Митрополит Фотије - ДА ЛИ ЦРКВУ ТРЕБА БРАНИТИ?
Митрополит Фотије
ДА ЛИ ЦРКВУ ТРЕБА БРАНИТИ?
У ово наше зло време
многи се питају,
да ли Цркву треба бранити, или не,
од кога,
од непријатеља Цркве и Бога,
од непријатеља општечовечанског
и свега благословеног,
треба се борити за Цркву, за Истину
и за Правду Божију
Многи ће рећи:
- Зар Бог не брани Цркву Своју?
наравно да је брани,
али смо и ми позвани
да макар једну лепту,
један мали прилог
том великом делу учинимо,
Бог је свемогућ и све добро чини,
али оставља простор и нама
да будемо слични Њему у сваком добру
а посебно када бранимо
Цркву - Невесту Христову
Тако је било кроз читаву историју,
у време Сабора, у време ратова,
у време прогона,
у време атеизма и безбожништва,
највећи Оци и њихови ученици су
из пустиња долазили у градове,
да бране Цркву - Невесту Христову,
и беху прогоњени, у тамнице бацани
и у манастире затварани,
да се њихов глас не би чуо,
глас пророка Божијих,
који су чувари Истине
и учења Православне Цркве
А ми данас да се упитамо,
да ли смо и по чему смо
Оцима слични у одбрани Цркве
и нашег мученичког народа,
данас постоји нови феномен
у реалности хришћана,
а то је - прилагодити Крст себи
и својим људским мерама и потребама,
а то је крст који не распиње,
а Господ нас је позвао
да за Њим на Голготу идемо
и да Крст Христов носимо,
Крст Распећа и Васкрсења,
Крст победе Цркве Христове
и Светога Православља

ДА ЛИ ЦРКВУ ТРЕБА БРАНИТИ?
У ово наше зло време
многи се питају,
да ли Цркву треба бранити, или не,
од кога,
од непријатеља Цркве и Бога,
од непријатеља општечовечанског
и свега благословеног,
треба се борити за Цркву, за Истину
и за Правду Божију
Многи ће рећи:
- Зар Бог не брани Цркву Своју?
наравно да је брани,
али смо и ми позвани
да макар једну лепту,
један мали прилог
том великом делу учинимо,
Бог је свемогућ и све добро чини,
али оставља простор и нама
да будемо слични Њему у сваком добру
а посебно када бранимо
Цркву - Невесту Христову
Тако је било кроз читаву историју,
у време Сабора, у време ратова,
у време прогона,
у време атеизма и безбожништва,
највећи Оци и њихови ученици су
из пустиња долазили у градове,
да бране Цркву - Невесту Христову,
и беху прогоњени, у тамнице бацани
и у манастире затварани,
да се њихов глас не би чуо,
глас пророка Божијих,
који су чувари Истине
и учења Православне Цркве
А ми данас да се упитамо,
да ли смо и по чему смо
Оцима слични у одбрани Цркве
и нашег мученичког народа,
данас постоји нови феномен
у реалности хришћана,
а то је - прилагодити Крст себи
и својим људским мерама и потребама,
а то је крст који не распиње,
а Господ нас је позвао
да за Њим на Голготу идемо
и да Крст Христов носимо,
Крст Распећа и Васкрсења,
Крст победе Цркве Христове
и Светога Православља




