Беседа Митрополита Фотија - КРСНА СЛАВА ЕПАРХИЈЕ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Уважена господо министри, господине градоначелниче, драга браћо и сестре, драга децо, нека је срећан и благословен данашњи дан, наша Епархијска слава Источни петак или Живоносни Источник, како се другачије назива.
То је један диван велики празник који је настао у V веку. Познато је из историје да су тада, поред Цариграда, негде у близини познате Влахерске цркве, где се догодио онај догађај са Покровом Пресвете Богородице оно виђење које су јуродиви старци имали. Дакле, ту у близини се нашао један чудотворни целебни извор и почели су људи полако да долазе на ту агијазму, да се моле Богу и да се исцељују од своје болести. Ту су пронашли једну чудотворну икону Пресвете Богородице, да ли је била нека спиља или келија, могуће је да се ту подвизаво неки монах. У сваком случају, остала је та њена чудотвора икона, тако да су се људи молили Богу и Пресветој Богородици и почели да се исцељују од свих болести. Као што се описују чудеса у самој Библији. И то ће бити разлог да се ту подигне једна црква која је имала управо призив да у време Васкрса, периода када сви славимо Васкрсење Христово, тај петак после Васкрса, тзв. Источни петак или Светли петак, посветимо болеснима, немоћнима, сиромашнима и онима који у овоме свету страдају, или бивају прогоњени немилостима разне врсте. То је био тај почетак чудесног откривења те светиње. Добро је да у читавој Цркви, у читавом Православљу постоје такве светиње, такве агијазме. Обично су светиње и наши манастири подизани на неким светим водама, светим изворима. У манастиру Бођани, где сам службовао као јеромонах манастира Ковиља, такође постоји чудотворни извор. Ту где се неки трговац Србин из Далмације, Богдан, умио и прогледао. Слабо је или скоро уопште није видио. Касније се манастир назвао Бођани по том Богдану који је после ту подигао капелу, а касније и цркву. И на многим другим местима то постоји.
За нас је ово битно зато што имамо дубоку историју у вези са овим празником који славимо. Наравно, било би боље да смо некако сличније овај празник организовали. Покушаћемо понекад да негде на брду, у манастиру. Негде где је мало изолована црква или манастир, да будемо у том амбијенту, у природи. То све има значаја јер је Црква одувек своје вернике узводила нечему узвишеном, одвајала од света и узводила на неко место узвишено. Знате добро за догађаје Преображења, када се Господ на Тавору преобразио, а Тавор је доста високо брдо. Треба се пешке попети на њега. Значи, за живот по Богу потребне су две ствари - делати подвиг, тј телесни труд, али потребна је и молитва, потребна је и духовна делатност. То је тај уски пут који нас води ка Богу.
Када је поменути манастир постао познат, на многим другим местима у Православљу су подигнуте такве цркве или манастири. Просто, то је постао типик, образац како да се те светиње организују и коју би службу имали.
Већ од Старог завета је било познато да је у Јерусалиму било извора. Господ Христос је послао једног слепог човека на Силоам. Он је отишао, умио се и оздравио, тј прогледао.
Има таквих места много код нас. Посебно има чудотворних икона. Чудотворних икона многих, највише од Пресвете Богородице. На Светој Гори, у нашем манастиру Хиландару има 5-6 чудотворних икона Пресвете Богородице, у Ватопеду 7-8, тако и у другим манастирима.
Дакле дивне, дивне су то светиње и библијски догађаји.
Оно што је још битно рећи за овај празник, то је уствари био један излазак, ако можемо рећи у световном смислу, излазак у природу. Ми смо то имали, за Ђурђевдан то некако буде, баш око Васкрса. Ти изласци су имали духовни садржај. Били су ходочашћа некој светињи, тамо су читане молите за здравље народа, народ се ту можда исповедао, причешћивао, служили су се литургије. То је био један духовни догађај. Међутим, када је тога нестало, нажалост, онда су неки људи световних структура који нису били ни верујући, али се тај амбијент, тај начин кретања у природу допао, па су онда настали неки послови за 1.мај или не знам какве друге који су суштински били форма без суштине. Верници иду у цркву да сусретну Бога, да се сусретну са Пресветом Богородицом, да се сусретну са светима, с анђелима Божијима и да могу да доживе дар исцељења или да се моле за своје болесне које нису могли доћи, јер су код куће.Ми би то требали, ако Бог да обновити, али у овом изворном смислу, као што јесте било.
