МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У МАНАСТИРУ ДУГА ЊИВА
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је данас, 30. марта, у недељу Средопосну – Светог Јована Лествичника, Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Њива на Требави.
Високопреосвећеног митрополита Фотија је у порти манастирског храма посвећеног Светом пророку Илији дочекао игуман Теофил са својим братством, као и архијерејски намјесник модричко-градачачки протојереј-ставрофор Ненад Тојић, уз присуство свештеномонаха, свештеника, монаха, ђакона и верног народа.
У току Свете литургије, владика Фотије се обратио сабраном народу беседом, у којој је истакао важност вере и духовног узрастања. Осврнувши се на јеванђелску причу о исцељењу младића опседнутог демоном, митрополит је рекао: „Данас смо чули једну такву причу из Јеванђеља која је врло поучна за све нас, а поготово за нас свештенослужитеље. Господ Христос је срео човека који је имао сина месечара, сина који је био опседнут демонским силама. Демон га је мучио тиме што га је ноћу будио, бацао у воду и ватру. Човек се обратио апостолима, али они нису могли да га исцеле. Господ их је поучио да су за то потребни пост и молитва, као и дубока вера.“
Митрополит је посебно поздравио игумана Теофила речима: „Тражим опроштај од игумана и братије што нисам дуго долазио у ову обитељ да служим. Човек снује, а Бог одлучује. Човеков живот иде на разне стране, а врло често га не можемо контролисати како је старац Порфирије Кавсокаливит једном рекао: 'Човеков живот је као узбуркано море.' “
Након Свете Литургије Митрополит Фотије је обишао манастирски комплекс и посетио манастирску крипту која се фрескопише. Радост сабрања настављена је уз трпезу љубави у манастирској гостопримници.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, високопреподобни оче игумане, драга братијо, браћо и сестре, најпре тражим опроштај од игумана и братије што нисам дуго долазио у ову обитељ да служим. Човек снује, а Бог одлучује. Човеков живот иде на разне стране, а врло често га не можемо контролисати и зато је старац Профирије Кавсокаливит једном рекао: „Човеков живот је као узбуркано море.“ Живот човека иде у таласима и на разним нивоима доноси нешто ново.
Данас смо чули једну такву причу из јеванђеља која је врло поучна за све нас, а поготово за нас свештенослужитеље. Господ Христос је срео једнога човека који је имао сина месечара, сина који је био опседнут демонским силама. Демон га је мучио тиме што га је ноћу будио, бацао у води и ватру, различита стања. Имао је велику муку. Господ га је послао код Његових ученика, апостола, да га они исцеле, али они то нису могли. Човек се онда враћа и очекује од Њега да он нешто учини. Тада Господ говори поуку и својим ученицима и свима нама. Ученици нису могли да исцеле тог младића зато што још нису били савршени у вери. Са друге стране, овај човек је показао своју максималну веру када је рекао: „Верујем Господе. Помози моме неверју.“ Он је веровао колико је могао и исповедио је то пред Господом који је исцелио младића да буде жив и здрав и да се демон никада више у њега не враћа. Дакле, на много место у Светом Писму имамо примере како Господ изгони демоне и исцељује људе попут овог младића који је био опседнут духом месечарења.
Господ Христос је, између осталог, дошао на овај свет да ослободи људски род од утицаја демонских сила на човека. Демонске силе престају да имају власт на нама у тренутку крштења. Зато је Црква на почетку духовног живота поставила на почетак. То је прелазак Мојсија и изабраног народа из Египта у Земљу Обећану. Тако је крштење прелазак из земље греха и смрти, пролазности и трулежи у земљу благодати. Кроз Свету тајну крштења улазимо у земљу живота и васкрсења. Света тајна крштења почиње читањем молитава егзорцоизма, односно молитава за изгоњење демона. У том смислу, оно што је Господ чинио за све људе, један свештеник када крштава он га ослобађа демонских сила да би могао примити благодат Светога Духа у другом делу крштења који је много битнији за нас. Прво се крштава водом, а потом се помазује Печатом дара Духа Светог. Тада човек прима дар Духа Светога и постаје потпуни члан православне Цркве Христове.
Прича је драматична. Господ, са једне стране, прекорава људе зашто не верују и да су прељуботворни и грешни. Тако назива људски род. У тим стањима човек заиста пребива - што старац Порфирије Кавсокаливит каже - „Све док се Христос у нас не усели“. И апостол Павле каже: „Не живим више ја, него Христос у мени“ не теоријски, него суштински. Човек је склон на оно што је апостол Павле рекао да тежи чинити једно и добро, а чини зло. Ми смо то узбуркано море где доминирају у нама разне страсти и борбе. То смо сви пролазили и пролазимо. Са друге стране, када се Господ усели благодаћу у човека, онда - говорио је старац Порфирије, као и старац Тадеј Витовнички и многи други оци - човек више не може грешити. То је једно стање потпуне благодати.
