„НАША ЈЕ ВЕРА СВА У ВАСКРСЕЊУ“ – празнична порука из Главичица
Сабеспочетни и сапостојећи Син и Реч Божија, јаше на магарету неразумном и долази данас у град Јерусалим. Њега херувими од страха не могу гледати, а деца Га славе са гранама палми и свету похвалу певају: Осана на висини!
(Посни Триод)
(Посни Триод)
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, 13. априла, на празник Цвети, Свету архијерејску литургију у Главичицама.
У својој беседи подсетио је да празник Уласка Христовог у Јерусалим представља почетак догађаја спасења човека, нагласивши да Црква и данас литургијски живи те исте истине. Митрополит је истакао да је Христос увек исти — Богочовек љубави, Спаситељ свих — али да је човекова слобода та која одређује да ли ћемо Га дочекати са палмама и речима „Осана“, или Га, попут фарисеја, осудити и распети. Митрополит Фотије је поручио да Црква кроз литургијско време учествује у спасоносним догађајима Христовог страдања, васкрсења и уласка у Јерусалим, те да смо и ми данас у храму исто оно што бисмо били у Јерусалиму пре две хиљаде година. Он је истакао да је вера у Васкрсење темељ хришћанског живота, јер без вере у победу над смрћу узалудни су и наша вера и наш труд.
Високопреосвећеног митрополита Фотија је у порти храма дочекао надлежни парох, протојереј Раде Танацковић, заједно са архијерејским намесником угљевичко-јањским, протојерејем Александром Тешићем, другим свештеницима, ђаконима и верним народом.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, данас празнујемо један дивни и велики празник Господњи – Улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим - Цвети.
Јуче смо као уводни празник празновали васкрсење Лазарево, једно велико новозаветно чудо које је Господ учинио и тако наговестио и своје Васкрсење, али и свеопште васкрсење из мртвих када буде Други долазак Христов. Оно што је рекао Свети апостол Павле заиста је тачно: Наша је вера сва у васкрсењу. Ако нема васкрсења и ако не васкрсавамо узалуд је вера наша, као и подвиг и труд. Та чињеница је потврђена много пута на много начина, а између осталог и јучерашњим празником. Господ је дошао у Витанију. Људи су знали да је Лазар четири дана у гробу. И његове сестре су кукале и молиле Господа да дође и помогне јер су се знали од раније. Господ је и пре овог догађаја долазио у њихову кућу. Били су пријатељи. Чули сте јуче у Јеванђељу да је Господ пришао гробу и рекао: „Лазаре, устани!“ Лазар је устао, васкрсао. Тиме је Господ показао да је Васкрсење и Живот. Самом својом појавом Он доноси живот и побеђује смрт. Он побеђује оно што је пролазно и земаљско и дарује нам оно што је вечно. Та велика победа живота над смрћу и победа над силама овога света, то је победа које ће бити крунисана на Велики Петак када је Господ био распет, али је трећега дана у рану зору устао из мртвих да би даровао читавом свету вечни живот. То је победа ка којој идемо. То је победа ка којом тежимо. То је смисао свег нашег подвига, вере, крштења, Светих тајни, богослужења, молитви и свега онога што чинимо као хришћани. То све има свој смисао у вери у Васкрсење.
Данас сте чули, када је Господ ушао у Јерусалим, да је Он ушао на једном магарету . Тумачи Светог Писма кажу да је то символ два завета. Господ Христос је у Старом завету наговештаван као Месија, а у Новом завету је ту и улази као Месија и Спаситељ у Јерусалим. То је једно тумачење. Друго тумачење је да све што је Господ створио користи својој сврси служења добру и ближњему и да можемо преко ствари и животиња чинити добра дела другима. Један број присутних људи тога дана је препознао Месију и Спаситеља и зато су га поздрављали речима псалама: „Осана Сину Давидову. Благословен који долази у име Господње, Бог Израиљев.“ Још у псалмима је речено да ће се тако поздрављати Месија, тј. сам Христос. Било је и људи, као што увек буде, да ту буду на нивоу позоришта како би видели шта се то догађа. Да ли то њима нешто значи и не значи, то не знамо. Били су ту и трећи који су били злог срца. Ти људи, књижевници и фарисеји, они ће колико сутра тражити да се Христос разапне када му буду судиле јудејске старешине и римска власт. Они ће се придружити њима у осуди и викаће: „Распни Га, распни!“.