Поред тога, браћо и сестре, ово је наша слава, наше Епархије. Сваке године у другом месту ми ту славу славимо. Ове године домаћин је Црквена општина Брчко и братија овог светог храма. До сад су се показали добри домаћини, видјећемо како ће даље бити. Ми то организујемо да покажемо и своје јединство и заједничку службу, да један исти крст сведочења носимо. Јединство нашег народа у духовном смислу, јединство нашег народа у вери, култури, језику. То су веома дубоке везе и корени.
Тако је, можемо слободно рећи, и са другим православним народом. Ових дана је наш Патријарх био у Москви. Тамо се чуло много благословених речи управо о јединству наша два народа и наше две Цркве. То је оно што је сигурно. Ми смо чланови једне свете саборне апостолске Цркве, једно Тело Христово. Историјски имамо толико дубоке везе да, неко од њих тамо је рекао, никада у историји ми нисмо имали сукоб, Руси и Срби, нити је било кад сукоба, не дао Бог, на нивоу јерархије Руске и Српске, никада. То је показатељ да ми живимо у љубави, али та љубав некоме не одговара, некоме смета. Не знам по коме програму, ових или оних, ми не би требали бити добри са Русима, ми би требали бити непријатељи Руса, не знам шта би требали бити. Људи узимају себи превише за право, да говоре како ми живимо, а ми смо један древни народ, слободно можемо рећи. У време када је наш Свети Симеон Мироточиви у Средњовековној Србији јео златним кашикама на свом двору онда су ови Барбаросе који су долазили на овим просторима, они су јели рукама. То су сада најпрестижнији Европљани. Они су се обогатили у каснијем времену. Како су обогатили, то би исто могло се причати о томе, али није тренутак сада.
У сваком случају, дакле ми смо један древни народ који имамо своју историју, светиње, манастир Хиландар, свештено Косово, страдално Косово, распето Косово, наше светиње тамо, наш народ. У неком смислу, од Косова мора све да почиње јер имамо Косовски завет. Свети цар Лазар је тај Завет дао у име свих нас и то не може да престане, ако сам ја Србин и ја сам у том Завету, а тај Завет каже да је земаљско за малена царство, небеско увек и довека. Срби су небески народ окренути ономе што нас води небесима, а то је наша вера, светиње, наша историја страдална, али и васкрсна.
Радује ме да сте данас или да смо данас дошли у оволиком броју овде у Брчко, хвала Богу долазимо и даље. И овде имамо послова, и овде треба да довршавамо многе ствари и око овога храма, и око других храмова, имамо ту могућност један манастир да правимо. У читавој Епархији, смо покренули неколико нових манастира, зидамо, поред парохијскијих цркве. Ова Епархија је била градилиште и мора да остане градилиште, а ми морамо да се трудимо више да то чинимо.
Постали смо некако препознатљиви по песмама које нам је Бог дао да испевамо у славу Божију и у добро цркве Божије и добро нашега народу. Већ се певају у другим државама на другим местима, хвала Богу. Ми нисмо правили никакву пропаганду, него смо једноставно то написали и опевали и то се људима допало. Наставићемо то, ако Бог да, да радимо и многе друге ствари, имамо Школу иконописа, Школу старог црквеног појања, древнијег начина појања него ово што је у новије време. Враћамо се неким коренима, тако могу да кажем и у духовном животу враћамо се философији Свете Горе, враћамо се у филозофији, теологији Светих Отаца, никако не Европској просвећености, нити њиховој теологији која је једна смутња. Две године сам провео у Немачкој. Највише сам слушао, на Протестанском факултету, пастирске посланице Тимотеју и Титу. То је била моја тема. У сваком случају ја сам то пратио, али сам од људи који тамо студирају чуо ово. Они дођу са својом вером из парохије, такозваном парохијском вером, онако, верују и не испитују ништа, то је то. Међутим, кад дођу на факултет, протестански, онда професори од њих траже да све живо проверавају, да у све живо сумњају. И онда, за четири године таквог приступа теологије, он мора да сумња у све. Да ли је уопште Христос био историјска личност? Да ли је ико ишта написао од Светом Писму? Да ли је написао иједну књигу, а не 14, као апостол Павле? Та библијска критика је уништила теологију. Међутим, за Свето Православље то не може бити критеријум иако нисмо и ми имуни од тога и на нашем ПБФ факултету у Београду, да знате, било је разних искушења по том питању.
