењем, покајањем, врлинским подвигом – треба да тежимо том циљу. То је општи позив – не само за свештенослужитеље, него за све верујуће.
Данас смо рукоположили оца Јована у чин свештеника. Он ће, ако Бог да, служити са нама у нашој Епархији зворничко-тузланској. Ђакони који се у Јеванђељу помињу били су врлински и честити људи, који су помагали у трпезама љубави и при дељењу помоћи сиромашнима у Јерусалиму. Али свештеничка служба је изнад тога – она изображева само дело Христово, наставља га и продужава у историји. То је Црква Божија. Желим оцу Јовану благослов Божији, да се труди са оцима и братијом где год буде добио послушање.
Да се виђамо, ако Бог да.Читаво лето је пред нама. Предстоје велики празници. Долазе наши људи из дијаспоре и потребно нам је то јединство. Нарочито људи који воде Републику Српску – било на нивоу општина и градова, било у парламенту у Бањалуци – треба да се боре и воде рачуна о очувању наше Републике Српске. Све се уздрмало, и покушавају да нам отму оно што нам је Дејтонски споразум гарантовао – слободу и ентитет са свим облицима државности. То се мало-помало преносило на Сарајево, и данас је врло мало остало од онога с почетка. Зашто се то догодило – не знам. У то време сам био у Хрватској, двадесет година епископ у Далмацији. Пратио сам колико сам могао.
Наш задатак данас је да сачувамо Републику Српску ради будућности наше деце, наше вере, наше историје, културе, језика, писма и свега другога. Све то чува Република Српска. На првом месту Српска православна црква и наше светиње, али и државне институције које их штите.
Нека сте Богом благословени. Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Христос васкрсе!
Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, на Недељу жена мироносица, Свету архијерејску литургију у храму у Цапардама, у намесништву тузланском.
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, протонамесник Пајо Тришић, са браћом свештеницима, ђаконима и верним народом.
У току литургије, митрополит Фотије рукоположио је ђакона и вероучитеља Јована Ашћерића из Зворника у чин свештеника, доделивши му благослов и духовну службу у Цркви Христовој.
Након литургије, у порти храма освештани су споменик палим борцима из последњег одбрамбено-отаџбинског рата 1990-их година, са подручја парохије цапардске, као и нова палионица свећа.
За труд и љубав према својој Цркви и посебно према парохији цапардској, Високопреосвећени митрополит је архијерејском граматом наградио г. Радана Савића, начелника општине Осмаци, као и друге заслужне парохијане.
Светој литургији молитвено су присуствовали и градоначелник Зворника Бојан Ивановић са сарадницима, као и бројни представници друштвеног и привредног живота из овог краја и околине.
На крају свечаности, у порти храма приређена је трпеза љубави за све присутне.
Недеља мироносица, трећа по Васкрсу, посвећена је женама мироносицама – првим сведоцима Христовог Васкрсења, као и Јосифу из Ариматеје и Никодиму који су, као тајни Христови ученици, учествовали у Његовом погребу. Овај празник устаљен је у црквеном календару у IX веку.
Радујем се што смо данас овде у Цапардама на Светој литургији. Хвала Богу што је наша црква пуна православних Срба. Можда има и неко ко није само Србин, али Православље је заиста за све људе и народе и за сва времена.
Јуче сам имао благослов да служим у манастиру Лелићу код Ваљева. Тамо се налазе мошти Светог владике Николаја, једног од највећих Срба – духовника, владике, богослова и пастира. Он је био велики човек. Неко чак каже да је, после Светог Саве, Свети Николај највећи Србин. Било како било, његова духовна величина и сила осећају се у том манастиру, над његовим светим моштима, и у читавој лелићкој долини.
Служили смо у летњем олтару и било је пуно народа. Владика Исихије ми је рекао да откако је он дошао, све више људи долази код Светог владике Николаја. Обнавља се велики сабор на његов празник. Био је то заиста духовни доживљај и Божји благослов. Могуће је да ћемо следеће године, са нашим свештеницима, отићи тамо и узети учешћа. Рекао бих да је то свесрпски сабор.
У близини је и манастир Ћелије, са светим авом Јустином Ћелијским, великим светитељем и богословом. Писао сам о њима и имам једно слово у спомен Светом Николају жичком и лелићком, где сам помињао и светог аву Јустина. Они су као два огњена стуба која се дижу до небеса.
Радује ме што смо данас овде у Цапардама, у овом дивном храму, где се молитвено осећа посебна духовна атмосфера. Причамо и говоримо о Васкрсењу Христовом све до Вазнесења. Данас смо чули из Светог Јеванђеља како жене мироносице обавештавају Свете апостоле да је Господ устао из мртвих, и како анђели садејствују у тој тајни Васкрсења, јер и они објављују да је Господ устао и да ће отићи у Галилеју, као што је раније рекао.
Први дани живота ране Цркве били су повезани са Васкрсењем, све до Вазнесења Господњег. Зашто је било потребно да Господ говори о Васкрсењу? То је тајна која превазилази човеков ум и не можемо је сасвим разумети. Она је надумна, небеска, врло тешко појмљива. Ми људи смо ограничени на ниво разумског и рационалног, а ово је нешто надрационално – али не и ирационално. То је једна узвишена, света тајна.
