МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У ПОРЕБРИЦАМА
Поребрице, 29. јун 2025. – Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је данас, у 3. недељу по Педесетници, Свету архијерејску литургију у селу Поребрице код Брчког.
У архипастирској беседи, митрополит је поручио да је Видовдан духовни позив на преумљење и помирење међу Србима:
„Видовдан значи измирење Срба, браће, кумова и пријатеља“, нагласио је митрополит Фотије, позвавши верне да остану на путу јеванђелске љубави.
„Не смемо допустити да нас партијска подела одвоји од јеванђелске љубави. Ако не живимо по Јеванђељу, удаљавамо се од Царства небеског“, додао је.
У архипастирској беседи, митрополит је поручио да је Видовдан духовни позив на преумљење и помирење међу Србима:
„Видовдан значи измирење Срба, браће, кумова и пријатеља“, нагласио је митрополит Фотије, позвавши верне да остану на путу јеванђелске љубави.
„Не смемо допустити да нас партијска подела одвоји од јеванђелске љубави. Ако не живимо по Јеванђељу, удаљавамо се од Царства небеског“, додао је.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, уважени господине начелниче, народни посланици, кумови, драги пријатељи, браћо и сестре, драга децо, лепо је што смо се данас сабрали да прославимо име Божије и служимо Свету литургију. После Литургије осветићемо и светосавско-парохијски дом, као и палионицу свећа. Имамо и грамате за људе који су дали помоћ или учествовали у обнови наших светиња.
Јуче смо празновали Видовдан и сећали се великих догађаја у нашој историји, али и нашег места у свему томе. На који начин? Пишући песме, рекао сам да се у Косовској бици, са кнезом Лазаром и његовом војском, видело ко је јунак и ко је дошао да се бори за крст часни и веру православну. Многи су изгинули и положили своје главе на Косову, попут кнеза Лазара и бројних косовских јунака. Неки су и остали, а неки су се склонили. Тумачи тог догађаја, песници и филозофи, говорили су да је ту постојала једна страна јунака који су заиста били уз кнеза Лазара у пуном смислу, али и друга страна која је, проценивши да се битка губи, одлучила да се повуче. Разне помисли могу доћи.
Данас нисмо у Косовској бици, али смо и даље у косовском боју – духовно, унутар Цркве. Можемо да се запитамо: да ли смо се определили за небеско или за земаљско царство? Како то знамо? Ако смо окренути више богатству овога света, његовим добрима, таштини и животу без врлине, онда знамо да смо се прилагодили свету. Са друге стране, ако стојимо на бранику вере, ако постимо и боримо се – не да бисмо себе узвисили, него да не бисмо одступили од става Цркве – и ако се трудимо да будемо православни Срби и хришћани, да се не стидимо своје вере, онда смо на добром путу.
Нема разлога да се стидимо, јер Православље никада никоме ништа нажао није учинило. Многи приговарају да је Православље затворено, повучено и недовољно „агресивно“. То није тачно. Православље је изворно хришћанство, апостолска наука коју већ две хиљаде година чува наша Света православна црква. То је јеванђелско учење које нам је сам Господ донео.
Моожемо и на друге начине да проверимо да ли смо на путу Видовдана. Ако не говорим са својим братом, стрицем или кумом, ако смо у свађи око међе или другог овоземаљског питања, онда морамо да размислимо о свом духовном животу. Видовдан значи измирење браће, измирење Срба међу собом. Видовдан значи и партијско измирење – што је можда и најтеже. Пре ће се измирити навијач Партизана и Звезде него чланови различитих странака.
Партије су један од највећих проблема међу Србима. Ми смо о томе писали и беседили. Партије је, у ствари, форсирао по злу чувени високи аустроугарски представник Бењамин Калај. Он је желео што више партија, јер је онда лакше владати подељеним народом. Треба да будемо мудри и кажемо: нећемо тако. Желимо да будемо браћа, пријатељи, кумови, комшије и сродници. Желимо да будемо оно што нам је Бог дао и на чему почива Црква. Желимо да будемо оно чему нас учи Јеванђеље – честити и добри људи, прави Срби.
То није партијско схватање. Партијско схватање гледа само сопствену корист и то није добро. Надам се да ће ове речи доћи до неког ко се бави овим питањем, па ће се можда нешто и поправити. Црква је та која обједињује. Служимо богослужења и славе, и никада не питамо ко је у којој партији. Све их гледамо као своју духовну децу, као браћу у Христу, као оне који су дошли да се причесте Телом и Крвљу Христовом, као оне који су оставили свет и дошли на Литургију да задобију Царство небеско.