Трудићемо се, борићемо се да се очувамо, да нашу Републику Српску очувамо. То је наша, нека други говоре како хоће, ми је осећамо као своју државу у којој, наравно, могу да живе сви људи. Ми, православни, поред нас може да живи свако. То се види и овде и на другим местима. Поред других народа и других религија, тешко. То можемо да проверимо, али за нас православне то није проблем. Неки онда то покушају да то злопотребе. Кажу, ми ћемо њих протерети одавде, па ћемо ми живети и преузети њихову земљу. То не може. Зато онда морамо, тада треба да будемо јунаци и кажемо не. Као што је цар Лазар ишао на три пута јачу војску са својим војницима и знали су да ће изгинути, али је њихова уствари жртва била за Царство небеско. Помињаћемо и помињемо док је века и света, док је српскога имена. Бог никад не заборавља велика дела.
Да Бог да се трудимо сви, да моји свештеници, намесници, монаси раде свој посао, своју службу одговорно, да ми радимо своје дело у Христу на благословен начин.
Да будемо оно што смо и били, Срби православни од Светога Сава и Светог Симеона, да то чувамо. Тако и наша Црква. Кад буде дошло сад ово питање према Унији које се припрема између Рима и Цариграда, све ће се Цркве морати очитовати. Да ли ће да припадају тој у Новој унији или не. Ми не би требали да то чинимо. Имамо своју цркву, своју Патријаршију и ту где припадамо, ту остајемо. Надамо се да неће неког ко није компетентан уопште да он решава то питање.
Има много тих ствари, а ви добро знате. Овде смо прегрмили добро ону несретну корону, са властима смо коректно. Разумели су да није то баш као што то медији говоре. Медији су врло често у службама разних корпорација и ко зна чега. Ми треба да слушамо глас своје савести, цркве, светиња наших. Глас најмудријих људи које смо имали, а имали смо много, овде у Републици Српској, имамо, на пример, Иву Андрића, Селимовића Мешу, песнике велике, Дучића, Шантића, нашег са Змијања тића Петра Кочића. Имамо много људи које можемо да слушамо, да се учимо из њихове литературе. Они су писали поуке нашем народу, врло корисне поуке.
Благодарим Богу и свима вама што сте данас дошли да прославимо заиста овај празник на достојанствен начин. На почетку и на крају захваљујем се нашој братији, владикама, владики Херувиму осечкопољском и барањском који често дође код нас, хвала Богу кад може, јер смо ми једно време заједно били у манастиру Крки и познајемо се. Такође, и архиепископ Герасим горњокарловачки. Он је био игуман манастира Крке кад сам ја био далматински епископ. Бог нас води сличним стазама да служимо Богу и народу и то није лако. У Хрватској ја сам био 18 година, они су сада и више од тога. Тамо је за нас један духовни фронт и то није лако. Тамо је бити Србин и православан велико, али хвала Богу треба и ми овде да будемо с њима. Зато овде преко наше хуманитарне организације “Тројеручице”, помажемо. Не да би се хвалио, ту је отац Михајло игуман из Светих Архангела. Помажемо на Косову народне кухиње али и на другим странама. Најважнија делатност Цркве је, поред вршења богослужења, да помажемо сиротињу. То је одмах на другом месту. Тако је Свети Сава дизао цркве и манастире, одмах поред њих сиротишта. Тако је дизао Симеон Мироточиви, краљ Милутин, краљ Драгутин и други.
