МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ: Видовдан је избор за Христа и Царство небеско
Брчко, 28. јун 2025. – У Српској Вароши у Брчком, на велики српски празник Видовдан, Његово високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је Свету архијерејску литургију.
У празничној беседи, митрополит Фотије је подсетио да је Видовдан духовни избор који од сваког човека захтева одговор.
„Видовдан нас подсећа да се морамо определити – за Царство земаљско или Царство небеско“, поручио је митрополит и додао: „Молимо се Богу да наш народ живи видовданима – данима који нам отварају духовне очи.“
Нагласивши да Црква и српски народ кроз историју живе видовданском жртвом и опредељењем за вечне вредности, митрополит је истакао: „Црква је преживела сва страдања и рађала светитеље и у најтежим временима. Тамо где су главе наших јунака падале, божури су процветали.“
У празничној беседи, митрополит Фотије је подсетио да је Видовдан духовни избор који од сваког човека захтева одговор.
„Видовдан нас подсећа да се морамо определити – за Царство земаљско или Царство небеско“, поручио је митрополит и додао: „Молимо се Богу да наш народ живи видовданима – данима који нам отварају духовне очи.“
Нагласивши да Црква и српски народ кроз историју живе видовданском жртвом и опредељењем за вечне вредности, митрополит је истакао: „Црква је преживела сва страдања и рађала светитеље и у најтежим временима. Тамо где су главе наших јунака падале, божури су процветали.“
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, господине градоначелниче, уважена господо, професоре, драги пријатељи, браћо и сестре, драга децо,
Лепо нам је данас бити овде у Брчком, граду који је веома значајан за нас Србе – и са аспекта Цркве, и друштвене делатности, и политике. Ово је град важан по много чему, и зато је добро да се овде држимо наше свете вере и да се окупљамо на Видовдане. Сви су ти дани велики празници јер отварају видике.
Апостол Павле је, пре него што се крстио, био Савле и имао је неку копрену на очима. Био је гонитељ Цркве. Када се сусрео са Господом Христом на путу за Дамаск, прво је ослепео, а онда прогледао. То је духовно стање у коме се често и ми налазимо.
Молимо се Богу да наш народ живи видовданима – данима који су посвећени Богу и Цркви, данима који нас уводе у тајну вере и у тајну личности Христове. Ту је све – у тој тајни коју доживљавамо на Литургији, у коју желе да завире и анђели који саслужују с нама.
Јутрос сам написао две песме о Видовдану – једну дужу и једну о кнезу Лазару. Тамо сам рекао шта сам имао, али је потребно опет и опет говорити у славу Божју и у славу светитеља који то заиста заслужују. Данашњи празник говори о великим људима нашег народа. Међу њима је, као звезда Даница, кнез Лазар – косовски мученик. Он је све оставио, узео крст и кренуо на Косово, знајући да иде на неколико пута јачег непријатеља. Сви су знали да ту немамо неке земаљске шансе, али наши људи били су борци опредељени за Царство небеско. Зато је кнез Лазар повео војску у цркву на Самодрежи на Литургију, где су се исповедили и причестили Телом и Крвљу Христовом. Тиме су се припремили за Царство небеско. Били су спремни да дају своје животе за крст часни и отачаство наше, за слободу златну. Та битка је била велика драма о којој бисмо могли говорити данима. У сваком случају, у тој бици се показало ко је ко у нашем народу. Показало се то већ и на кнежевој вечери, где се могло наслутити како ће се ко односити у току борбе према цару Лазару. Могло се претпоставити ко неће бити доследан нашем учењу.
То је једна животна слика која се понавља – и у свакодневици, и у свим ратовима од Косовске битке до данас. Има људи који са благословом и заклетвом иду и страдају за крст часни и отачаство, а има и оних који у току борбе калкулишу и траже решење, попут Вука Бранковића, да се склоне где ће бити мирније. То је земаљска перспектива – донекле разумљива, али није врхунска. Врхунска је она где се жртвује.
У мојим песмама сам написао: „Тамо где и њихове главе падоше, тамо божури процветаше.“ Тих божура има једино на Косову.
