Митрополит Фотије у Трновици: „ДОМЕТНИ НАМ ВЕРЕ“ – НАЈВАЖНИЈА МОЛИТВА СВАКОГ ХРИШЋАНИНА
Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, 6. јула, у четврту недељу по Педесетници, Свету архијерејску литургију у Трновици код Зворника.
У беседи митрополит је нагласио важност молитве за веру, позвавши се на речи апостола из Јеванђеља по Луки: „Господе, дометни нам вере“ (Лк. 17, 5).
– То је најмудрије што човек може да затражи од Бога – да му дометне вере.
У поучној беседи митрополит је истакао да је вера темељ сваког хришћанског живота и да нас само јака и права вера може привести спасењу. „Ако се вера у нама учврсти, моћи ћемо њоме све да решавамо. Није довољно само веровати — него имати праву, православну веру“, поручио је.
У беседи митрополит је нагласио важност молитве за веру, позвавши се на речи апостола из Јеванђеља по Луки: „Господе, дометни нам вере“ (Лк. 17, 5).
– То је најмудрије што човек може да затражи од Бога – да му дометне вере.
У поучној беседи митрополит је истакао да је вера темељ сваког хришћанског живота и да нас само јака и права вера може привести спасењу. „Ако се вера у нама учврсти, моћи ћемо њоме све да решавамо. Није довољно само веровати — него имати праву, православну веру“, поручио је.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, оче ректоре Богословије у Фочи, драга браћо и сестре,
Ево благословеног дана да смо могли доћи у Трновицу да служимо Свету Литургију. Прота Петар нас је позвао да служимо и да се Богу помолимо. Обећао сам да ћу га, следећи пут када будемо служили, наградити за његов труд на њиви Господњој — сада већ 33 године. Тако се то дешава у животу сваког човека. Човека води нека промисао кроз живот, и он пролази разна искушења. Имамо периоде када се или приближавамо Богу или удаљавамо од Њега. Неко то говори и види на другачији начин, али мислим да су наши изласци пред Лице Божије и наши сусрети са Богом нешто што је најважније за човека. Све друго су земаљски подвизи и послови — и они су, наравно, важни, али нису толико важни за спасење.
Чули сте данас из Светог јеванђеља како Господ говори на примеру једног римског капетана кога је сусрео. Капетан је имао болесног слугу, односно послушника. Молио је Господа да дође и да га исцели. Капетан је толико био смирен, иако је био, по нашем поимању, незнабожац. Био је добар човек, доброг срца. Када је срео Господа, постао је верник и поверовао у Њега. Након сусрета са Господом, преобразио се, као и многи од ученика Христових и људи који су Га сусретали — и без иједне речи.
Тако је смирени капетан рекао: „Нисам достојан да уђеш под мој кров. Реци само једну реч и мој слуга ће оздравити.“ Он затим упоређује службу Божанску и војничку. Може се у неком смислу упоредити по питању власти, поретка и послушања. Ипак, Божанско превазилази сваку људску и овоземаљску службу. У сваком случају, Господ је пример тог човека хтео да изнесе пред читав народ Божји — пред читав Израиљ, тадашњи и данашњи. До краја света и века тај пример ће бити изношен као сведочанство човека од кога се није очекивало да поверује у Бога, а који је показао снажну веру: „Само једну реч реци и он ће оздравити.“ Тако је и било.
Поред тих сусрета са Богом, постоји један најузвишенији и прави сусрет са Њим, а то је Света Литургија. Тада излазимо пред Лице Божије и причешћујемо се самим Христом. Остварујемо пуноћу заједнице са Богом. То је оно чему треба да тежимо и из чега треба да јачамо нашу веру.
Многи оци су говорили — за шта да се моле? Да ли да их Бог исцели од слабости, да их разреши животних мука и невоља у породици? Оци пустиње су говорили да је најмудрији онај који од Господа тражи да му дометне вере. Да имамо веру као зрно горушичино, ми бисмо горе померали, планине премештали и безбројна чудеса чинили.
Дакле, оно што нам је најважније у Цркви јесте вера — да нам Господ да праву и истинску веру, као код овог капетана, или жене Самарјанке, или оне жене чија је ћерка била обузета духом нечистим, или слепих који су, када је Господ пролазио, узвикивали: „Помилуј нас, Сине Давидов!“ Сви су они били исцељени због своје вере.
Чудеса се дешавају када човек који приступа Господу истински верује. Многи су се гурали око Христа када је она крвоточива жена пришла и исцелила се. Апостоли су се чудили и рекли: „Како да знамо ко Те се дотакао кад има оволико људи?“ Али она се дотакла са вером — и исцелила се.