По Литургији можемо да меримо своје најдубље духовно стање. Можемо да се запитамо: да ли смо се удаљили од Христа и Царства небеског или још увек живимо како Црква благосиља? Тога да се држимо, браћо и сестре, без обзира на то коју службу обављамо – било у Цркви, држави, просвети, војсци или полицији. Сви имамо одговорне службе, али сви морамо да живимо онако како су живели наши свети преци. То је говорио и блаженопочивши патријарх Павле.
Моја бака је, рецимо, имала једанаесторо деце. Када је мој деда Милан преминуо, она је истог дана обукла црно и до краја живота живела као удовица. Није тражила други брак, што се данас, преко серија и медија, непрестано рекламира. Живела је у складу са традицијом нашег народа.
Причамо о Европској унији, Европи, Азији, Америци – али шта ту има наше? Алекса Шантић је лепо рекао: „Њихово сунце не греје као што нас греје наше.“ То је истина. Ко год оде у иностранство, то ће и приметити. Људи су навикли да живе на једном месту. Ја сам, рецимо, 18 година био у Далмацији. Многи су, бежећи из Србије и Далмације, завршили у Војводини и другим крајевима. Неки су се вратили – једни су хтели, други су морали и здравствених разлога. То је клима у којој су годинама живели. Човек се на њу привикне. Не може се лако ишчупати и преселити. У „Олуји“ је протерана једна трећина Срба из Хрватске. То није хумано. Људи имају право да живе тамо где су рођени, где су им огњишта. То је људски, хришћански и православни приступ.
Нека сте Богом благословени! Нека се ова парохија доврши, као и све што су људи започели. Данас ћемо осветити дом и палионицу, али ту није крај – биће још посла. Имамо доста цркава и манастира у Епархији које се зидају и граде. Ако буде добрих и честитих људи, домаћина, даће Бог да се све и заврши.
Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, јереј Александар Танацковић, са другим свештенослужитељима, ђаконима и бројним верним народом.
Током литургије, митрополит је орденом Светог краља Драгутина – преподобног Теоктиста одликовао господу Славка Тешића, начелника општине Пелагићево, и Павла Перића из Поребрица, у знак захвалности за њихову љубав према Цркви и подршку у изградњи светосавско-парохијског дома. Надлежни парох Александар Танацковић одликован је достојанством протонамесника.
Кумови данашњег освећења били су Петар и Гавро Јовић из Блажевца.
Сабрање је настављено уз заједничку трпезу љубави, у братској атмосфери хришћанског заједништва
Часни оци, уважени господине начелниче, народни посланици, кумови, драги пријатељи, браћо и сестре, драга децо, лепо је што смо се данас сабрали да прославимо име Божије и служимо Свету литургију. После Литургије осветићемо и светосавско-парохијски дом, као и палионицу свећа. Имамо и грамате за људе који су дали помоћ или учествовали у обнови наших светиња.
Јуче смо празновали Видовдан и сећали се великих догађаја у нашој историји, али и нашег места у свему томе. На који начин? Пишући песме, рекао сам да се у Косовској бици, са кнезом Лазаром и његовом војском, видело ко је јунак и ко је дошао да се бори за крст часни и веру православну. Многи су изгинули и положили своје главе на Косову, попут кнеза Лазара и бројних косовских јунака. Неки су и остали, а неки су се склонили. Тумачи тог догађаја, песници и филозофи, говорили су да је ту постојала једна страна јунака који су заиста били уз кнеза Лазара у пуном смислу, али и друга страна која је, проценивши да се битка губи, одлучила да се повуче. Разне помисли могу доћи.
Данас нисмо у Косовској бици, али смо и даље у косовском боју – духовно, унутар Цркве. Можемо да се запитамо: да ли смо се определили за небеско или за земаљско царство? Како то знамо? Ако смо окренути више богатству овога света, његовим добрима, таштини и животу без врлине, онда знамо да смо се прилагодили свету. Са друге стране, ако стојимо на бранику вере, ако постимо и боримо се – не да бисмо себе узвисили, него да не бисмо одступили од става Цркве – и ако се трудимо да будемо православни Срби и хришћани, да се не стидимо своје вере, онда смо на добром путу.
