Митрополит Фотије - ЦРКВЕНЕ ШКОЛЕ
Под председањем Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија, председника Катихетског одбора, данас је у Бијељини одржано заседање Катихетског одбора епархија Српске православне цркве у Републици Српској и Федерацији БиХ.
У наставку прочитајте текст обраћања Митрополита Фотија:
У наставку прочитајте текст обраћања Митрополита Фотија:
Митрополит Фотије
ЦРКВЕНЕ ШКОЛЕ
После силаска Светога Духа на Апостоле, они задобијају дар језика и чудотворства. Апостоли бивају просвећени благодаћу Духа Светога и постају неустрашиви проповедници Јеванђеља Христовог. Прости и једноставни галилејски рибари добијају тај дар од Бога - Духа Светога којим постају умудрени и бивају им јасне многе јеванђелске приче и параболе. Њиховој мудрости, надахњиваној благодаћу Духа Светога, допринели су и чести дијалози и расправе са грчким философима и мудрацима. Али оно што је посебно изненадило и обрадовало народ који је слушао апостолске проповеди јесте да су они и чинили велика чудеса која су потврђивала истинитост њихове проповеди.
После проповеди Светог апостола Петра у Јерусалиму и оснивања прве црквене заједнице - почињу прогони светих Апостола. Свети апостол Петар ће бити утамничен, а свети Јаков, брат Господњи, први старешина Јерусалимског храма, мученички ће пострадати. Али упркос прогонима, Апостоли крећу у мисију и широм света проповедају Христа Распетог и Васкрслог.
Познато је да су Црква и Истина Јеванђеља били прогоњени све до објаве Миланског едикта 313. године, којим је цар Константин прогласио слободу вероисповедања. Тада Црква почиње да живи у пуном замаху доносећи изобиље духовних плодова. Једно од њих је било оснивање духовних школа, најпре Антиохијске школе, око 280. године. Ова школа се у тумачењу Светог Писма држала доследног или буквалног тумачења (типологијска егзегеза). Одмах након ове катихетске школе, основана је и школа у Александрији у којој доминира алегоријско или пренесено тумачење текста Светог Писма (алегоријска егзегеза).
Црквена просвета је такође јачала и после одржавања Васељенских сабора - 1. Васељенски сабор у Никеји 325. године (аријанство) до 7-ог Васељенског сабора у Никеји 787. године (иконоборство), када су се свети Оци Цркве показали као велики богослови, апологете и исповедници светог Православља. Све то ће свакако допринети развоју црквене просвете и просвете уопште. Црква је и основана да буде светлост света, јер је она Тело Христово, Дом Бога и Ризница Духа Светога, а никаква мрачна институција, како су на Западу називали Цркву у Средњем веку. То се никако није могло односити на Православну Цркву.
Што се тиче нас Срба, црквено школство се код нас почело развијати средином 8-ог века, у време деловања равноапостолне браће Кирила и Методија. Познато је да су они, као учени људи, саставили два писма - ћирилицу и глагољицу, преводили су Апостол и Јеванђеље као и друге књиге, као и поједина дела светих Отаца.
Процват црквене просвете код нас ће доћи у време Светог Саве који је са својим оцем Светим Симеоном подигао свети манастир Хиландар на Светој Гори као просветни и духовни центар Србима у векове.
Свети Сава је отац Агиологије код Срба, јер је први написао Житије Светог Симеона. Писао је и Типике (Хиландарски, Студенички), Законоправило или Номоканон (Крмчија) чиме је постао утемељивач црквене и школске просвете у Српској Православној Цркви али и поставио темеље државе Србије.
Свети Сава је уз манастире и цркве подизао и школе, болнице и сиротишта, јер је желео да покаже да се Црква брине о целокупном човеку и његовом животу на земљи, а не само да би човек у животу на земљи што боље живео, већ да би за овога живота на земљи задобио Царство Небеско.
После проповеди Светих Кирила и Методија и просветитељског дела Светога Саве, манастири у српском народу постају центри просвете. У њима се оснивају преписивачке школе, сликарске радионице и школе црквеног појања. Те школе по манастирима се оснивају по световном обрасцу. Једна таква школа је била и у манастиру Ћелијама, коју је похађао и завршио и Свети владика Николај Велимировић.