Тако и ми данас, у свом животу, треба да препознајемо шта је суштина, а шта форма. Суштина је наш сусрет са Богом и ближњима. У тим сусретима треба да јачамо своју веру и да тражимо од Бога да нам је дометне. Боље да се за то молимо него за било шта земаљско — јер ту можемо погрешити. Када тражимо веру, нећемо погрешити. Ако се вера у нама учврсти, моћи ћемо њоме све да решавамо.
Нека би Бог дао да и ми у нашој Епархији идемо путем наших отаца који су вером чинили чудеса. Вером је пророк Мојсије разделио Црвено море крстолико. Вером су многа чудеса чињена у Старом и Новом завету. Данас немамо тих чудеса јер нам је вера ослабила — постала је рационална и сумњичава. А треба да буде као вера овог капетана, цариника Закхеја, или Светих апостола. Апостол Петар је вером ходао по води.
Такву веру треба да имамо. Као што кажемо у стиховима песме „Права вера“ — није довољно само веровати, него је потребна православна вера, и њоме се спасавамо. Једино права вера нас приводи Христу. Има много лажних Христоса и учитеља — ако њима приђемо, нећемо се спасити.
Желим да се захвалим нашем ректору Богословије у Фочи, која је једина на просторима Републике Српске. Хвала Богу, има све више ученика. Ми смо послали пет-шест ученика да се уче основном богословљу. Тамо немају притисака и невоља као у Београду. Тамо нити ради Факултет, ни друге установе, а нико не зна зашто. Хвала Богу, ми то искушење немамо.
Наша деца ће тамо моћи да уче оно што план Светог Архијерејског Синода предвиђа. Захваљујем ректору што је данас дошао да буде са нама на Литургији и што се брине о нашој деци тамо. То су деца од 15 до 20 година, када им је потребна велика помоћ и брига. Они су несташни, али су добри. Треба бити добар педагог са њима, разговарати, објашњавати — и биће они добри теолози.
Захваљујем нашим оцима с којима смо се ових дана потрудили око организовања парастоса у Братунцу. Ту је био и наш Патријарх, и после Литургије смо служили парастос многим пострадалима на простор Подриња и Бирча. Многи од њих су били и са простора наше Епархије и ми их непрестано помињемо у молитвама и на Литургијама. Имамо широм наше Епархије зворничко-тузланске стратишта на којима држимо помене и парастосе. Не заборављамо оне који су страдали за Републику Српску. Они су дали оно највише што су могли — живот. То су нови Обилићи, нови јунаци, и, ако Бог да, једног дана — наши мученици. Поштујмо њихов подвиг и помињимо их у молитвама кад год то можемо.
Нека сте Богом благословени. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, протојереј Петар Стевановић, заједно са архијерејским намесником зворничким, протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем, као и другим свештеницима, ђаконима и верним народом. Као гост из Митрополије дабробосанске саслуживао је и протојереј-ставрофор Љубомир Пријовић, ректор Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи.
Сабрање у Трновици обележено је молитвеним миром, јеванђелском поуком и снажном поруком о значају вере у животу сваког човека. Митрополит Фотије је посебно нагласио улогу Литургије као центра хришћанског живота и позвао на неговање светосавских вредности и саборности у народу.
Часни оци, оче ректоре Богословије у Фочи, драга браћо и сестре,
Ево благословеног дана да смо могли доћи у Трновицу да служимо Свету Литургију. Прота Петар нас је позвао да служимо и да се Богу помолимо. Обећао сам да ћу га, следећи пут када будемо служили, наградити за његов труд на њиви Господњој — сада већ 33 године. Тако се то дешава у животу сваког човека. Човека води нека промисао кроз живот, и он пролази разна искушења. Имамо периоде када се или приближавамо Богу или удаљавамо од Њега. Неко то говори и види на другачији начин, али мислим да су наши изласци пред Лице Божије и наши сусрети са Богом нешто што је најважније за човека. Све друго су земаљски подвизи и послови — и они су, наравно, важни, али нису толико важни за спасење.
Чули сте данас из Светог јеванђеља како Господ говори на примеру једног римског капетана кога је сусрео. Капетан је имао болесног слугу, односно послушника. Молио је Господа да дође и да га исцели. Капетан је толико био смирен, иако је био, по нашем поимању, незнабожац. Био је добар човек, доброг срца. Када је срео Господа, постао је верник и поверовао у Њега. Након сусрета са Господом, преобразио се, као и многи од ученика Христових и људи који су Га сусретали — и без иједне речи.
Тако је смирени капетан рекао: „Нисам достојан да уђеш под мој кров. Реци само једну реч и мој слуга ће оздравити.“ Он затим упоређује службу Божанску и војничку. Може се у неком смислу упоредити по питању власти, поретка и послушања. Ипак, Божанско превазилази сваку људску и овоземаљску службу. У сваком случају, Господ је пример тог човека хтео да изнесе пред читав народ Божји — пред читав Израиљ, тадашњи и данашњи. До краја света и века тај пример ће бити изношен као сведочанство човека од кога се није очекивало да поверује у Бога, а који је показао снажну веру: „Само једну реч реци и он ће оздравити.“ Тако је и било.
