СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ДОЊОЈ ЧАЂАВИЦИ
На празник Светог краља Стефана Дечанског, 24. новембра, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је свету архијерејску Литургију у храму у Доњој Чађавици код Бијељине.
Митрополита Фотија је у порти храма дочекао надлежни парох, јереј Бранислав Недић, који је однедавно на овој парохији, заједно са архијерејским намесником бијељинским Љубом Богдановићем, свештеницима, ђаконима и бројним верницима.
У току Литургије, митрополит Фотије је одржао беседу на тему јеванђелске приче о богаташу и Лазару. У својој поруци, он је истакао да „свако од нас може бити богаташ из јеванђелске приче ако заборави на сиромашне“, али је подсетио и на то да Срби имају пример у „Немањићима како се богатство може користити за добробит народа и Цркве.“
Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо. Видите колико се данас деце причестило данас овде. Позвао сам све оне који су били крштени да се причесте, али би било добро да се причесте и деца Божја, одрасли људи. Људи су синови и кћери Божје. Пред Богом су сви деца. Нама када остаре родитељи, а син има 70 године каже: „Моје дете, мој син“ – као да је мала беба. Можете мислити онда како се Бог односи према нама и колико смо сви ми према њему деца. Зато када се каже да приступе деца Божја Светом причешћу ту се мисли на читаву Цркву – и млади и стари. То ће ваш нови парох Бане да вам објашњава. Литуригјом живимо у Христу. Литургијом и Светим Причешћем задобијамо вечни живот. То је пуноћа наше вере. То је круна наше вере и нашега подвига. Добро је да дођемо на Литургију, али требамо и да учествујемо на њој.
Слојевита је ова прича. Требало би је разматрати. Она може да се примени на читав свет и на читав космос. Једни умиру од глади, а друге шта брига. Државе су пребогате неке. Једна је пребогата, а друга уз њу није. Они неће да им помогну и заинтересовани су само за своје богатство. Са друге стране, код нас у Цркви, нажалост, неке Епархије су богате, а одмах до њих има и сиромашна Епархија која једва крај са крајем склапа у којој свештеници и монаси врло скромно живе. Да ли се неко сети да им помогне? Од нас у Цркви! Та прича је веома значајна и у породицама. Једна је богата, а друга уз њу са истим презименом и истом крсном славом је сиромашна и неће ни да је виде ни помогну. Као да су им нико и ништа. Видите колико је све то повезано са љубављу, вером и врлинским животом. Богат је онај човек који има Бога у себи. То је богатство. Није богат онај који има много новца. Не. Богат је онај који има Бога, као што и сама реч каже. Богат је онај који Бога поседује у срци и души кроз веру и Свете тајне. То је прави богаташ. За богаташа из приче се не зна ни како је стекао богатство. Да ли је отимао? Да ли је пљачкао или легално то зарађивао? То се не зна, али и тај богаташ је имао свој крст који говори више о њему него о Лазару. Он није могао да спава, незнајући како ће своје богатство да умножи и сачува. Он је себе сматрао да је убоги Лазар пред овима који имају много веће богатство. Као што је данас Бил Гејтс, Илон Маск и остали милијардери. Ја сам пред њима убоги Лазар. Ово је ништа што сам стекао и тако редом. Ту краја нема.
Врло поучна прича, браћо и сестре. Ми смо много богатији од других. Богатство је и у здрављу и у положају, и у месту службе. Богатство је у дару Божјем и вери. Бог нам је даровао много тога чиме смо ми богати. Са друге стране, многи људи нису ни чули за Христа Господа. Нису ни крштени. Немају духовну културу. То је можда због тога што ми нисмо довољно проповедали. Дакле, неко од Отаца је говорио да смо ми православни хришћани ревноснији и сличнији раним хришћанима цео свет би био православан. Дакле, ми би све њих превели у Православље.
Ево примера. Кад су Свети Кирило и Методије дошли у IX веку на мисију на коју их је послао Свети Фотије, Патријарх цариградски, и покрстили све словенске народа. То су учинили њих двојица и касније Свети петочисленици наставили у Охриду Свети Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Они су припремили и глагољично и ћирилично писмо постављајући темеље наше вере, писмености и словенске културе. Два човека или пет људи. Када је неко у сили благодати Божје он може и горе да премешта и чудеса да чини. Довољно је речено о овој причи, али треба да јој се непрестано враћамо и да је препознајемо шта је корисно за нас. Треба да из ње извучемо поуке и да знамо да долази суд Божји на коме многи неће бити оправдани. Зашто? Зато што су видели човека сиромашног и нису га оденули. Видели су човека гладног, а нису га нахранили. Зато што су видели човека у болници или затвору, а нису га обишли. Једноставно због једног небратског односа према ближњем.
Вера у Бога се потврђује у односу према другом човеку. Најприје у породицу у којој ако нема хармоније, онда то значи да ту не влада дух љубави Божје. Ако у једној широј породици, а то је парохија духовна, духовни закони нису добри, свештеник мора да се труди да све васпостави у једну хармонију. Тако је и у једној Епархији – великој црквеној породици, а затим у Српској Цркви, једној православној помесној Цркви и на крају мећу свим православним црквама. Ми смо сви једна велика породица православних хришћана. Дакле, међу нама треба да буде хармонија и љубав. Да не будемо једни другима богатији. Да се не узносимо, него ако смо богати да помогнемо. Зато је богатство дао Бог, а не да се узносимо и гордимо.
Не мора да значи да је сиромаштво само по себи врлина. Многи сиромаси отимају, пљачкају и краду. То нису прави сиромаси. Прави сиромаси су они који су врлински и честити људи. Они никад не би украли макар не имали ништа. Они не би учинили било какво зло. То је честит човек. Сиромаштво му је као Крст дано и он то носи.
Тако има и много богатих људи који су потпуно легално и на прави начин стекли своје богатство. Не може им то нико замерити. Наши Немањићи су подизали цркве и манастире и по Србији и по читавом свету. То су били честити и врлински људи на власти. Били су релативно богати али су били и светога живота. Могуће је то, али ако се потрудимо и тако чинимо.
Нека сте Богом благословени. Да данашњи дан буде благословен и да прославимо великог угодника Божјег Светог краља Стефана Дечанског из рода Немањића чије су мошти у манастиру Дечани. Данас је вероватно много људи доле. Он чува наше Дечане и наше светиње на Косову. Он чува наше Предање и патријаршију у Пећи и, ако Бог да, чуваће наше Косово док не дође време да нам га Бог и историја врате. Нека Бог да да тако буде. Живели! Бог вас благословио и даровао свако добро.
Сабрање је настављено у духу заједништва и љубави уз свечану трпезу.