Нека сте Богом благословени. Опростите мало сам одужио, али надам се да ће бити неке духовне користи од овога што смо рекли. Живели, Бог богословио и свако вам добро даровао!
То је један диван велики празник који је настао у V веку. Познато је из историје да су тада, поред Цариграда, негде у близини познате Влахерске цркве, где се догодио онај догађај са Покровом Пресвете Богородице оно виђење које су јуродиви старци имали. Дакле, ту у близини се нашао један чудотворни целебни извор и почели су људи полако да долазе на ту агијазму, да се моле Богу и да се исцељују од своје болести. Ту су пронашли једну чудотворну икону Пресвете Богородице, да ли је била нека спиља или келија, могуће је да се ту подвизаво неки монах. У сваком случају, остала је та њена чудотвора икона, тако да су се људи молили Богу и Пресветој Богородици и почели да се исцељују од свих болести. Као што се описују чудеса у самој Библији. И то ће бити разлог да се ту подигне једна црква која је имала управо призив да у време Васкрса, периода када сви славимо Васкрсење Христово, тај петак после Васкрса, тзв. Источни петак или Светли петак, посветимо болеснима, немоћнима, сиромашнима и онима који у овоме свету страдају, или бивају прогоњени немилостима разне врсте. То је био тај почетак чудесног откривења те светиње. Добро је да у читавој Цркви, у читавом Православљу постоје такве светиње, такве агијазме. Обично су светиње и наши манастири подизани на неким светим водама, светим изворима. У манастиру Бођани, где сам службовао као јеромонах манастира Ковиља, такође постоји чудотворни извор. Ту где се неки трговац Србин из Далмације, Богдан, умио и прогледао. Слабо је или скоро уопште није видио. Касније се манастир назвао Бођани по том Богдану који је после ту подигао капелу, а касније и цркву. И на многим другим местима то постоји.
За нас је ово битно зато што имамо дубоку историју у вези са овим празником који славимо. Наравно, било би боље да смо некако сличније овај празник организовали. Покушаћемо понекад да негде на брду, у манастиру. Негде где је мало изолована црква или манастир, да будемо у том амбијенту, у природи. То све има значаја јер је Црква одувек своје вернике узводила нечему узвишеном, одвајала од света и узводила на неко место узвишено. Знате добро за догађаје Преображења, када се Господ на Тавору преобразио, а Тавор је доста високо брдо. Треба се пешке попети на њега. Значи, за живот по Богу потребне су две ствари - делати подвиг, тј телесни труд, али потребна је и молитва, потребна је и духовна делатност. То је тај уски пут који нас води ка Богу.
Када је поменути манастир постао познат, на многим другим местима у Православљу су подигнуте такве цркве или манастири. Просто, то је постао типик, образац како да се те светиње организују и коју би службу имали.
Већ од Старог завета је било познато да је у Јерусалиму било извора. Господ Христос је послао једног слепог човека на Силоам. Он је отишао, умио се и оздравио, тј прогледао.
Има таквих места много код нас. Посебно има чудотворних икона. Чудотворних икона многих, највише од Пресвете Богородице. На Светој Гори, у нашем манастиру Хиландару има 5-6 чудотворних икона Пресвете Богородице, у Ватопеду 7-8, тако и у другим манастирима.
Дакле дивне, дивне су то светиње и библијски догађаји.
Оно што је још битно рећи за овај празник, то је уствари био један излазак, ако можемо рећи у световном смислу, излазак у природу. Ми смо то имали, за Ђурђевдан то некако буде, баш око Васкрса. Ти изласци су имали духовни садржај. Били су ходочашћа некој светињи, тамо су читане молите за здравље народа, народ се ту можда исповедао, причешћивао, служили су се литургије. То је био један духовни догађај. Међутим, када је тога нестало, нажалост, онда су неки људи световних структура који нису били ни верујући, али се тај амбијент, тај начин кретања у природу допао, па су онда настали неки послови за 1.мај или не знам какве друге који су суштински били форма без суштине. Верници иду у цркву да сусретну Бога, да се сусретну са Пресветом Богородицом, да се сусретну са светима, с анђелима Божијима и да могу да доживе дар исцељења или да се моле за своје болесне које нису могли доћи, јер су код куће.Ми би то требали, ако Бог да обновити, али у овом изворном смислу, као што јесте било.
