Последњи роман Достојевског "Браћа Карамазови" је за једне књижевне теоретичаре и критичаре - историја човечанства, за друге - историја једног народа, а за треће - историја једне породице. Ајнштајн је за књигу "Браћа Карамазови" рекао једном приликом, да је та књига најбоља књига коју је икад држао у рукама.
 
Достојевски је првобитно имао намеру да напише књигу о једном сиромашном човеку, али је на крају написао роман "Браћа Карамазови", која слови за његово најбоље књижевно дело.
 
Отац - Фјодор Карамазов
 
Старац, лишен милости и љубави, али не и љубави према богатству и страстољубљу. Среброљубац и зао старац. У поређењу са другим људима, себи је увек давао предност. Фјодор је био обузет и испуњен неисцрпном гордошћу и нарцизмом и то у толикој мери да је то једино било приметно, а све друго је било ирелевантно и небитно.
 
Дмитриј Карамазов
 
Човек разноврсних дарова. Спреман да помогне до сопственог просјаштва, али такође и да другоме учини неправду ради својих страсти, којима се није могао одупрети. Посебно су га привлачиле жене, а посебно оне отресите. Био је спреман да другима притекне у помоћ, али је и сам кавгаџија био. Широких спознаја, али су њиме најчешће управљале стихије страсти. Чини се да је могао бољи човек бити да је имао боље васпитање. Сачувао је дубоко у себи људскост, знао је да се горко заплаче, покаје и кроз покајање доживи прочишћење.
 
Иван Карамазов
 
Интелектуалац, философ без љубави. Поретком и устројством друштва није био задовољан. Он изражава и уверење самог Достојевског "да сви идеали света ниси вредни једне дечије сузе". Иван Карамазов није уважавао философе који нису атеисти, а себе је сврставао у групу антитеиста, дакле оних који знају за Бога, али Га не прихватају, враћају му карту спасења. Ако Бог не постоји - све је дозвољено. Иван је прави пример нихилисте и опортунисте.
 
Аљоша Карамазов
 
Искушеник и боготражитељ. Православље је његово срце, а душа је лира благодати. Аљоша је симбол свега руског и богоносног, монашког мучеништва, црквеног градитељства - Свете Русије. Колико је звезда ноћу на небу, толико је златних купола на руској земљи. Манастири препуни монаштва. Дивијево, манастир са 500 монахиња - који је благословила Пресвета Богородица и у којем је Баћушка Серафим Саровски био духовник. Међу свима њима Аљоша Карамазов се није изгубио. Љубав његова према Старцима сачува га је да не буде безличан.
 
Уместо закључка
 
Достојевски је велики писац. Својим првим романом "Бедни људи", постаје познат широм Русије. Бахтин у својој студији о Достојевском тврди да је својим романима Достојевски реформисао жанр романа у светској књижевности, поступком полифоничности -  увођењем свести и подсвести више јунака. Такође, у свом књижевном опусу показао се изванредним познаваоцем људске психе и душе.
 
Достојевски је био осуђен на смрт стрељањем, заједно са другим члановима Круга Петрашевског, али у последњи час указом цара Николаја I, бива помилован, и смртна казна му је преиначена на вишегодишњи прогон у Сибир. Тамо, у сибирским казаматима, по његовом личном сведочењу,  Достојевски сусреће вредне и даровите људе. Искуство Сибира, живот и људе које је тамо упознао, касније ће описати у роману "Записи из подземља", а неки од њих ће бити преточени у ликове његових других романа.
 
Достојевски је био човек вере. До краја се борио да сачува у себи веру у Христа. Говорио је и писао: - Моја је вера прошла кроз огањ. Са друге стране, Достојевски је веровао и у човека као боголико биће. Никада никога није одбацивао ни презирао, јер је у сваком човеку видео могућност покајања, по примеру разбојника на Голготи.

---

 

МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ РУСИЈА ДОСТОЈЕВСКИ КЊИГА КУЛТУРА