Томе ми тежимо у нашој Цркви. Ми у свету сви останемо на том првом нивоу борбе, устајања и падања. Међутим, неки Оци пређу тај један корак, као што кажу они што су ишли на месец – али изгледа у неком студију – па су рекли да је то 'мали корак за човека, али велики за човечанство' – када су наводно ходили по месецу. Ово је заиста велико када човек из греховног стања дође у стање мира.
Сећамо се када Господ долази на Генисаретско језеро и утишава буру на језеру и смирује се читава природа. Апостоли још увек нису знали дубину тајне Његове личности и говорили су: „Ко је овај да га и стихије небеске слушају? Апостоли су били ученици, они који су ишли за Господом да уче оно што им Он говори. Рекао бих да би Христос и апостоли требали бити пример праве школе, праве хришћанске православне школе. Не може ништа боље бити, него што је то било.
Западна просвета се развила као схоластика кроз неки поредак – један, учитељ, који све зна, а други, ученици, који ништа не знају. Међу њима је дистанца. Немају љубави нити ишта. Господ је прави учитељ. Он говори апостолима оно што у том тренутку могу да разумеју и непрестано их уводи из једне тајне у другу, у дубље сфере духовног живота и богопознања. На крају је апостол Петар, у име свих апостола, исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Господ му одговара: „Петре, то ти нису открили тело и крв, већ Отац мој небески“. Благодат Божја умудрује човека на спасење да препозна тајну личности Христове. Читаво време су се они упознавали са тим ко је Христос, све до Његовог распећа и страдања на Голготи, па до Његовог васкрсења. После им се 40 дана јављао и благовестио тајну Васкрсења. Објашњавао им је Васкрсење и тајну вечног живота. Дакле, не требамо замерити апостолим тог тренутка што су такви били. То је педагогија узрастања у Христу коју пролазимо сви.
То пролазе људи који дођу млади у манастир као искушеници. Они добију основно послушање и уче се основним стварима, а онда га игуман постави на друго место да се бори са нечим већим и узвишенијим. Тако се долази до савршеног степена када можда добије благослов да тихује или живи у пећини изван манастира и буде молитвеник за свој манастир али и за читав свет. Дакле, успињемо се сви. Вера је успињање, анагогија, Богу. Данашњи пример је поука за све нас.
Нажалост, данас се многи наши људи обраћају врачарима, гатарима, биоенергетичарима, хоџама и многима. Један сестра је ишла хоџама и на крају је дошла свештенику да јој чита молитве. Није се лако борити са демонима, али људи када оду гатарама немају осећај да то није благословено. У народу се изгубио страх. Много се све то рекламира и одомаћило се. Када укључиш несретни телевизор нађеш жену како окреће нешто и прориче судбину. То се одомаћило и ушло у наше домове кроз те кутије, телевизоре. Свети Козма Етолски није баш добро мислио о телевизору. Он је антену на кућама људи предвидео и говорио да су то сатански рогови.
Има ту много опасности за човека, а поготово за децу. То се односи и на све мале апаратиће: мобилне, таблете и друго. Све је то опасно. Деца, али и одрасли то гледају некритички и врло брзо постану зависни од тога. Ми сами морамо бити критични, а родитељи поготово.
Видите шта се догодило скоро у Србији. Људи су послали своју децу у школу на студије, на факултет и неко их је из тог факултета узео и одвео на улицу. Ко их је одвео на улицу? Ко може да управља том децом. Где су родитељи? Где је школа? Где је Министарство просвете? Све је то могуће преко тих апарата. Преко тих апарата људима се може врло лако управљати. То говоре много мудрији од мене.
Захваљујем братији што смо служили заједно – оцима, оцу игуману Симеону из Бишње, нашем намеснику Ненаду, као и игуману Теофилу који чува ову светињу, гради је и зида.
Ви који долазите овде сте жива Црква. Исповедате се и причешћујете се, а то је смисао и пуноћа наше вере. Нека сте Богом благословени. Наставићемо да долазимо овде и да ову светињу изградимо да она буде велики духовни центар овога краја, наше Епархије зворничко-тузланске. Живели. Бог вас благословио и свако вам добро даровао.