Треба нагласити да је у Средњем веку Православна Црква успела да сачува своје свето Предање и учење Светог Писма и Светих сабора. У то време Запад нажалост прихвата слободу хуманизма и ренесансе, окреће се лепотама овога света, и човеку уопште. На Истоку пак у то време, велики Отац свете Цркве - Свети Григорије Палама, отац исихазма, православним верницима је својим учењем показао пут који не везује за овај свет, него за Бога, и који води ка обожењу личности, а не слави, моћи и богатству, чему се Запад окренуо. У Православној Цркви је везаност за свето Предање сачувано до данашњих дана.
Наступањем тзв. модерног доба, по читавом свету ничу велике школе и универзитети. Код нас у то доба ничу православне богословије, најпре у манастиру Крки, потом у Сремским Карловцима, Београду, Призрену и Цетињу, а у новије време и у Крагујевцу и Нишу. Православне богословије ће постати чувари темељном образовању наших будућих свештеника и монаха. Такво образовање биће употпуњено оснивањем Православних факултета у Београду и Фочи. На тај начин је завршен систем средњег и високог црквеног образовања у Српској Цркви.
Православно богословље и богослужбени живот Цркве су као душа и тело у једном организму. То уосталом и сведоче и наше
црквено-просветне установе.
Уместо закључка
Шта је данас пресудно важно у нашој црквеној просвети? То је:
- израда или обновљење досадашњег Плана и програма, а који би у потпуности одговарали нашем времену
- учење професора у богословијама и на факултету у духу светих Отаца и Светих сабора, канона и етичких норми који из њих происходе. Добар професор је онај који своје учење потврђује својим животом и односом према настави и ученицима. Љубав је мера свих ствари. Ако немамо љубави, рад у богословијама ће нам бити терет, нећемо имати елана да обављамо свој посао како би требало.
Што се тиче Плана и програма за наше богословије, сматрамо да би требало формирати једну трочлану комисију која би радила на осавремењивању и прилагођавању појединих уџбеника знању ученика 4-ог и 9-ог разреда. Сматрамо да би Катихетски одбор требао да почне са издавањем књига са доминантно просветним темама. То би могли бити преводи са других језика, посебно са језика православних народа.
Просвета је одувек имала велики значај за живот Цркве. Колико улажемо у њу, толико ће нам се вратити, а враћа нам образоване богослове и студенте, као и наше вернике, од којих ће неки бити пастири овога народа. Зато они богослови који заврше богословију, стекну то темељно знање које она даје. Након ње, много је лакше да се заврши Богословски факултет, после кога ће бити спремни да постану нови делатници на њиви Господњој.
ЦРКВЕНЕ ШКОЛЕ
После силаска Светога Духа на Апостоле, они задобијају дар језика и чудотворства. Апостоли бивају просвећени благодаћу Духа Светога и постају неустрашиви проповедници Јеванђеља Христовог. Прости и једноставни галилејски рибари добијају тај дар од Бога - Духа Светога којим постају умудрени и бивају им јасне многе јеванђелске приче и параболе. Њиховој мудрости, надахњиваној благодаћу Духа Светога, допринели су и чести дијалози и расправе са грчким философима и мудрацима. Али оно што је посебно изненадило и обрадовало народ који је слушао апостолске проповеди јесте да су они и чинили велика чудеса која су потврђивала истинитост њихове проповеди.
После проповеди Светог апостола Петра у Јерусалиму и оснивања прве црквене заједнице - почињу прогони светих Апостола. Свети апостол Петар ће бити утамничен, а свети Јаков, брат Господњи, први старешина Јерусалимског храма, мученички ће пострадати. Али упркос прогонима, Апостоли крећу у мисију и широм света проповедају Христа Распетог и Васкрслог.
Познато је да су Црква и Истина Јеванђеља били прогоњени све до објаве Миланског едикта 313. године, којим је цар Константин прогласио слободу вероисповедања. Тада Црква почиње да живи у пуном замаху доносећи изобиље духовних плодова. Једно од њих је било оснивање духовних школа, најпре Антиохијске школе, око 280. године. Ова школа се у тумачењу Светог Писма држала доследног или буквалног тумачења (типологијска егзегеза). Одмах након ове катихетске школе, основана је и школа у Александрији у којој доминира алегоријско или пренесено тумачење текста Светог Писма (алегоријска егзегеза).
Црквена просвета је такође јачала и после одржавања Васељенских сабора - 1. Васељенски сабор у Никеји 325. године (аријанство) до 7-ог Васељенског сабора у Никеји 787. године (иконоборство), када су се свети Оци Цркве показали као велики богослови, апологете и исповедници светог Православља. Све то ће свакако допринети развоју црквене просвете и просвете уопште. Црква је и основана да буде светлост света, јер је она Тело Христово, Дом Бога и Ризница Духа Светога, а никаква мрачна институција, како су на Западу називали Цркву у Средњем веку. То се никако није могло односити на Православну Цркву.
