АРХИМАНДРИТ ЛАЗАР АБШАИДЗЕ: О ЈОГИ

Индијска јога је учење, које предлаже аскетске, дисциплини потчињене начине живота.

Индијска јога је учење, које предлаже аскетске, дисциплини потчињене начине живота - састоји се у управљању дисањем и у одређеним физичким положајима, које доводе у стање опуштања (раслабљености), олакшавају медитацију, при којој се обично примењује мантра или „света” изрека, која помаже усредсређењу.

Физичка или духовна пракса?

Дакле, јога поставља духовне циљеве, а не само физичке, какви су достизање телесног здравља и лепоте. Најчешће се онима, који приступају у наше време сличним методама, ништа не саопштава о натприродном, већ само о здрављу, о физичком и моралном савршенству. Штавише, све мистичко и окултно се одриче. Али затим, након одређеног времена, „покренутим”, перспективним и поузданим студентима, открива се езотеричко, тајно учење.

Али и такав „телесни” ниво практиковања јоге формира одређене духовне погледе и припрема човека за духовне осећаје, о којима до тада није ни претпостављао. Већина њих изучава ово учење и остаје на нивоу егзотичних вежби, хиндуистичког жаргона и познања свог значаја „у космосу”.

Здравље и ЈА

На тој последњој тачки су и усредсређени истински езотерични циљеви почетног посвећења: горда мисао о сопственој величини, наравно, са неопходном бригом о здрављу, а такође и „љубав према људима”, која се остварује учењем о некаквом апстрактном и дифузном „добру” и „моралности”. Али за хришћанина, свест о сопственој вредности, јесте пројављивање сатанске гордости, која сажиже и претвара у ништа сваки добри почетак.

„Сладосна молитва“

У последње време, све популарнија постаје такозвана „хришћанска јога” - покушај да се користе методе јоге за „хришћанску” медитацију, да учини човека „опуштеним”,„задовољним”, пасивним, „пријемчивим за духовне идеје и трагове”.

Они који се њоме занимају описују „необично осећање покоја”, „прекрасно расположење”, „еуфорију” („блаженство”), „осећање пуног здравља”, „задовољство које испуњава душу и тело и која припрема за духовни живот”, „лакоћу”, „спремност на давање себе самог и пријемчивост ка откривању личних односа између Бога и душе”, „сладосну молитву, која захвата целог човека”, „осећање трепетног очекивања доласка ’Духа Светога‘”; „осећање жеђи за праведношћу, узрастања, приближавања Богу”, итд.
 
Гордост и лажни мистицизам

Свако, ко зна природу прелести (духовне заблуде) схвата, да у описаним осећањима видимо управо одступање са истинског пута, прелазак на страну секташких, па чак и паганских искустава: то исто стремљење „светим и божанским” осећањима, иста та отвореност и спремност да будете „усхићени” неким духом, иста трагања, не за Богом, већ за „духовним утехама”, та иста невероватна лакоћа, са којом човек постаје „сазерцатељ” или „мистик”, иста та „мистичка отривења” и псеудодуховна стања - то су заједнички знаци оних, који су упали у самообману.

Сишли са пута и пуни гордости, савремени „истраживачи духовних истина” више од свега су у стању прелести. Напад источњачког мрачног демонизма и његов успех у многоме су засновани на лажном мистицизму.

И та лажна учења су саблазан за младе људе, посебно за оне, који су употребљавали наркотике и којима су већ позната искуства сличне врсте.

Извор: Манастир Сељани

 

 

offline