Та тајна Васкрсења је суштина наше вере. Апостол Павле каже да ако Господ није устао из мртвих – узалудна је наша вера. На том темељу – на Христу, Његовом Крсту и Васкрсењу – утемељена је Црква. Установљено је Православље, учење Цркве, црквени канони. Утврђени су и елементи духовног живота, поретка и типика, и за монахе и за мирјане. Све то стоји на темељу – Христу Господу. То је оно чему ми тежимо.
Нисмо ми људи без наде. Неко каже да су хришћани били противници Римске империје јер нису признавали императоре као богове. Јесу признавали власт, али не и да је човек владар бог. То хришћани никада нису прихватали. Бог може бити само Господ наш Исус Христос.
Суштина хришћанства је да смо изабрали најдубљу тајну живота – а то је Васкрсење, Царство небеско и живот вечни. Многи људи неће ни да размишљају о основним филозофским или животним питањима. Кажу: то није за њих. Али Бог нас призива да будемо богови по благодати, на сабору богова.
У вечности ће бити Бог – Господ, Света Тројица: Отац, Син и Свети Дух – и они људи који се обоже, који задобију благодат Духа Светога и сједине се са Христом. Они ће бити богови по благодати. Свако ко се удостоји вечнога живота и Царства небеског, биће, у извесном смислу, бог по благодати – живеће вечно. Зато нас је Бог и створио.
Колико ћемо бити близу Богу – зависи од нас, од тога колико успемо у животу да се сјединимо са Христом. Бог нам даје педесет, шездесет, сто година – не да бисмо живели само толико, већ да бисмо у том времену задобили веру у Христа и обожили своје биће. То је смисао. По степену обожења бићемо ближи или даљи од Бога у вечности.
У Јеванђељу се каже да то не зна нико осим Бога Оца. А ми, смирењем, покајањем, врлинским подвигом – треба да тежимо том циљу. То је општи позив – не само за свештенослужитеље, него за све верујуће.
Данас смо рукоположили оца Јована у чин свештеника. Он ће, ако Бог да, служити са нама у нашој Епархији зворничко-тузланској. Ђакони који се у Јеванђељу помињу били су врлински и честити људи, који су помагали у трпезама љубави и при дељењу помоћи сиромашнима у Јерусалиму. Али свештеничка служба је изнад тога – она изображева само дело Христово, наставља га и продужава у историји. То је Црква Божија. Желим оцу Јовану благослов Божији, да се труди са оцима и братијом где год буде добио послушање.
Да се виђамо, ако Бог да.Читаво лето је пред нама. Предстоје велики празници. Долазе наши људи из дијаспоре и потребно нам је то јединство. Нарочито људи који воде Републику Српску – било на нивоу општина и градова, било у парламенту у Бањалуци – треба да се боре и воде рачуна о очувању наше Републике Српске. Све се уздрмало, и покушавају да нам отму оно што нам је Дејтонски споразум гарантовао – слободу и ентитет са свим облицима државности. То се мало-помало преносило на Сарајево, и данас је врло мало остало од онога с почетка. Зашто се то догодило – не знам. У то време сам био у Хрватској, двадесет година епископ у Далмацији. Пратио сам колико сам могао.
Наш задатак данас је да сачувамо Републику Српску ради будућности наше деце, наше вере, наше историје, културе, језика, писма и свега другога. Све то чува Република Српска. На првом месту Српска православна црква и наше светиње, али и државне институције које их штите.
Нека сте Богом благословени. Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Христос васкрсе!
Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, на Недељу жена мироносица, Свету архијерејску литургију у храму у Цапардама, у намесништву тузланском.
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, протонамесник Пајо Тришић, са браћом свештеницима, ђаконима и верним народом.
Након литургије, у порти храма освештани су споменик палим борцима из последњег одбрамбено-отаџбинског рата 1990-их година, са подручја парохије цапардске, као и нова палионица свећа.
За труд и љубав према својој Цркви и посебно према парохији цапардској, Високопреосвећени митрополит је архијерејском граматом наградио г. Радана Савића, начелника општине Осмаци, као и друге заслужне парохијане.
Светој литургији молитвено су присуствовали и градоначелник Зворника Бојан Ивановић са сарадницима, као и бројни представници друштвеног и привредног живота из овог краја и околине.
На крају свечаности, у порти храма приређена је трпеза љубави за све присутне.
Недеља мироносица, трећа по Васкрсу, посвећена је женама мироносицама – првим сведоцима Христовог Васкрсења, као и Јосифу из Ариматеје и Никодиму који су, као тајни Христови ученици, учествовали у Његовом погребу. Овај празник устаљен је у црквеном календару у IX веку.
НЕДЕЉА МИРОНОСИЦА ЦАПАРДЕ РУКОПОЛОЖЕЊЕ ОСВЕЋЕЊЕ ГРАДОНАЧЕЛНИК НАЧЕЛНИК БОЈАН ИВАНОВИЋ РАДАН САРИЋ