После Косовске битке дошло је до расула у средњовековној српској држави. Почели су моћници али и мала господа да траже власт, да се боре за превласт, што је често доводило до личних и породичних сукоба. Тако је текло док нас Турци нису поробили. Наступило је за нас вавилонско ропство које је трајало скоро пет векова. Добро је да је ико остао православан и у својој традицији.
Борили смо се и издржали, иако није било лако. Имали смо и 70 година комунизма. Страдали смо. Било је људи који су се одрицали вере и традиције да би опстали, али Бог је показао да је Његова Црква јача од историје и људи.
У време када се појавила корона, рекао сам у једној цркви да је наш Бог јачи од болести. Тада су рекли да се супротстављам неким комисијама. Један од чланова те комисије се недавно појавио на телевизији и рекао да су све вакцине које су давали биле штетне и да изазивају тромб или нешто слично. И шта да сад радимо? Шта је учињено – учињено је. До тада су говорили да је једино спасење у примању тих вакцина, а кад је прошло неко време, кажу да је то било штетно.
Потребан је дијалог – и људи из струке и они који су на власти треба заједно да доносе решења. Неопходно је да се одлуке доносе заједнички, никако ван и мимо Цркве. У средњем веку је владао принцип симфоније, сагласја између Цркве и државе. Тада се увек налазило најбоље решење. Тако би требало да буде и код нас Срба и данас, али, нажалост, није. У Републици Српској, ако већ није сасвим тако, онда је барем близу томе – и заиста, морамо се похвалити да је тако. Ниједну цркву нисмо подигли у новије време, а да држава није помогла на један или други начин. То је симфонија која треба да се доведе до краја кроз одговарајуће институције.
Ми у Цркви, за неке од њих, не знамо ни која им је служба ни која функција, али то је за добро нашег народа – да бисмо очували идеал Косова и Метохије, идеал светосавља и православља, идеал косовског завета. Косовски завет важи за све Србе у свету. Сви смо ми унутар тог завета. Сви смо на Косову заклети да будемо у тој бици. На своме месту где јесмо, можемо бити или косовски јунаци или они које не интересују ни Косово, ни наш народ, ни ишта.
Морамо се молити Богу да млади и учени људи попут нашег градоначелника овде, као и они који имају искуство – и ратно и поратно – воде наш народ. То не може без Цркве. Треба да будемо заједно и да водимо наш народ путем спасења, путем Светог Саве и цара Лазара, путем наших светих мученика и угодника Божјих који су дали своје животе да бисмо ми остали православни.
Историја сведочи да се на простору Змијања, изнад Бањалуке, где сам рођен, народ није турчио. Понекад је неко и прешао, али никад сви. Ту су долазили људи који су бежали са Косова, јер су они једини били слободни. Тај крај је пострадао после Другог светског рата, нажалост, у наводној диктатури пролетеријата. То несрећно доба смо преживели, али се памти по гоњењу Цркве, њених свештеника, владика, као и рушењу црквених објеката.
Сада улазимо у сличан период. Пратите како су затворили манастир Свете великомученице Екатерине Синајске на Синају – то је најстарији хришћански манастир из трећег века. Затворили су и Кијево-печерску лавру у Украјини. Настављају даље са тим. Морамо се молити Богу да тако не буде и код нас, и да будемо, како је говорио патријарх Павле – достојни потомци својих предака.
Наши свети преци су знали шта је косовски завет и како га треба чувати. Патријарх Павле је био 35 година епископ рашко-призренски на Косову. Сваког другог дана је писао о страдању Срба на Косову и Метохији. Данас су ти текстови бисери – целе збирке. Када је он то писао, нико није обраћао пажњу, нити чинио по том питању. То је био вапај из пустиње.
Једном смо као студенти отишли на Косово, у манастир Девич, где почивају мошти Светог Јоаникија Девичког. Тамо се и данас дешавају чудеса. Када смо видели једног црног вола са белим очима, коме су бацили сумпорну киселину у очи, тај во је ходао по манастирском имању као изгубљен. Павле је о свему томе писао – али је ли имао ко да чује?
Има данас много проблема о којима треба да се говори на разним местима – у Хрватској и на другим странама. Морамо да се окренемо братској заједници и братској љубави, те ћемо заједно изнети све много лакше и боље. Данас ће бити много манифестација везаних за Видовдан. Ми смо и данас народ Светога Саве и Светог Лазара и те вредности још носимо у себи.