Нема разлога да се стидимо, јер Православље никада никоме ништа нажао није учинило. Многи приговарају да је Православље затворено, повучено и недовољно „агресивно“. То није тачно. Православље је изворно хришћанство, апостолска наука коју већ две хиљаде година чува наша Света православна црква. То је јеванђелско учење које нам је сам Господ донео.
Моожемо и на друге начине да проверимо да ли смо на путу Видовдана. Ако не говорим са својим братом, стрицем или кумом, ако смо у свађи око међе или другог овоземаљског питања, онда морамо да размислимо о свом духовном животу. Видовдан значи измирење браће, измирење Срба међу собом. Видовдан значи и партијско измирење – што је можда и најтеже. Пре ће се измирити навијач Партизана и Звезде него чланови различитих странака.
Партије су један од највећих проблема међу Србима. Ми смо о томе писали и беседили. Партије је, у ствари, форсирао по злу чувени високи аустроугарски представник Бењамин Калај. Он је желео што више партија, јер је онда лакше владати подељеним народом. Треба да будемо мудри и кажемо: нећемо тако. Желимо да будемо браћа, пријатељи, кумови, комшије и сродници. Желимо да будемо оно што нам је Бог дао и на чему почива Црква. Желимо да будемо оно чему нас учи Јеванђеље – честити и добри људи, прави Срби.
То није партијско схватање. Партијско схватање гледа само сопствену корист и то није добро. Надам се да ће ове речи доћи до неког ко се бави овим питањем, па ће се можда нешто и поправити. Црква је та која обједињује. Служимо богослужења и славе, и никада не питамо ко је у којој партији. Све их гледамо као своју духовну децу, као браћу у Христу, као оне који су дошли да се причесте Телом и Крвљу Христовом, као оне који су оставили свет и дошли на Литургију да задобију Царство небеско.
По Литургији можемо да меримо своје најдубље духовно стање. Можемо да се запитамо: да ли смо се удаљили од Христа и Царства небеског или још увек живимо како Црква благосиља? Тога да се држимо, браћо и сестре, без обзира на то коју службу обављамо – било у Цркви, држави, просвети, војсци или полицији. Сви имамо одговорне службе, али сви морамо да живимо онако како су живели наши свети преци. То је говорио и блаженопочивши патријарх Павле.
Моја бака је, рецимо, имала једанаесторо деце. Када је мој деда Милан преминуо, она је истог дана обукла црно и до краја живота живела као удовица. Није тражила други брак, што се данас, преко серија и медија, непрестано рекламира. Живела је у складу са традицијом нашег народа.
Причамо о Европској унији, Европи, Азији, Америци – али шта ту има наше? Алекса Шантић је лепо рекао: „Њихово сунце не греје као што нас греје наше.“ То је истина. Ко год оде у иностранство, то ће и приметити. Људи су навикли да живе на једном месту. Ја сам, рецимо, 18 година био у Далмацији. Многи су, бежећи из Србије и Далмације, завршили у Војводини и другим крајевима. Неки су се вратили – једни су хтели, други су морали и здравствених разлога. То је клима у којој су годинама живели. Човек се на њу привикне. Не може се лако ишчупати и преселити. У „Олуји“ је протерана једна трећина Срба из Хрватске. То није хумано. Људи имају право да живе тамо где су рођени, где су им огњишта. То је људски, хришћански и православни приступ.
Нека сте Богом благословени! Нека се ова парохија доврши, као и све што су људи започели. Данас ћемо осветити дом и палионицу, али ту није крај – биће још посла. Имамо доста цркава и манастира у Епархији које се зидају и граде. Ако буде добрих и честитих људи, домаћина, даће Бог да се све и заврши.
Живели! Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, јереј Александар Танацковић, са другим свештенослужитељима, ђаконима и бројним верним народом.
Током литургије, митрополит је орденом Светог краља Драгутина – преподобног Теоктиста одликовао господу Славка Тешића, начелника општине Пелагићево, и Павла Перића из Поребрица, у знак захвалности за њихову љубав према Цркви и подршку у изградњи светосавско-парохијског дома. Надлежни парох Александар Танацковић одликован је достојанством протонамесника.
Кумови данашњег освећења били су Петар и Гавро Јовић из Блажевца.
Сабрање је настављено уз заједничку трпезу љубави, у братској атмосфери хришћанског заједништва