Поред тога, браћо и сестре, ово је наша слава, наше Епархије. Сваке године у другом месту ми ту славу славимо. Ове године домаћин је Црквена општина Брчко и братија овог светог храма. До сад су се показали добри домаћини, видјећемо како ће даље бити. Ми то организујемо да покажемо и своје јединство и заједничку службу, да један исти крст сведочења носимо. Јединство нашег народа у духовном смислу, јединство нашег народа у вери, култури, језику. То су веома дубоке везе и корени.
Тако је, можемо слободно рећи, и са другим православним народом. Ових дана је наш Патријарх био у Москви. Тамо се чуло много благословених речи управо о јединству наша два народа и наше две Цркве. То је оно што је сигурно. Ми смо чланови једне свете саборне апостолске Цркве, једно Тело Христово. Историјски имамо толико дубоке везе да, неко од њих тамо је рекао, никада у историји ми нисмо имали сукоб, Руси и Срби, нити је било кад сукоба, не дао Бог, на нивоу јерархије Руске и Српске, никада. То је показатељ да ми живимо у љубави, али та љубав некоме не одговара, некоме смета. Не знам по коме програму, ових или оних, ми не би требали бити добри са Русима, ми би требали бити непријатељи Руса, не знам шта би требали бити. Људи узимају себи превише за право, да говоре како ми живимо, а ми смо један древни народ, слободно можемо рећи. У време када је наш Свети Симеон Мироточиви у Средњовековној Србији јео златним кашикама на свом двору онда су ови Барбаросе који су долазили на овим просторима, они су јели рукама. То су сада најпрестижнији Европљани. Они су се обогатили у каснијем времену. Како су обогатили, то би исто могло се причати о томе, али није тренутак сада.
У сваком случају, дакле ми смо један древни народ који имамо своју историју, светиње, манастир Хиландар, свештено Косово, страдално Косово, распето Косово, наше светиње тамо, наш народ. У неком смислу, од Косова мора све да почиње јер имамо Косовски завет. Свети цар Лазар је тај Завет дао у име свих нас и то не може да престане, ако сам ја Србин и ја сам у том Завету, а тај Завет каже да је земаљско за малена царство, небеско увек и довека. Срби су небески народ окренути ономе што нас води небесима, а то је наша вера, светиње, наша историја страдална, али и васкрсна.
Радује ме да сте данас или да смо данас дошли у оволиком броју овде у Брчко, хвала Богу долазимо и даље. И овде имамо послова, и овде треба да довршавамо многе ствари и око овога храма, и око других храмова, имамо ту могућност један манастир да правимо. У читавој Епархији, смо покренули неколико нових манастира, зидамо, поред парохијскијих цркве. Ова Епархија је била градилиште и мора да остане градилиште, а ми морамо да се трудимо више да то чинимо.
Постали смо некако препознатљиви по песмама које нам је Бог дао да испевамо у славу Божију и у добро цркве Божије и добро нашега народу. Већ се певају у другим државама на другим местима, хвала Богу. Ми нисмо правили никакву пропаганду, него смо једноставно то написали и опевали и то се људима допало. Наставићемо то, ако Бог да, да радимо и многе друге ствари, имамо Школу иконописа, Школу старог црквеног појања, древнијег начина појања него ово што је у новије време. Враћамо се неким коренима, тако могу да кажем и у духовном животу враћамо се философији Свете Горе, враћамо се у филозофији, теологији Светих Отаца, никако не Европској просвећености, нити њиховој теологији која је једна смутња. Две године сам провео у Немачкој. Највише сам слушао, на Протестанском факултету, пастирске посланице Тимотеју и Титу. То је била моја тема. У сваком случају ја сам то пратио, али сам од људи који тамо студирају чуо ово. Они дођу са својом вером из парохије, такозваном парохијском вером, онако, верују и не испитују ништа, то је то. Међутим, кад дођу на факултет, протестански, онда професори од њих траже да све живо проверавају, да у све живо сумњају. И онда, за четири године таквог приступа теологије, он мора да сумња у све. Да ли је уопште Христос био историјска личност? Да ли је ико ишта написао од Светом Писму? Да ли је написао иједну књигу, а не 14, као апостол Павле? Та библијска критика је уништила теологију. Међутим, за Свето Православље то не може бити критеријум иако нисмо и ми имуни од тога и на нашем ПБФ факултету у Београду, да знате, било је разних искушења по том питању.