Поред тих сусрета са Богом, постоји један најузвишенији и прави сусрет са Њим, а то је Света Литургија. Тада излазимо пред Лице Божије и причешћујемо се самим Христом. Остварујемо пуноћу заједнице са Богом. То је оно чему треба да тежимо и из чега треба да јачамо нашу веру.
Многи оци су говорили — за шта да се моле? Да ли да их Бог исцели од слабости, да их разреши животних мука и невоља у породици? Оци пустиње су говорили да је најмудрији онај који од Господа тражи да му дометне вере. Да имамо веру као зрно горушичино, ми бисмо горе померали, планине премештали и безбројна чудеса чинили.
Дакле, оно што нам је најважније у Цркви јесте вера — да нам Господ да праву и истинску веру, као код овог капетана, или жене Самарјанке, или оне жене чија је ћерка била обузета духом нечистим, или слепих који су, када је Господ пролазио, узвикивали: „Помилуј нас, Сине Давидов!“ Сви су они били исцељени због своје вере.
Чудеса се дешавају када човек који приступа Господу истински верује. Многи су се гурали око Христа када је она крвоточива жена пришла и исцелила се. Апостоли су се чудили и рекли: „Како да знамо ко Те се дотакао кад има оволико људи?“ Али она се дотакла са вером — и исцелила се.
Тако и ми данас, у свом животу, треба да препознајемо шта је суштина, а шта форма. Суштина је наш сусрет са Богом и ближњима. У тим сусретима треба да јачамо своју веру и да тражимо од Бога да нам је дометне. Боље да се за то молимо него за било шта земаљско — јер ту можемо погрешити. Када тражимо веру, нећемо погрешити. Ако се вера у нама учврсти, моћи ћемо њоме све да решавамо.
Нека би Бог дао да и ми у нашој Епархији идемо путем наших отаца који су вером чинили чудеса. Вером је пророк Мојсије разделио Црвено море крстолико. Вером су многа чудеса чињена у Старом и Новом завету. Данас немамо тих чудеса јер нам је вера ослабила — постала је рационална и сумњичава. А треба да буде као вера овог капетана, цариника Закхеја, или Светих апостола. Апостол Петар је вером ходао по води.
Такву веру треба да имамо. Као што кажемо у стиховима песме „Права вера“ — није довољно само веровати, него је потребна православна вера, и њоме се спасавамо. Једино права вера нас приводи Христу. Има много лажних Христоса и учитеља — ако њима приђемо, нећемо се спасити.
Желим да се захвалим нашем ректору Богословије у Фочи, која је једина на просторима Републике Српске. Хвала Богу, има све више ученика. Ми смо послали пет-шест ученика да се уче основном богословљу. Тамо немају притисака и невоља као у Београду. Тамо нити ради Факултет, ни друге установе, а нико не зна зашто. Хвала Богу, ми то искушење немамо.
Наша деца ће тамо моћи да уче оно што план Светог Архијерејског Синода предвиђа. Захваљујем ректору што је данас дошао да буде са нама на Литургији и што се брине о нашој деци тамо. То су деца од 15 до 20 година, када им је потребна велика помоћ и брига. Они су несташни, али су добри. Треба бити добар педагог са њима, разговарати, објашњавати — и биће они добри теолози.
Захваљујем нашим оцима с којима смо се ових дана потрудили око организовања парастоса у Братунцу. Ту је био и наш Патријарх, и после Литургије смо служили парастос многим пострадалима на простор Подриња и Бирча. Многи од њих су били и са простора наше Епархије и ми их непрестано помињемо у молитвама и на Литургијама. Имамо широм наше Епархије зворничко-тузланске стратишта на којима држимо помене и парастосе. Не заборављамо оне који су страдали за Републику Српску. Они су дали оно највише што су могли — живот. То су нови Обилићи, нови јунаци, и, ако Бог да, једног дана — наши мученици. Поштујмо њихов подвиг и помињимо их у молитвама кад год то можемо.
Нека сте Богом благословени. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Високопреосвећеног митрополита Фотија у порти храма дочекао је надлежни парох, протојереј Петар Стевановић, заједно са архијерејским намесником зворничким, протојерејем-ставрофором Милошем Зекановићем, као и другим свештеницима, ђаконима и верним народом. Као гост из Митрополије дабробосанске саслуживао је и протојереј-ставрофор Љубомир Пријовић, ректор Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи.
Сабрање у Трновици обележено је молитвеним миром, јеванђелском поуком и снажном поруком о значају вере у животу сваког човека. Митрополит Фотије је посебно нагласио улогу Литургије као центра хришћанског живота и позвао на неговање светосавских вредности и саборности у народу.