Дакле, Христос је за све исти. Христос је оваплоћена љубав. Христос је дао своје савршено Јеванђеље о животу човека и његовом повратку Богу. Јеванђеље о томе како човек постаје бог по благодати. Такву је могућност Бог оставио и дао својим Јеванђељем, као припрему кроз Десет Божјих заповести на Синају, а потом читавим Јеванђељем које је дато. То нам је дато да се уподобимо Богу и постанемо богови по благодати, обожене личности. То су успели светитељи. На све то постоје људи који су злог срца и чекају тренутак када ће Он бити осуђен.
Како је било тада, тако је и данас кроз историју. Када пратимо историју Цркве, прва три века било је гоњење Цркве, све до 313. године када је Константин Велики дао слободу Цркви. Бити хришћанин значило је бити мученик. Хришћани нису имали никакава права. Затварани су и бацани лавовима. Излагани су највећим мучењима и страдањима. Они који су били заиста одани Христу то су ранохришћански мученици. Ми треба да учимо од њих и од њиховог подвига. Када је настала слобода од 313. године дошло је до процвата Цркве. Почели су да се зидају храмови, манастири, светиње, прве велике цркве. Позната Света Софија у Цариграду је из 6. века. То је била најзначајнија црква у читавој Византији. Данас је она нажалост претворена у џамију и нико од нас није ни сузу пустио када смо то чули. Највећа светиња од које смо и ми Словени крштени нам је одузета. Ту је био Свети Фотије Цариградски патријарх који је послао Свете Кирила и Методија у мисију међу Словене у 9. веку. Они су из Моравске покрстили све словенске народе. У сваком случају, то је та историја.
Шта желим да кажем, шта је битно за нас православне? Ми у литургијском смислу учествујемо у овим догађајима који су били пре две хиљаде година. Данас је празник Цвети и као да смо данас били у граду Јерусалиму. Каквог смо срца и вере данас овде дошли, такви би били и тада тамо. Колико сам данас разумео шта се догађа, толико би разумео и тада. Ми имамо благослов да у литургијском времену учествујемо у тим историјским догађајима. Постоји линеарно историјско и литургијско време које је ехатолошко и има друге категорије и димензије. Можда сте чули да људи који имају духовни дар прозорљивости могу видети и оно што је било у прошлости пре хиљаду година, а исто тако и оно што ће бити за хиљаду година. Они већ живе испуњени благодаћу Духа Светога. То су потпуно друге категорије. Ми у Цркви можемо да задобијемо то обожење личности – трећи степен усавршавања човека од степена покајања и освећења до обожења. Ко је постигао тај степен он живи у Христу и Христос живи у њему, како је говорио апостол Павле и многи други оци. Они онда могу да виде и оне догађаје који су били.
Старац Порфирије је говорио како је једном гледао како је текао Први васељенски сабор. Ове године се празнује 1700 година од Првог васељенског сабора који је одржан 325. године у Никеју. Цариградска патријаршија хоће да успостави унију која је прекинута 1054. године стварањем Велике шизме. Они хоће то да обнове. У сваком случају, старац Порфирије је видео Оце на сабору и видео је двојицу стараца – Свети Никола и Светог Спиридона. Он је рекао да су заиста били старци. Видео им је седе браде. То је врло интересантно.
Ми у Цркви, како рекох, живимо у литургијском времену. Данас је овде исти догађај који је описан у данашњем Јеванђељу. То је за нас благослов и знак да живимо у заједници са Христом. Ми смо се причестили Телом и Крвљу Васкрслога Христа. Ми живимо тајну Васкрсења већ сада животом у Цркви. То је за нас врло значајно и битно.
Радујемо се и овој деци која су певала. Имају дивне гласове. Она су будућност овог храма, али и читавог Православља како у нашој Епархији тако и у целој Српској Православној Цркви.