Високопреосвећеног митрополита Фотија је у порти манастирског храма посвећеног Светом пророку Илији дочекао игуман Теофил са својим братством, као и архијерејски намјесник модричко-градачачки протојереј-ставрофор Ненад Тојић, уз присуство свештеномонаха, свештеника, монаха, ђакона и верног народа.
У току Свете литургије, владика Фотије се обратио сабраном народу беседом, у којој је истакао важност вере и духовног узрастања. Осврнувши се на јеванђелску причу о исцељењу младића опседнутог демоном, митрополит је рекао: „Данас смо чули једну такву причу из Јеванђеља која је врло поучна за све нас, а поготово за нас свештенослужитеље. Господ Христос је срео човека који је имао сина месечара, сина који је био опседнут демонским силама. Демон га је мучио тиме што га је ноћу будио, бацао у воду и ватру. Човек се обратио апостолима, али они нису могли да га исцеле. Господ их је поучио да су за то потребни пост и молитва, као и дубока вера.“
Митрополит је посебно поздравио игумана Теофила речима: „Тражим опроштај од игумана и братије што нисам дуго долазио у ову обитељ да служим. Човек снује, а Бог одлучује. Човеков живот иде на разне стране, а врло често га не можемо контролисати како је старац Порфирије Кавсокаливит једном рекао: 'Човеков живот је као узбуркано море.' “
Након Свете Литургије Митрополит Фотије је обишао манастирски комплекс и посетио манастирску крипту која се фрескопише. Радост сабрања настављена је уз трпезу љубави у манастирској гостопримници.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, високопреподобни оче игумане, драга братијо, браћо и сестре, најпре тражим опроштај од игумана и братије што нисам дуго долазио у ову обитељ да служим. Човек снује, а Бог одлучује. Човеков живот иде на разне стране, а врло често га не можемо контролисати и зато је старац Профирије Кавсокаливит једном рекао: „Човеков живот је као узбуркано море.“ Живот човека иде у таласима и на разним нивоима доноси нешто ново.
Данас смо чули једну такву причу из јеванђеља која је врло поучна за све нас, а поготово за нас свештенослужитеље. Господ Христос је срео једнога човека који је имао сина месечара, сина који је био опседнут демонским силама. Демон га је мучио тиме што га је ноћу будио, бацао у води и ватру, различита стања. Имао је велику муку. Господ га је послао код Његових ученика, апостола, да га они исцеле, али они то нису могли. Човек се онда враћа и очекује од Њега да он нешто учини. Тада Господ говори поуку и својим ученицима и свима нама. Ученици нису могли да исцеле тог младића зато што још нису били савршени у вери. Са друге стране, овај човек је показао своју максималну веру када је рекао: „Верујем Господе. Помози моме неверју.“ Он је веровао колико је могао и исповедио је то пред Господом који је исцелио младића да буде жив и здрав и да се демон никада више у њега не враћа. Дакле, на много место у Светом Писму имамо примере како Господ изгони демоне и исцељује људе попут овог младића који је био опседнут духом месечарења.
Господ Христос је, између осталог, дошао на овај свет да ослободи људски род од утицаја демонских сила на човека. Демонске силе престају да имају власт на нама у тренутку крштења. Зато је Црква на почетку духовног живота поставила на почетак. То је прелазак Мојсија и изабраног народа из Египта у Земљу Обећану. Тако је крштење прелазак из земље греха и смрти, пролазности и трулежи у земљу благодати. Кроз Свету тајну крштења улазимо у земљу живота и васкрсења. Света тајна крштења почиње читањем молитава егзорцоизма, односно молитава за изгоњење демона. У том смислу, оно што је Господ чинио за све људе, један свештеник када крштава он га ослобађа демонских сила да би могао примити благодат Светога Духа у другом делу крштења који је много битнији за нас. Прво се крштава водом, а потом се помазује Печатом дара Духа Светог. Тада човек прима дар Духа Светога и постаје потпуни члан православне Цркве Христове.
Прича је драматична. Господ, са једне стране, прекорава људе зашто не верују и да су прељуботворни и грешни. Тако назива људски род. У тим стањима човек заиста пребива - што старац Порфирије Кавсокаливит каже - „Све док се Христос у нас не усели“. И апостол Павле каже: „Не живим више ја, него Христос у мени“ не теоријски, него суштински. Човек је склон на оно што је апостол Павле рекао да тежи чинити једно и добро, а чини зло. Ми смо то узбуркано море где доминирају у нама разне страсти и борбе. То смо сви пролазили и пролазимо. Са друге стране, када се Господ усели благодаћу у човека, онда - говорио је старац Порфирије, као и старац Тадеј Витовнички и многи други оци - човек више не може грешити. То је једно стање потпуне благодати.