Или смо се, пак, поевропили и говоримо: „Европа или ништа.“ Треба да будемо оно што смо били кроз векове – православни и честити људи, добри домаћини. Треба да Цркву поштујемо, као и све честите људе на њиховим службама, и да идемо путем традиције, васпитања и морала, који је много узвишенији од оног западног.
На Западу се уводи родна теорија и философија Содоме и Гоморе. То је крај те цивилизације. Свака цивилизација која је неговала философију Содома и Гоморе се угасила, и тако ће бити и са западном Европом – ако се тога зла не одрекну на време. У томе не смемо да учествујемо. Једном приликом сам говорио о томе са аспекта Светог писма – Старог и Новог завета – и рекао да то није пут живота, него смрти. То се зна.
Зашто неки људи бирају пут смрти, а не живота? Зашто? Неко буде на некој функцији и онда га уцене да то прихвати. Шта то значи? Онај ко то прихвати, прихватио је да се његова породица угаси. Неће имати порода – деце и унучади. Такав човек постаје као мула, која настаје укрштањем коња и магарца. То они хоће да учине од народа. Они хоће да народ постане бесплодна смоква.
Ми морамо бити мудрији од тога и рећи: нећемо ту идеологију! Ми имамо светитеље и мудре људе, књижевнике, које ћемо слушати. Они су све то изучили и видели. Од Алексе Шантића ћемо чути да је наше небо лепше од било ког другог. Шантић је рекао и да га „све ране његовог рода боле“. Када сам говорио о поезији, мислио сам на људе који заиста тако осећају. То није флоскула. То је живот. Ја сам рекао: „Топим се са Гренландом.“ То су људи који другачије осећају реалност од других. У сваком случају остају позитивни у љубави, осећању, жељи да помогну и упуте праву реч.
Нека сте Богом благословени. Да заиста будемо народ косовски, народ Светога Лазара и Светога Саве. На том путу сигурно нећемо погрешити. Сви други путеви нису сигурни – могу да буду и путеви и странпутице.
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је старешина храма протојереј Александар Јефтић, са браћом свештеницима, ђаконима и верним народом.
Поводом славе града Брчко, митрополит Фотије је са градоначелником Брчко дистрикта, господином Синишом Милићем, преломио славски колач, а потом је за све присутне уприличена славска трпеза и послужење.
У поподневним часовима кроз град је прошла свечана Литија до споменика „Браниоцима Брчког“ и „Добрином споменику“, где је служен помен свим војницима и борцима који су свој живот положили за православну веру и отаџбину.
Светковина у Српској Вароши и ове године је, у духу Видовдана, окупила вернике око живе речи Цркве, молитве и заједништва.
Часни оци, господине градоначелниче, уважена господо, професоре, драги пријатељи, браћо и сестре, драга децо,
Лепо нам је данас бити овде у Брчком, граду који је веома значајан за нас Србе – и са аспекта Цркве, и друштвене делатности, и политике. Ово је град важан по много чему, и зато је добро да се овде држимо наше свете вере и да се окупљамо на Видовдане. Сви су ти дани велики празници јер отварају видике.
Апостол Павле је, пре него што се крстио, био Савле и имао је неку копрену на очима. Био је гонитељ Цркве. Када се сусрео са Господом Христом на путу за Дамаск, прво је ослепео, а онда прогледао. То је духовно стање у коме се често и ми налазимо.
Молимо се Богу да наш народ живи видовданима – данима који су посвећени Богу и Цркви, данима који нас уводе у тајну вере и у тајну личности Христове. Ту је све – у тој тајни коју доживљавамо на Литургији, у коју желе да завире и анђели који саслужују с нама.