Нека сте Богом благословени и нека вам да свако добро. Долазите ових дана у храм да пратимо Страсну седмицу која је пред нама и шта се све дешавало у Јерусалиму нас ради и нашега спасења ради, са круном на Великом петку и Васкрсењу у недељу. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.
У својој беседи подсетио је да празник Уласка Христовог у Јерусалим представља почетак догађаја спасења човека, нагласивши да Црква и данас литургијски живи те исте истине. Митрополит је истакао да је Христос увек исти — Богочовек љубави, Спаситељ свих — али да је човекова слобода та која одређује да ли ћемо Га дочекати са палмама и речима „Осана“, или Га, попут фарисеја, осудити и распети. Митрополит Фотије је поручио да Црква кроз литургијско време учествује у спасоносним догађајима Христовог страдања, васкрсења и уласка у Јерусалим, те да смо и ми данас у храму исто оно што бисмо били у Јерусалиму пре две хиљаде година. Он је истакао да је вера у Васкрсење темељ хришћанског живота, јер без вере у победу над смрћу узалудни су и наша вера и наш труд.
Високопреосвећеног митрополита Фотија је у порти храма дочекао надлежни парох, протојереј Раде Танацковић, заједно са архијерејским намесником угљевичко-јањским, протојерејем Александром Тешићем, другим свештеницима, ђаконима и верним народом.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, драга браћо и сестре, данас празнујемо један дивни и велики празник Господњи – Улазак Господа нашега Исуса Христа у Јерусалим - Цвети.
Јуче смо као уводни празник празновали васкрсење Лазарево, једно велико новозаветно чудо које је Господ учинио и тако наговестио и своје Васкрсење, али и свеопште васкрсење из мртвих када буде Други долазак Христов. Оно што је рекао Свети апостол Павле заиста је тачно: Наша је вера сва у васкрсењу. Ако нема васкрсења и ако не васкрсавамо узалуд је вера наша, као и подвиг и труд. Та чињеница је потврђена много пута на много начина, а између осталог и јучерашњим празником. Господ је дошао у Витанију. Људи су знали да је Лазар четири дана у гробу. И његове сестре су кукале и молиле Господа да дође и помогне јер су се знали од раније. Господ је и пре овог догађаја долазио у њихову кућу. Били су пријатељи. Чули сте јуче у Јеванђељу да је Господ пришао гробу и рекао: „Лазаре, устани!“ Лазар је устао, васкрсао. Тиме је Господ показао да је Васкрсење и Живот. Самом својом појавом Он доноси живот и побеђује смрт. Он побеђује оно што је пролазно и земаљско и дарује нам оно што је вечно. Та велика победа живота над смрћу и победа над силама овога света, то је победа које ће бити крунисана на Велики Петак када је Господ био распет, али је трећега дана у рану зору устао из мртвих да би даровао читавом свету вечни живот. То је победа ка којој идемо. То је победа ка којом тежимо. То је смисао свег нашег подвига, вере, крштења, Светих тајни, богослужења, молитви и свега онога што чинимо као хришћани. То све има свој смисао у вери у Васкрсење.
Данас сте чули, када је Господ ушао у Јерусалим, да је Он ушао на једном магарету . Тумачи Светог Писма кажу да је то символ два завета. Господ Христос је у Старом завету наговештаван као Месија, а у Новом завету је ту и улази као Месија и Спаситељ у Јерусалим. То је једно тумачење. Друго тумачење је да све што је Господ створио користи својој сврси служења добру и ближњему и да можемо преко ствари и животиња чинити добра дела другима. Један број присутних људи тога дана је препознао Месију и Спаситеља и зато су га поздрављали речима псалама: „Осана Сину Давидову. Благословен који долази у име Господње, Бог Израиљев.“ Још у псалмима је речено да ће се тако поздрављати Месија, тј. сам Христос. Било је и људи, као што увек буде, да ту буду на нивоу позоришта како би видели шта се то догађа. Да ли то њима нешто значи и не значи, то не знамо. Били су ту и трећи који су били злог срца. Ти људи, књижевници и фарисеји, они ће колико сутра тражити да се Христос разапне када му буду судиле јудејске старешине и римска власт. Они ће се придружити њима у осуди и викаће: „Распни Га, распни!“.
