МАНАСТИР РМАЊ
 
Велика крајишка светиња (1443),
Светом оцу Николају Мириликијском посвећена,
задужбина Катарине Бранковић Кантакузин,
грофице Цељске,
сви Срби који су Име Божије призивали
- манастиру Рмњу су притицали,
да их ова светиња
чува, сабира и поучава
и за нове подвиге припрема,
понекад и за распећа,
јер је Крајина живела животом
манастира Рмња,
када је манастир страдао,
страдала је и Крајина,
уз обнову манастира,
и она би васкрсавала
 
Рмањ, расадник лепоте,
место рајско и место молитве,
место небеском и земаљском
лепотом прожето,
није чудо да су у Рмњу столовали
и митрополити дабробосански,
од којих је најпознатији
кир Теодор (1601-1619),
који је прво црквено училиште
код Срба покренуо
- Богословију манастира Крке
у Далмацији
 
Рмањ је од свога оснивања
немањићким духом дисао
и једно је са Крком и Крупом
у Далмацији био,
па их песници, не случајно, назваше
- Беле лађе у љутом камену,
ове светиње су у тим временима
одржавале далматинске и крајишке Србе
у православној вери,
чувајући српски језик, писмо и културу
оне су биле и расадници иконописа,
уметности и црквене музике,
у њима су преписиване
и свештене књиге,
тада су манастири били
места описмењавања
српскога народа,
око њих је све почињало и ту се и завршавало,
јер су манастири Крка, Крупа и Рмањ
били и до данас остали духовни
и просветни центри крајишких Срба
 
Манастир Рмањ је као светило
и град подигнут,
да буде тврђава вере, наде
и љубави нашег народа,
Рмањ је у време Турака
неколико пута рушен,
скоро потпуно 1653,
а и током устанка 1875/76,
манастир је страдао и у Другом светском рату
од Немаца, који су га 1944. године бомбардовали
и скоро потпуно разрушили,
а страдао је и у најновијем рату
90-тих година,
тако да манастир Рмањ, песнички речено,
све ране свога народа на себи носи,
његова обнова је почела после рата 90-тих
и траје до данас,
да би манастир повратио
свој некадашњи сјај и значај,
и наставио своју мисију у наше време
 
У Рмњу на Благовести бива велики
црквено-народни сабор,
и тада се ова светиња покаже
у свој својој слави,
а обновљени и живописани
параклиси и цркве и монашке келије
- чекају своје нове житеље,
како би манастир
пуним животом заживео,
надамо се и молимо Богу
да и ће све друге крајишке светиње оживети,
јер су то градови на крајеугаоном камену
Христу утврђени,
крајишке светиње су сведоци
векова и историје,
ратова и трагедије,
али и свенародног покајања,
духовног процвата и васкрсења
мученичког српског народа
на тим крајишким просторима
 
 
Митрополит Фотије

---