Јутрос сам написао две песме о Видовдану – једну дужу и једну о кнезу Лазару. Тамо сам рекао шта сам имао, али је потребно опет и опет говорити у славу Божју и у славу светитеља који то заиста заслужују. Данашњи празник говори о великим људима нашег народа. Међу њима је, као звезда Даница, кнез Лазар – косовски мученик. Он је све оставио, узео крст и кренуо на Косово, знајући да иде на неколико пута јачег непријатеља. Сви су знали да ту немамо неке земаљске шансе, али наши људи били су борци опредељени за Царство небеско. Зато је кнез Лазар повео војску у цркву на Самодрежи на Литургију, где су се исповедили и причестили Телом и Крвљу Христовом. Тиме су се припремили за Царство небеско. Били су спремни да дају своје животе за крст часни и отачаство наше, за слободу златну. Та битка је била велика драма о којој бисмо могли говорити данима. У сваком случају, у тој бици се показало ко је ко у нашем народу. Показало се то већ и на кнежевој вечери, где се могло наслутити како ће се ко односити у току борбе према цару Лазару. Могло се претпоставити ко неће бити доследан нашем учењу.
То је једна животна слика која се понавља – и у свакодневици, и у свим ратовима од Косовске битке до данас. Има људи који са благословом и заклетвом иду и страдају за крст часни и отачаство, а има и оних који у току борбе калкулишу и траже решење, попут Вука Бранковића, да се склоне где ће бити мирније. То је земаљска перспектива – донекле разумљива, али није врхунска. Врхунска је она где се жртвује.
У мојим песмама сам написао: „Тамо где и њихове главе падоше, тамо божури процветаше.“ Тих божура има једино на Косову.
После Косовске битке дошло је до расула у средњовековној српској држави. Почели су моћници али и мала господа да траже власт, да се боре за превласт, што је често доводило до личних и породичних сукоба. Тако је текло док нас Турци нису поробили. Наступило је за нас вавилонско ропство које је трајало скоро пет векова. Добро је да је ико остао православан и у својој традицији.
Борили смо се и издржали, иако није било лако. Имали смо и 70 година комунизма. Страдали смо. Било је људи који су се одрицали вере и традиције да би опстали, али Бог је показао да је Његова Црква јача од историје и људи.
У време када се појавила корона, рекао сам у једној цркви да је наш Бог јачи од болести. Тада су рекли да се супротстављам неким комисијама. Један од чланова те комисије се недавно појавио на телевизији и рекао да су све вакцине које су давали биле штетне и да изазивају тромб или нешто слично. И шта да сад радимо? Шта је учињено – учињено је. До тада су говорили да је једино спасење у примању тих вакцина, а кад је прошло неко време, кажу да је то било штетно.
Потребан је дијалог – и људи из струке и они који су на власти треба заједно да доносе решења. Неопходно је да се одлуке доносе заједнички, никако ван и мимо Цркве. У средњем веку је владао принцип симфоније, сагласја између Цркве и државе. Тада се увек налазило најбоље решење. Тако би требало да буде и код нас Срба и данас, али, нажалост, није. У Републици Српској, ако већ није сасвим тако, онда је барем близу томе – и заиста, морамо се похвалити да је тако. Ниједну цркву нисмо подигли у новије време, а да држава није помогла на један или други начин. То је симфонија која треба да се доведе до краја кроз одговарајуће институције.
Ми у Цркви, за неке од њих, не знамо ни која им је служба ни која функција, али то је за добро нашег народа – да бисмо очували идеал Косова и Метохије, идеал светосавља и православља, идеал косовског завета. Косовски завет важи за све Србе у свету. Сви смо ми унутар тог завета. Сви смо на Косову заклети да будемо у тој бици. На своме месту где јесмо, можемо бити или косовски јунаци или они које не интересују ни Косово, ни наш народ, ни ишта.
Морамо се молити Богу да млади и учени људи попут нашег градоначелника овде, као и они који имају искуство – и ратно и поратно – воде наш народ. То не може без Цркве. Треба да будемо заједно и да водимо наш народ путем спасења, путем Светог Саве и цара Лазара, путем наших светих мученика и угодника Божјих који су дали своје животе да бисмо ми остали православни.
Историја сведочи да се на простору Змијања, изнад Бањалуке, где сам рођен, народ није турчио. Понекад је неко и прешао, али никад сви. Ту су долазили људи који су бежали са Косова, јер су они једини били слободни. Тај крај је пострадао после Другог светског рата, нажалост, у наводној диктатури пролетеријата. То несрећно доба смо преживели, али се памти по гоњењу Цркве, њених свештеника, владика, као и рушењу црквених објеката.