Дакле, Христос је за све исти. Христос је оваплоћена љубав. Христос је дао своје савршено Јеванђеље о животу човека и његовом повратку Богу. Јеванђеље о томе како човек постаје бог по благодати. Такву је могућност Бог оставио и дао својим Јеванђељем, као припрему кроз Десет Божјих заповести на Синају, а потом читавим Јеванђељем које је дато. То нам је дато да се уподобимо Богу и постанемо богови по благодати, обожене личности. То су успели светитељи. На све то постоје људи који су злог срца и чекају тренутак када ће Он бити осуђен.
Како је било тада, тако је и данас кроз историју. Када пратимо историју Цркве, прва три века било је гоњење Цркве, све до 313. године када је Константин Велики дао слободу Цркви. Бити хришћанин значило је бити мученик. Хришћани нису имали никакава права. Затварани су и бацани лавовима. Излагани су највећим мучењима и страдањима. Они који су били заиста одани Христу то су ранохришћански мученици. Ми треба да учимо од њих и од њиховог подвига. Када је настала слобода од 313. године дошло је до процвата Цркве. Почели су да се зидају храмови, манастири, светиње, прве велике цркве. Позната Света Софија у Цариграду је из 6. века. То је била најзначајнија црква у читавој Византији. Данас је она нажалост претворена у џамију и нико од нас није ни сузу пустио када смо то чули. Највећа светиња од које смо и ми Словени крштени нам је одузета. Ту је био Свети Фотије Цариградски патријарх који је послао Свете Кирила и Методија у мисију међу Словене у 9. веку. Они су из Моравске покрстили све словенске народе. У сваком случају, то је та историја.
Шта желим да кажем, шта је битно за нас православне? Ми у литургијском смислу учествујемо у овим догађајима који су били пре две хиљаде година. Данас је празник Цвети и као да смо данас били у граду Јерусалиму. Каквог смо срца и вере данас овде дошли, такви би били и тада тамо. Колико сам данас разумео шта се догађа, толико би разумео и тада. Ми имамо благослов да у литургијском времену учествујемо у тим историјским догађајима. Постоји линеарно историјско и литургијско време које је ехатолошко и има друге категорије и димензије. Можда сте чули да људи који имају духовни дар прозорљивости могу видети и оно што је било у прошлости пре хиљаду година, а исто тако и оно што ће бити за хиљаду година. Они већ живе испуњени благодаћу Духа Светога. То су потпуно друге категорије. Ми у Цркви можемо да задобијемо то обожење личности – трећи степен усавршавања човека од степена покајања и освећења до обожења. Ко је постигао тај степен он живи у Христу и Христос живи у њему, како је говорио апостол Павле и многи други оци. Они онда могу да виде и оне догађаје који су били.
Старац Порфирије је говорио како је једном гледао како је текао Први васељенски сабор. Ове године се празнује 1700 година од Првог васељенског сабора који је одржан 325. године у Никеју. Цариградска патријаршија хоће да успостави унију која је прекинута 1054. године стварањем Велике шизме. Они хоће то да обнове. У сваком случају, старац Порфирије је видео Оце на сабору и видео је двојицу стараца – Свети Никола и Светог Спиридона. Он је рекао да су заиста били старци. Видео им је седе браде. То је врло интересантно.
Ми у Цркви, како рекох, живимо у литургијском времену. Данас је овде исти догађај који је описан у данашњем Јеванђељу. То је за нас благослов и знак да живимо у заједници са Христом. Ми смо се причестили Телом и Крвљу Васкрслога Христа. Ми живимо тајну Васкрсења већ сада животом у Цркви. То је за нас врло значајно и битно.
Радујемо се и овој деци која су певала. Имају дивне гласове. Она су будућност овог храма, али и читавог Православља како у нашој Епархији тако и у целој Српској Православној Цркви.
Нека сте Богом благословени и нека вам да свако добро. Долазите ових дана у храм да пратимо Страсну седмицу која је пред нама и шта се све дешавало у Јерусалиму нас ради и нашега спасења ради, са круном на Великом петку и Васкрсењу у недељу. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.
