Митрополит Фотије у Ораовцу: ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ ДАНАС РАСПЕТО

„Православље је данас са свих страна под ударима, распето, и зато нам је више него икада потребно јединство и заједништво“, поручио је митрополит Фотије у беседи на Светој архијерејској литургији у Ораовцу. „Добро је увек јаче од зла, а наша снага је у заједничкој молитви, у чувању светиња и у међусобној подршци“, нагласио је Високопреосвећени обраћајући се верном народу.

На дан када Црква прославља Свету великомученицу Екатерину Синајску, у XXVI недељу по Педесетници, 7. децембра 2025. године, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у Ораовцу код Зворника.

Митрополита Фотија је у порти храма дочекао надлежни парох, протојереј Никола Лукић, заједно са архијерејским намесником зворничким протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем, свештеницима, ђаконима и верницима који су се сабрали да молитвено прославе празник.

Високопреосвећени митрополит је у својој беседи подсетио на значај Свете Екатерине као једне од највећих угодница Божијих, чији пример чистоте, смирења и духовне храбрости остаје позив свим хришћанима да истрају у вери. Говорећи о великим светињама Истока, посебно о манастиру Свете Катарине на Синају, митрополит је нагласио да се православни хришћани широм света данас налазе пред многим искушењима и да је јединство Православља неопходно за очување наших светиња и духовног идентитета.

У наставку богослужења освештана је нова црквена продавница у порти храма Светог Пантелејмона — значајан корак у унапређењу духовног живота ове парохије. Митрополит Фотије је похвалио труд свештеника и верника, указавши да су овакви подухвати знак живе вере и заједништва.

Митрополит Фотије овом приликом је одликовао Архијерејском похвалницом више парохијана за његову несебичну помоћ при обнови и уређивању храма у Ораовцу. Посебно је истакао значај изградње и уређивања светиња у свим деловима епархије, нагласивши да је „свака обновљена светиња сведочанство да у народу постоји жива вера, љубав и жеља да се остане на путу Православља“.

После богослужења уследило је заједничко послужење и братско дружење верног народа са својим архијерејем.

БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА

Часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре. Данас празнујемо једну велику угодницу Божију – Свету Екатерину Синајску. И када тако обележавамо некога ко је постао символ једног места, ми у литургијском времену, на неки начин, предокушавамо догађај и место где се тај светитељ прославља.

Као да смо данас били на Синају, у том Синајском манастиру. Ако је неко био, а многи су бар на фотографијама видели како изгледа тај манастир који је остао православна светиња од првих векова хришћанства до наших дана. До недавно је припадао православној цркви, тачније Јерусалимској патријаршији – Грчкој православној цркви. Међутим, недавно су египатске власти одузеле манастирску имовину, која сада начелно припада египатској држави, а монаси могу да живе и служе тамо. Како ће то изгледати у будућности – видећемо. Држава је држава: има своје критеријуме, мерила и правила. Са друге стране, монаси, који живе на Синају, желе да се посвете посту и молитви, да се подвизавају, да живе као што је у манастиру било још од четвртог века, када је Света царица Јелена подигла први манастир на месту где се Бог јавио Мојсију и дао му десет заповести.

То је велика светиња. Дај Боже да је наши православни Грци и Јерусалимска патријаршија сачувају уз помоћ свих других православних хришћана. Данас ниједна православна црква не може сама да се избори. Ако се остави сама – слаба је. Зато морамо заједно да делујемо и да показујемо снагу јединства нашег Православља, које смо кроз историју понекад губили. Дао Бог да се тога сада сетимо.

Наши велики владари и ктитори, средњовековни Срби, наши Немањићи, помагали су многе светиње у Светој Земљи: манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, али и манастир Свете Катарине на Синају. То је био понос и част, јер је тамо Бог близу.

Синај је гора по којој је Бог ходао. Када је Мојсије дошао на Синај и чуо глас Божији из купине која је горела, а није сагоревала, Бог му је најпре рекао: „Изуј обућу са ногу својих, јер је земља на којој стојиш света земља.“ То је Синај – предворје Царства Небеског.

Такве велике светиње православни су имали и имају, али питање је колико ћемо их још моћи сачувати, јер су искушења на све стране. Православље је сада као распето – са севера, југа, истока и запада. Многи православни хришћани постају мученици на многим местима где се прогони Православна црква. Не дао Бог да се то прошири.

Оно што нам је најпотребније јесте наше јединство, наше заједништво, да се Богу молимо и да се овде чувамо. И овде није лако. Не може Република Српска сама да се одбрани ако није удружена са Србијом; не могу ни православни хришћани у Црној Гори сами да остану. И они су део наше породице – православне Српске цркве, као и у Македонији и свуда где наш народ живи.

Све је то заједничка брига и све то морамо заједно да носимо. Да се трудимо да једни другима помогнемо. Раније су људи, знам по Војводини где сам одрастао – моји су са Змијања, па их је нова комунистичка власт протерала. Једни су отишли у Аустралију, Канаду, по свету, а други у Војводину. Без међусобне помоћи ништа није могло да се учини. Сви смо једни другима потребни. Сада, тамо на Змијању, желимо да обновимо цркву, да подигнемо храм који је некада био, али је тешко – нема људи, нема путева, нема воде… Све је запустело. Много тога бисмо могли да учинимо, али хвала Богу – трудимо се.

Ових дана сам био горе, у Теслићу; скоро недељу дана сам провео тамо. Успели смо да обновимо манастир Часног Крста и сада полако купујемо и нови конак. Манастир је оживео. Од када је отворен – пун је. Људи су били духовно жедни једне светиње као што је манастир на Крстовој гори. Народ теслићки познат је као побожан, а то се сада још више види.

Треба нам свуда – у сваком намесништву, у свакој области – да имамо свој манастир. И цркве су то, али манастири имају дубоку традицију. Они су места сталног Божијег пребивања. Подсећају нас да непрестано треба призивати Господа. Зато смо ових дана разговарали са свештенством – где би још могао бити манастир. Не да бисмо имали много манастира, па да не знамо шта ћемо са њима, него да, ако Бог да, у сваком буде бар један или два монаха или монахиње који ће даноноћно палити кандило вере за наш народ, нашу државу и наш распети српски народ на свим континентима. То је велика мисија. Надамо се да ћемо је испунити, ако Бог да.

И овде, у Ораовцу, када вам је дошао ваш свештеник, отац Никола, добили сте правог пастира – човека који се труди, који има животног искуства, зна шта је добро, шта је зло, и зна да је добро јаче од зла. И сада вас води путем врлине, путем припадности својој Цркви – путем спасења, ако Бог да.

Нека сте Богом благословени. Желим вам успех, благослов и свако добро. Оно што сте до сада урадили – нека се настави. А чуо сам да би овде требало да почне градња једног светосавског дома. Верујте: светосавски дом поред цркве – то је пола цркве. Колико значи храм, толико значи и светосавско-парохијски дом. Ту се људи окупљају, разговарају, саветују се, организују хуманитарне акције. За све то потребан је простор – не може све у цркви. Та сала би била веома потребна, и надамо се да ћете имати разумевања. А и ми ћемо, из епархије, колико можемо, помоћи да се она подигне. Она би заиста подигла квалитет духовног живота ове парохије.

Нека сте Богом благословени! Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!