Сада улазимо у сличан период. Пратите како су затворили манастир Свете великомученице Екатерине Синајске на Синају – то је најстарији хришћански манастир из трећег века. Затворили су и Кијево-печерску лавру у Украјини. Настављају даље са тим. Морамо се молити Богу да тако не буде и код нас, и да будемо, како је говорио патријарх Павле – достојни потомци својих предака.
Наши свети преци су знали шта је косовски завет и како га треба чувати. Патријарх Павле је био 35 година епископ рашко-призренски на Косову. Сваког другог дана је писао о страдању Срба на Косову и Метохији. Данас су ти текстови бисери – целе збирке. Када је он то писао, нико није обраћао пажњу, нити чинио по том питању. То је био вапај из пустиње.
Једном смо као студенти отишли на Косово, у манастир Девич, где почивају мошти Светог Јоаникија Девичког. Тамо се и данас дешавају чудеса. Када смо видели једног црног вола са белим очима, коме су бацили сумпорну киселину у очи, тај во је ходао по манастирском имању као изгубљен. Павле је о свему томе писао – али је ли имао ко да чује?
Има данас много проблема о којима треба да се говори на разним местима – у Хрватској и на другим странама. Морамо да се окренемо братској заједници и братској љубави, те ћемо заједно изнети све много лакше и боље. Данас ће бити много манифестација везаних за Видовдан. Ми смо и данас народ Светога Саве и Светог Лазара и те вредности још носимо у себи.
Или смо се, пак, поевропили и говоримо: „Европа или ништа.“ Треба да будемо оно што смо били кроз векове – православни и честити људи, добри домаћини. Треба да Цркву поштујемо, као и све честите људе на њиховим службама, и да идемо путем традиције, васпитања и морала, који је много узвишенији од оног западног.
На Западу се уводи родна теорија и философија Содоме и Гоморе. То је крај те цивилизације. Свака цивилизација која је неговала философију Содома и Гоморе се угасила, и тако ће бити и са западном Европом – ако се тога зла не одрекну на време. У томе не смемо да учествујемо. Једном приликом сам говорио о томе са аспекта Светог писма – Старог и Новог завета – и рекао да то није пут живота, него смрти. То се зна.
Зашто неки људи бирају пут смрти, а не живота? Зашто? Неко буде на некој функцији и онда га уцене да то прихвати. Шта то значи? Онај ко то прихвати, прихватио је да се његова породица угаси. Неће имати порода – деце и унучади. Такав човек постаје као мула, која настаје укрштањем коња и магарца. То они хоће да учине од народа. Они хоће да народ постане бесплодна смоква.
Ми морамо бити мудрији од тога и рећи: нећемо ту идеологију! Ми имамо светитеље и мудре људе, књижевнике, које ћемо слушати. Они су све то изучили и видели. Од Алексе Шантића ћемо чути да је наше небо лепше од било ког другог. Шантић је рекао и да га „све ране његовог рода боле“. Када сам говорио о поезији, мислио сам на људе који заиста тако осећају. То није флоскула. То је живот. Ја сам рекао: „Топим се са Гренландом.“ То су људи који другачије осећају реалност од других. У сваком случају остају позитивни у љубави, осећању, жељи да помогну и упуте праву реч.
Нека сте Богом благословени. Да заиста будемо народ косовски, народ Светога Лазара и Светога Саве. На том путу сигурно нећемо погрешити. Сви други путеви нису сигурни – могу да буду и путеви и странпутице.
Митрополита Фотија у порти храма дочекао је старешина храма протојереј Александар Јефтић, са браћом свештеницима, ђаконима и верним народом.
Поводом славе града Брчко, митрополит Фотије је са градоначелником Брчко дистрикта, господином Синишом Милићем, преломио славски колач, а потом је за све присутне уприличена славска трпеза и послужење.
У поподневним часовима кроз град је прошла свечана Литија до споменика „Браниоцима Брчког“ и „Добрином споменику“, где је служен помен свим војницима и борцима који су свој живот положили за православну веру и отаџбину.
Светковина у Српској Вароши и ове године је, у духу Видовдана, окупила вернике око живе речи Цркве, молитве и заједништва.
ВИДОВДАН ГРАДСКА СЛАВА БРЧКО ГРАДОНАЧЕЛНИК СИНИША МИЛИЋ ЛИТИЈА
