АУТОРСКИ ТЕКСТ МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА У „ВЕЧЕРЊИМ НОВОСТИМА“
У недељном броју (15. јун) угледног дневног листа „Вечерње новости” објављен је ауторски текст Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија под насловом „Мрачна будућност писања“. Овај снажан текст доноси дубоку духовну и друштвену анализу савременог доба, из угла православне вере, светоотачког предања и личног пастирског искуства.
МРАЧНА БУДУЋНОСТ ПИСАЊА
Како ствари стоје, писању се црно пише. „Kако“, упитаће неко. Па лепо, чујемо да се појавише неки људи а нико их не познаје – зна се само да су ту и да броје, траже, налазе, изналазе ко је и колико пута рекао, написао, поменуо „студенте“ (које, чије, где...?). Кажу им да та реч у том тексту не постоји, али они је виде и кажу: „Ти си њу само прикрио, па си рекао – мали, или дечкић, или било шта друго, а они ће колико сутра бити студенти.
Да је истинском и правом писању дошао крај, то је јасно. Ко зна кад и други крену да броје и траже, не студенте, већ раднике, возаче, ма све, па ти онда пиши, јер чујемо да ти људи који броје и траже и виде оно што сами траже, прете да ће ако нађу оно што су тражили, а обично нађу (јер се држе максиме да је знање релативно и да све може бити све, а ако није, може бити проглашено за то што желе).
Када смо у средњој школи читали Петра Кочића чудили смо се што је главни јунак његове сатире – јазавац којег је Давид Штрбац довео на суд да му се суди јер је учинио нешто што није дозвољено. То што он тога није ни био свестан - не оправдава га.
Ко се бар мало бавио књижевношћу, зна да су сатире настајале у време неслободе кадa се морало писати и писати, писати и брисати, па поново почињати. „А шта ако овај каже ово? А шта ако сам написао нешто за чиме они трагају? Ја не тражим, али они траже. И, ако нађу - ево га! И овај је против студената“.
Раније, када сам бивао на Светој Гори имао сам прилику и благослов да разговарам са светим људима који имају знање од Бога, а не од људи. Они су јасно и гласно говорили да овај свет иде своме крају и да ће све бити као што је писано,а то као што је писано односи се на Откровење Јованово и Свето Писмо. Ако неко хоће да чује Отачко искуствонека чита Нила Мироточивог Светогорца, који се после упокојења своме ученику јављао и говорио му о томе шта ће се збивати у последња времена и какви ће бити људи тога доба (не студенти).
Један од тих Стараца нам је говорио: „Долазе тешки дани када ће зло бити проглашено за добро, а добро за зло, како су говорили старозаветни пророци. Тада људи неће бити спремни да слушају здраву науку јеванђелску православну, и све ће тумачити и разумевати по свом срцу и својим жељама, а то ће резултирати појавом мноштва лажних учитеља и пророка и тумача Светог Писма, апокалиптичара, на које је и Сам Господ указао говорећи светим Апостолима - Пазите да вас ко не превари.“
Када већ говоримо о неславној и мрачној будућности писања уопште, било прозе, било поезије, или како ће се то већ тада називати, ми већ сада видимо и доживљавамо „тријумф“ неслободе над слободом, „тријумф“ лажи над истином. Пред очима овог света руше се, затиру или затварају светиње, па се у музеје и туристичке атракције претварају, да би све обесветили, односно критеријуму овога света подредили.
Ужаснемо се када чујемо да у једној древној земљи раде на доношењу закона којим ће се забрањивати да се Име Божије помиње, Име Христово. Свим творцима новог светског поретка и глобализма пуна су уста слободе и људских права, а у реалности живимо у време – јазавца.
Велики духовник нашег времена, старац Пајсије Светогорац је говорио,да у ова наша последња времена већина људи неће хтети да чује било шта о последњим временима, а велики Старци су само хтели помоћи. Ништа друго. Тако је и преподобни старац Тадеј Витовнички говорио: „Некако ће се и моћи живети док не укину новац“. То је говорио не да би људе плашио него да их припреми за оно што долази.
Морамо се вратити наслову и теми. Живимо у апсурдно време, то је јасно. Најбољи показатељ тога је охладнелост љубави. Без љубави човек и нема Бога у себи, зато би било добро да она деца, бивши и садашњи теолози који су узели на себе велики подвиг (претпостављамо без благослова) да буду судије васељене, да суде и живима и мртвима, Саборима и Синодима и свим верницима, и да код свих њих истражују ко је против студената. И ако нађу, одмах су спремни да их анатемишу,па било да су то они који су живели у Старом Завету, или у неко давно време. Код њих би требало нешто друго да траже, али…
Истине ради, морамо рећи у духу пастирском и у духу црквене одговорностида ти млади људи које поменусмо, који су свесно или несвесно, у знању или незнању устали да хуле на Светињуа своју хулу слободом називају, треба да знају да нису у праву, јер су Оци такво духовно стање називали - искушењем прелести. А све док је тако, још има лека. То су пост и молитва, свеспасоносно покајање и исповест, који су потребни свим хришћанима, јер су Оци многе покајнике у Рају видели и зато су и говорили: „Да нам Бог не остави покајање“. Да тога нема, како бисмо се ми данашњи људи уопште спасавали?
