МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ СЛУЖИО ОПИЈЕЛО МОНАХИЊЕ КСЕНИЈЕ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
У другу недељу Васкршњег поста – Светог Григорија Паламе, 16. марта 2025. године, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије, уз саслужење свештенства архијерејског намесништва брчанског, одслужио је чин опела над новопрестављеном монахињом Ксенијом (крштено име Нада) Ференчак, у храму манастира Светог архангела Гаврила у Поповом Пољу.
Вољом Божијом, заједно са монахињом Ефимијом, својом ћерком, Нада је стигла и до крајева Посавине, у новосаграђени манастир Гаврилово, надомак Брчког, где је и примила монашко име Ксенија, а након непуних седам дана у овој светој обитељи се и упокојила, мирно предавши своју душу Господу, а тело земљи у новооснованом монашком гробљу при овом светом манастиру, где ће чекати други долазак Господа и Царство Небеско.
У својој беседи Високопреосвећени митрополит Фотије је говорио о животу слушкиње Божије Наде, која је пред саму кончину свога овоземаљског живота, промислом Божијим, примила монашки постриг и добила монашко име Ксенија, по светитељки којој се целога живота усрдно молила – Светој Ксенији Петроградској. (СЛЕДИ БЕСЕДА)
Након молитве на достојанствен начин испратисмо сестру Ксенију, тамо где сви идемо када то Промисао Божји одлучи и када смо учинили своје дело на земљи, како кажу свети Оци, односно када је свако од нас учинио толико да је време да га Бог узме себи. Сестру Наду, како јој је било световно име, упознао сам још у манастиру Ковиљу, али и као професор Богословије у Сремским Карловцима, пред мој одлазак у Далмацију 1999. године.
Садашњу игуманију мати Ефимију сам упознао у манастиру Бођани, где је она долазила као свршени студент Ликовне академије, као млади таленти који се траже у уметности као и многи млади људи који се сусретну са лепотом православне иконе. Трагајући кроз уметност и тражећи сусрет са лепотом, неки дођу и до манастира и икона. У Бођанима сам био служашчи јеромонах и тамо смо се упознали са њеном породицом. Она је после отишла у манастир Жичу и после кратког времена је добила на управу манастир Градац. Сестра Нада, њена мајка, уз своју кћер монахињу и сама је прихватила подвижнички пут.
Ја сам 1999. дошао у Далмацију где је све било срушено, ни камен на камену није остао. Три војске су прешле преко Далмације. Тамо је војна чизма свуда прошла и настала је једна апокалиптична пустош. Сестра Нада је по својој благочестивости и господствености прихватила да дође у Далмацију и буде на нашем двору. Тамо је кувала. Сестра Нада је живела монашки и вршила своје послушање. Већ тада се код мене родила идеја да је она могла бити монахиња. Била је веома скромна. То су била тешка времена. Видела је она тамо наше страдање српско. Осети се то на сваком кораку. После једно годину и по дана, она се вратила у Београд и ишла је доста често код сестре Ефимије, своје ћерке, у манастир Градац. Боравила је стално по манастирима.
Десило се то да је Ефимија дошла у Париз и била тамо неколико година, али се морала вратити у Београд пошто је мајка остала сама и почела је да побољева. Ефимија се вратила да брине о својој мајци, што је заиста био израз праве хришћанске љубави према родитељу. Колико знам, она је пазећи мајку живела у Београду, али странствујући од монашке обитељи.
Као владика сам из Далмације премештен по благослову наше свете Цркве у Зворничко-тузланску епархију са седиштем у Бијељини. Ради црквених послова и као члан Синода долазио сам у Београд и ту сам се једном приликом сусрео са сестром Ефимијом. Она ми је том приликом испричала своју новију монашку и животну драму, како је отишла из манастира Градац и нашла се у страном свету у Паризу. То свакако није било лако, али она је све то ипак издржала из љубави према својој мајци, сада упокојеној монахињи сестри Ксенији. Једном приликом кад смо се видели у Београду, сећам се, сестра Ефимија ме је питала да ли у нашој Епархији има манастир где би ина могла да пређе и да у њему живи. Ја сам рекао да су већина манастира попуњени, али има један нови који се гради код Брчког, и да би, уколико је спремна за подвиг у њега могла да дође. Брзо смо се око тога договорили, пошто смо се познавали веома дуго, још од 90-тих година из манастира Бођани.
Хвала Богу, Који најдубље о свакоме од нас промишља, тако мислим да је било и са сестром Ксенијом. Ја сам још доле у Шибенику препознавао у њој неке монашке особине, тако када је она са Ефимијом прешла у наш манастир Гаврилово, код Брчког, и мени се та мисао из Шибеника, везана за њену мајку, само још појачала. И ето, хвала Богу и светом Архангелу Гаврилу, сестра Ефимија је успела да разговара са својом мајком и добије од ње пристанак да жели да се замонаши. Чин монашења смо обавили, на коме је био присутан намесник из Брчког. Ја сам је замонашио по чину расе, тако да је сестра Нада постала расофорна монахиња са именом Ксенија.Као што често кажемо да конац дело краси, тако мислим да је овај последњи чин монашења сестре Ксеније био најдубљи израз њеног смирења, покајања и вере. Могу рећи да је почевши од сестре Ефимије сва њена родбина била је потрешена али и духовно усхићена. Пошто се замонашила, после недељу дана сестра Ксенија се упокојила.