Трудићемо се, борићемо се да се очувамо, да нашу Републику Српску очувамо. То је наша, нека други говоре како хоће, ми је осећамо као своју државу у којој, наравно, могу да живе сви људи. Ми, православни, поред нас може да живи свако. То се види и овде и на другим местима. Поред других народа и других религија, тешко. То можемо да проверимо, али за нас православне то није проблем. Неки онда то покушају да то злопотребе. Кажу, ми ћемо њих протерети одавде, па ћемо ми живети и преузети њихову земљу. То не може. Зато онда морамо, тада треба да будемо јунаци и кажемо не. Као што је цар Лазар ишао на три пута јачу војску са својим војницима и знали су да ће изгинути, али је њихова уствари жртва била за Царство небеско. Помињаћемо и помињемо док је века и света, док је српскога имена. Бог никад не заборавља велика дела.
Да Бог да се трудимо сви, да моји свештеници, намесници, монаси раде свој посао, своју службу одговорно, да ми радимо своје дело у Христу на благословен начин.
Да будемо оно што смо и били, Срби православни од Светога Сава и Светог Симеона, да то чувамо. Тако и наша Црква. Кад буде дошло сад ово питање према Унији које се припрема између Рима и Цариграда, све ће се Цркве морати очитовати. Да ли ће да припадају тој у Новој унији или не. Ми не би требали да то чинимо. Имамо своју цркву, своју Патријаршију и ту где припадамо, ту остајемо. Надамо се да неће неког ко није компетентан уопште да он решава то питање.
Има много тих ствари, а ви добро знате. Овде смо прегрмили добро ону несретну корону, са властима смо коректно. Разумели су да није то баш као што то медији говоре. Медији су врло често у службама разних корпорација и ко зна чега. Ми треба да слушамо глас своје савести, цркве, светиња наших. Глас најмудријих људи које смо имали, а имали смо много, овде у Републици Српској, имамо, на пример, Иву Андрића, Селимовића Мешу, песнике велике, Дучића, Шантића, нашег са Змијања тића Петра Кочића. Имамо много људи које можемо да слушамо, да се учимо из њихове литературе. Они су писали поуке нашем народу, врло корисне поуке.
Благодарим Богу и свима вама што сте данас дошли да прославимо заиста овај празник на достојанствен начин. На почетку и на крају захваљујем се нашој братији, владикама, владики Херувиму осечкопољском и барањском који често дође код нас, хвала Богу кад може, јер смо ми једно време заједно били у манастиру Крки и познајемо се. Такође, и архиепископ Герасим горњокарловачки. Он је био игуман манастира Крке кад сам ја био далматински епископ. Бог нас води сличним стазама да служимо Богу и народу и то није лако. У Хрватској ја сам био 18 година, они су сада и више од тога. Тамо је за нас један духовни фронт и то није лако. Тамо је бити Србин и православан велико, али хвала Богу треба и ми овде да будемо с њима. Зато овде преко наше хуманитарне организације “Тројеручице”, помажемо. Не да би се хвалио, ту је отац Михајло игуман из Светих Архангела. Помажемо на Косову народне кухиње али и на другим странама. Најважнија делатност Цркве је, поред вршења богослужења, да помажемо сиротињу. То је одмах на другом месту. Тако је Свети Сава дизао цркве и манастире, одмах поред њих сиротишта. Тако је дизао Симеон Мироточиви, краљ Милутин, краљ Драгутин и други.
Нека сте Богом благословени. Опростите мало сам одужио, али надам се да ће бити неке духовне користи од овога што смо рекли. Живели, Бог богословио и свако вам добро даровао!