Митрополит Фотије
МРАЧНА БУДУЋНОСТ ПИСАЊА
Како ствари стоје, писању се црно пише. „Kако“, упитаће неко. Па лепо, чујемо да се појавише неки људи а нико их не познаје – зна се само да су ту и да броје, траже, налазе, изналазе ко је и колико пута рекао, написао, поменуо „студенте“ (које, чије, где...?). Кажу им да та реч у том тексту не постоји, али они је виде и кажу: „Ти си њу само прикрио, па си рекао – мали, или дечкић, или било шта друго, а они ће колико сутра бити студенти.
Да је истинском и правом писању дошао крај, то је јасно. Ко зна кад и други крену да броје и траже, не студенте, већ раднике, возаче, ма све, па ти онда пиши, јер чујемо да ти људи који броје и траже и виде оно што сами траже, прете да ће ако нађу оно што су тражили, а обично нађу (јер се држе максиме да је знање релативно и да све може бити све, а ако није, може бити проглашено за то што желе).
Када смо у средњој школи читали Петра Кочића чудили смо се што је главни јунак његове сатире – јазавац којег је Давид Штрбац довео на суд да му се суди јер је учинио нешто што није дозвољено. То што он тога није ни био свестан - не оправдава га.
Ко се бар мало бавио књижевношћу, зна да су сатире настајале у време неслободе кадa се морало писати и писати, писати и брисати, па поново почињати. „А шта ако овај каже ово? А шта ако сам написао нешто за чиме они трагају? Ја не тражим, али они траже. И, ако нађу - ево га! И овај је против студената“.
Раније, када сам бивао на Светој Гори имао сам прилику и благослов да разговарам са светим људима који имају знање од Бога, а не од људи. Они су јасно и гласно говорили да овај свет иде своме крају и да ће све бити као што је писано,а то као што је писано односи се на Откровење Јованово и Свето Писмо. Ако неко хоће да чује Отачко искуствонека чита Нила Мироточивог Светогорца, који се после упокојења своме ученику јављао и говорио му о томе шта ће се збивати у последња времена и какви ће бити људи тога доба (не студенти).
Један од тих Стараца нам је говорио: „Долазе тешки дани када ће зло бити проглашено за добро, а добро за зло, како су говорили старозаветни пророци. Тада људи неће бити спремни да слушају здраву науку јеванђелску православну, и све ће тумачити и разумевати по свом срцу и својим жељама, а то ће резултирати појавом мноштва лажних учитеља и пророка и тумача Светог Писма, апокалиптичара, на које је и Сам Господ указао говорећи светим Апостолима - Пазите да вас ко не превари.“
Када већ говоримо о неславној и мрачној будућности писања уопште, било прозе, било поезије, или како ће се то већ тада називати, ми већ сада видимо и доживљавамо „тријумф“ неслободе над слободом, „тријумф“ лажи над истином. Пред очима овог света руше се, затиру или затварају светиње, па се у музеје и туристичке атракције претварају, да би све обесветили, односно критеријуму овога света подредили.
Ужаснемо се када чујемо да у једној древној земљи раде на доношењу закона којим ће се забрањивати да се Име Божије помиње, Име Христово. Свим творцима новог светског поретка и глобализма пуна су уста слободе и људских права, а у реалности живимо у време – јазавца.
Велики духовник нашег времена, старац Пајсије Светогорац је говорио,да у ова наша последња времена већина људи неће хтети да чује било шта о последњим временима, а велики Старци су само хтели помоћи. Ништа друго. Тако је и преподобни старац Тадеј Витовнички говорио: „Некако ће се и моћи живети док не укину новац“. То је говорио не да би људе плашио него да их припреми за оно што долази.
Морамо се вратити наслову и теми. Живимо у апсурдно време, то је јасно. Најбољи показатељ тога је охладнелост љубави. Без љубави човек и нема Бога у себи, зато би било добро да она деца, бивши и садашњи теолози који су узели на себе велики подвиг (претпостављамо без благослова) да буду судије васељене, да суде и живима и мртвима, Саборима и Синодима и свим верницима, и да код свих њих истражују ко је против студената. И ако нађу, одмах су спремни да их анатемишу,па било да су то они који су живели у Старом Завету, или у неко давно време. Код њих би требало нешто друго да траже, али…
Истине ради, морамо рећи у духу пастирском и у духу црквене одговорностида ти млади људи које поменусмо, који су свесно или несвесно, у знању или незнању устали да хуле на Светињуа своју хулу слободом називају, треба да знају да нису у праву, јер су Оци такво духовно стање називали - искушењем прелести. А све док је тако, још има лека. То су пост и молитва, свеспасоносно покајање и исповест, који су потребни свим хришћанима, јер су Оци многе покајнике у Рају видели и зато су и говорили: „Да нам Бог не остави покајање“. Да тога нема, како бисмо се ми данашњи људи уопште спасавали?
Митрополит Фотије
 |
Мрачна будућност писања ПДФ | 354.28KB |
МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ ИНТЕРВЈУ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ИНТЕРВЈУ ИНТЕРВЈУ САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