Нека је Господ упокоји и дарује нашој сестри Ксенији Царство Небеско и Живот Вечни и да је сви имамо у својим молитвама. Амин.
Вољом Божијом, заједно са монахињом Ефимијом, својом ћерком, Нада је стигла и до крајева Посавине, у новосаграђени манастир Гаврилово, надомак Брчког, где је и примила монашко име Ксенија, а након непуних седам дана у овој светој обитељи се и упокојила, мирно предавши своју душу Господу, а тело земљи у новооснованом монашком гробљу при овом светом манастиру, где ће чекати други долазак Господа и Царство Небеско.
У својој беседи Високопреосвећени митрополит Фотије је говорио о животу слушкиње Божије Наде, која је пред саму кончину свога овоземаљског живота, промислом Божијим, примила монашки постриг и добила монашко име Ксенија, по светитељки којој се целога живота усрдно молила – Светој Ксенији Петроградској. (СЛЕДИ БЕСЕДА)
Након молитве на достојанствен начин испратисмо сестру Ксенију, тамо где сви идемо када то Промисао Божји одлучи и када смо учинили своје дело на земљи, како кажу свети Оци, односно када је свако од нас учинио толико да је време да га Бог узме себи. Сестру Наду, како јој је било световно име, упознао сам још у манастиру Ковиљу, али и као професор Богословије у Сремским Карловцима, пред мој одлазак у Далмацију 1999. године.
Садашњу игуманију мати Ефимију сам упознао у манастиру Бођани, где је она долазила као свршени студент Ликовне академије, као млади таленти који се траже у уметности као и многи млади људи који се сусретну са лепотом православне иконе. Трагајући кроз уметност и тражећи сусрет са лепотом, неки дођу и до манастира и икона. У Бођанима сам био служашчи јеромонах и тамо смо се упознали са њеном породицом. Она је после отишла у манастир Жичу и после кратког времена је добила на управу манастир Градац. Сестра Нада, њена мајка, уз своју кћер монахињу и сама је прихватила подвижнички пут.
Ја сам 1999. дошао у Далмацију где је све било срушено, ни камен на камену није остао. Три војске су прешле преко Далмације. Тамо је војна чизма свуда прошла и настала је једна апокалиптична пустош. Сестра Нада је по својој благочестивости и господствености прихватила да дође у Далмацију и буде на нашем двору. Тамо је кувала. Сестра Нада је живела монашки и вршила своје послушање. Већ тада се код мене родила идеја да је она могла бити монахиња. Била је веома скромна. То су била тешка времена. Видела је она тамо наше страдање српско. Осети се то на сваком кораку. После једно годину и по дана, она се вратила у Београд и ишла је доста често код сестре Ефимије, своје ћерке, у манастир Градац. Боравила је стално по манастирима.
Десило се то да је Ефимија дошла у Париз и била тамо неколико година, али се морала вратити у Београд пошто је мајка остала сама и почела је да побољева. Ефимија се вратила да брине о својој мајци, што је заиста био израз праве хришћанске љубави према родитељу. Колико знам, она је пазећи мајку живела у Београду, али странствујући од монашке обитељи.
Као владика сам из Далмације премештен по благослову наше свете Цркве у Зворничко-тузланску епархију са седиштем у Бијељини. Ради црквених послова и као члан Синода долазио сам у Београд и ту сам се једном приликом сусрео са сестром Ефимијом. Она ми је том приликом испричала своју новију монашку и животну драму, како је отишла из манастира Градац и нашла се у страном свету у Паризу. То свакако није било лако, али она је све то ипак издржала из љубави према својој мајци, сада упокојеној монахињи сестри Ксенији. Једном приликом кад смо се видели у Београду, сећам се, сестра Ефимија ме је питала да ли у нашој Епархији има манастир где би ина могла да пређе и да у њему живи. Ја сам рекао да су већина манастира попуњени, али има један нови који се гради код Брчког, и да би, уколико је спремна за подвиг у њега могла да дође. Брзо смо се око тога договорили, пошто смо се познавали веома дуго, још од 90-тих година из манастира Бођани.
Хвала Богу, Који најдубље о свакоме од нас промишља, тако мислим да је било и са сестром Ксенијом. Ја сам још доле у Шибенику препознавао у њој неке монашке особине, тако када је она са Ефимијом прешла у наш манастир Гаврилово, код Брчког, и мени се та мисао из Шибеника, везана за њену мајку, само још појачала. И ето, хвала Богу и светом Архангелу Гаврилу, сестра Ефимија је успела да разговара са својом мајком и добије од ње пристанак да жели да се замонаши. Чин монашења смо обавили, на коме је био присутан намесник из Брчког. Ја сам је замонашио по чину расе, тако да је сестра Нада постала расофорна монахиња са именом Ксенија.Као што често кажемо да конац дело краси, тако мислим да је овај последњи чин монашења сестре Ксеније био најдубљи израз њеног смирења, покајања и вере. Могу рећи да је почевши од сестре Ефимије сва њена родбина била је потрешена али и духовно усхићена. Пошто се замонашила, после недељу дана сестра Ксенија се упокојила.
Нека је Господ упокоји и дарује нашој сестри Ксенији Царство Небеско и Живот Вечни и да је сви имамо у својим молитвама. Амин.
УПОКОЈИО УСНУО САХРАНА ОПИЈЕЛО МАНАСТИР ПОПОВО ПОЉЕ МАНАСТИР ГАВРИЛОВО