Што се тиче нас Срба, црквено школство се код нас почело развијати средином 8-ог века, у време деловања равноапостолне браће Кирила и Методија. Познато је да су они, као учени људи, саставили два писма - ћирилицу и глагољицу, преводили су Апостол и Јеванђеље као и друге књиге, као и поједина дела светих Отаца.
Процват црквене просвете код нас ће доћи у време Светог Саве који је са својим оцем Светим Симеоном подигао свети манастир Хиландар на Светој Гори као просветни и духовни центар Србима у векове.
Свети Сава је отац Агиологије код Срба, јер је први написао Житије Светог Симеона. Писао је и Типике (Хиландарски, Студенички), Законоправило или Номоканон (Крмчија) чиме је постао утемељивач црквене и школске просвете у Српској Православној Цркви али и поставио темеље државе Србије.
Свети Сава је уз манастире и цркве подизао и школе, болнице и сиротишта, јер је желео да покаже да се Црква брине о целокупном човеку и његовом животу на земљи, а не само да би човек у животу на земљи што боље живео, већ да би за овога живота на земљи задобио Царство Небеско.
После проповеди Светих Кирила и Методија и просветитељског дела Светога Саве, манастири у српском народу постају центри просвете. У њима се оснивају преписивачке школе, сликарске радионице и школе црквеног појања. Те школе по манастирима се оснивају по световном обрасцу. Једна таква школа је била и у манастиру Ћелијама, коју је похађао и завршио и Свети владика Николај Велимировић.
Треба нагласити да је у Средњем веку Православна Црква успела да сачува своје свето Предање и учење Светог Писма и Светих сабора. У то време Запад нажалост прихвата слободу хуманизма и ренесансе, окреће се лепотама овога света, и човеку уопште. На Истоку пак у то време, велики Отац свете Цркве - Свети Григорије Палама, отац исихазма, православним верницима је својим учењем показао пут који не везује за овај свет, него за Бога, и који води ка обожењу личности, а не слави, моћи и богатству, чему се Запад окренуо. У Православној Цркви је везаност за свето Предање сачувано до данашњих дана.
Наступањем тзв. модерног доба, по читавом свету ничу велике школе и универзитети. Код нас у то доба ничу православне богословије, најпре у манастиру Крки, потом у Сремским Карловцима, Београду, Призрену и Цетињу, а у новије време и у Крагујевцу и Нишу. Православне богословије ће постати чувари темељном образовању наших будућих свештеника и монаха. Такво образовање биће употпуњено оснивањем Православних факултета у Београду и Фочи. На тај начин је завршен систем средњег и високог црквеног образовања у Српској Цркви.
Православно богословље и богослужбени живот Цркве су као душа и тело у једном организму. То уосталом и сведоче и наше
црквено-просветне установе.
Уместо закључка
Шта је данас пресудно важно у нашој црквеној просвети? То је:
- израда или обновљење досадашњег Плана и програма, а који би у потпуности одговарали нашем времену
- учење професора у богословијама и на факултету у духу светих Отаца и Светих сабора, канона и етичких норми који из њих происходе. Добар професор је онај који своје учење потврђује својим животом и односом према настави и ученицима. Љубав је мера свих ствари. Ако немамо љубави, рад у богословијама ће нам бити терет, нећемо имати елана да обављамо свој посао како би требало.
Што се тиче Плана и програма за наше богословије, сматрамо да би требало формирати једну трочлану комисију која би радила на осавремењивању и прилагођавању појединих уџбеника знању ученика 4-ог и 9-ог разреда. Сматрамо да би Катихетски одбор требао да почне са издавањем књига са доминантно просветним темама. То би могли бити преводи са других језика, посебно са језика православних народа.
Просвета је одувек имала велики значај за живот Цркве. Колико улажемо у њу, толико ће нам се вратити, а враћа нам образоване богослове и студенте, као и наше вернике, од којих ће неки бити пастири овога народа. Зато они богослови који заврше богословију, стекну то темељно знање које она даје. Након ње, много је лакше да се заврши Богословски факултет, после кога ће бити спремни да постану нови делатници на њиви Господњој.
МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ПРЕДАВАЊЕ ВЈЕРОНАУКА ПРОСВЈЕТА КАТИХЕТСКИ ОДБОР БИЈЕЉИНА