Томе ми тежимо у нашој Цркви. Ми у свету сви останемо на том првом нивоу борбе, устајања и падања. Међутим, неки Оци пређу тај један корак, као што кажу они што су ишли на месец – али изгледа у неком студију – па су рекли да је то 'мали корак за човека, али велики за човечанство' – када су наводно ходили по месецу. Ово је заиста велико када човек из греховног стања дође у стање мира.
Сећамо се када Господ долази на Генисаретско језеро и утишава буру на језеру и смирује се читава природа. Апостоли још увек нису знали дубину тајне Његове личности и говорили су: „Ко је овај да га и стихије небеске слушају? Апостоли су били ученици, они који су ишли за Господом да уче оно што им Он говори. Рекао бих да би Христос и апостоли требали бити пример праве школе, праве хришћанске православне школе. Не може ништа боље бити, него што је то било.
Западна просвета се развила као схоластика кроз неки поредак – један, учитељ, који све зна, а други, ученици, који ништа не знају. Међу њима је дистанца. Немају љубави нити ишта. Господ је прави учитељ. Он говори апостолима оно што у том тренутку могу да разумеју и непрестано их уводи из једне тајне у другу, у дубље сфере духовног живота и богопознања. На крају је апостол Петар, у име свих апостола, исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Господ му одговара: „Петре, то ти нису открили тело и крв, већ Отац мој небески“. Благодат Божја умудрује човека на спасење да препозна тајну личности Христове. Читаво време су се они упознавали са тим ко је Христос, све до Његовог распећа и страдања на Голготи, па до Његовог васкрсења. После им се 40 дана јављао и благовестио тајну Васкрсења. Објашњавао им је Васкрсење и тајну вечног живота. Дакле, не требамо замерити апостолим тог тренутка што су такви били. То је педагогија узрастања у Христу коју пролазимо сви.
То пролазе људи који дођу млади у манастир као искушеници. Они добију основно послушање и уче се основним стварима, а онда га игуман постави на друго место да се бори са нечим већим и узвишенијим. Тако се долази до савршеног степена када можда добије благослов да тихује или живи у пећини изван манастира и буде молитвеник за свој манастир али и за читав свет. Дакле, успињемо се сви. Вера је успињање, анагогија, Богу. Данашњи пример је поука за све нас.
Нажалост, данас се многи наши људи обраћају врачарима, гатарима, биоенергетичарима, хоџама и многима. Један сестра је ишла хоџама и на крају је дошла свештенику да јој чита молитве. Није се лако борити са демонима, али људи када оду гатарама немају осећај да то није благословено. У народу се изгубио страх. Много се све то рекламира и одомаћило се. Када укључиш несретни телевизор нађеш жену како окреће нешто и прориче судбину. То се одомаћило и ушло у наше домове кроз те кутије, телевизоре. Свети Козма Етолски није баш добро мислио о телевизору. Он је антену на кућама људи предвидео и говорио да су то сатански рогови.
Има ту много опасности за човека, а поготово за децу. То се односи и на све мале апаратиће: мобилне, таблете и друго. Све је то опасно. Деца, али и одрасли то гледају некритички и врло брзо постану зависни од тога. Ми сами морамо бити критични, а родитељи поготово.
Видите шта се догодило скоро у Србији. Људи су послали своју децу у школу на студије, на факултет и неко их је из тог факултета узео и одвео на улицу. Ко их је одвео на улицу? Ко може да управља том децом. Где су родитељи? Где је школа? Где је Министарство просвете? Све је то могуће преко тих апарата. Преко тих апарата људима се може врло лако управљати. То говоре много мудрији од мене.
Захваљујем братији што смо служили заједно – оцима, оцу игуману Симеону из Бишње, нашем намеснику Ненаду, као и игуману Теофилу који чува ову светињу, гради је и зида.
Ви који долазите овде сте жива Црква. Исповедате се и причешћујете се, а то је смисао и пуноћа наше вере. Нека сте Богом благословени. Наставићемо да долазимо овде и да ову светињу изградимо да она буде велики духовни центар овога краја, наше Епархије зворничко-тузланске. Живели. Бог вас благословио и свако вам добро даровао.
ВАСКРШЊИ ПОСТ НЕДЕЉА СВЕТОГ ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА СРЕДОПОСНА СВЕТИ ЈОВАН ЛЕСТВИЧНИК МАНАСТИР ДУГА ЊИВА
