У пету недељу по Пасхи Црква празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај бунара Јаковљевог у граду званом Сихар. Овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји.
 
Разговор Господа Исуса Христа и жене Самарјанке описан је само у Јеванђељу по Јовану.
 
Жена Самарјанка се крстила и узела име Фотинa, путовала је у многе земље проповедајући о васкрслом Спаситељу. Њен животни пут завршио се у Италији, 66. године, где је отворено исповедила римском цару о својој вери у Христа. Након ових смелих ријечи уследила су тешка мучења. Наша Црква празнује њен спомен 2. априла.

Чули сте, браћо и сестре, Јеванђеље у коме се приповеда о разговору Спаситеља са Самарјанком.
 
Јудеји нису сматрали Самарјане пуноправним људима и према њима су се односили са безграничном мржњом и чак су им ускраћивали право на васкрсење из мртвих.
 
А овде сами Христос, Син Божји, разговара са Самарјанком! И то о чему разговара?! О најдубљој суштини религије духа! Овим разговором он наглашава да су и Самарјани иста таква деца једнога Небеског Оца, каква су били и Јудеји.
 
Ово је прво што привлачи нашу пажњу у данашњем Јеванђелском читању.
 
Друго: Христос се не гнуша грешнице која се налази у незаконитој вези. Он са њом говори о „живој води“, о сили благодати Божје. Говори тако да грешница, дотакавши се те воде – благодати Светога Духа, напушта грешни живот и од грешнице постаје света мученица за Христа – света Фотина, Светлана.
 
„Ја сам врата“, говори Господ, врата која воде у духовни препород. И ево, грешница је прошла кроз да врата, те двери, које воде у област заједнице са Истинитим Богом и постала света.
 
Пре Христа, драга браћо и сестре, историја није познавала уважавање жене у пуноћи. За Сократа – овог великог и славног човека античког света, жена је била само слушкиња. Буда је жене сматрао нижим бићима и својим је ученицима забрањивао чак и да разговарају са женама. Христос, пак, женама доноси слободу, узводи жену на висину која јој и припада.
 
И треће што привлачи нашу пажњу у данашњем Јеванђељу, јесу Спаситељеве речи упућене Самарјанки: „Веруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму… истински богомољци ће се клањати Оцу у духу и истини“ (Јн. 4: 21, 23).
 
Бог је дух, Истина је Христос. „Ја сам Пут, Истина и Живот“, говори Спаситељ. У речима изреченим Самарјанки, Господ указује на то да је Јерусалимски храм завршио своју мисију, завршио своју улогу, да је дошао крај Старог Завета, да наступа ново време – време Новог Завета, време народа Божјег – народа који је прихватио Месију-Христа, народа у коме се сви језици, све нације сливају у Христу у једну породицу деце Божје. У Христу – у Сину Божјем, у Логосу који је постао тело – Распетоме и Васкрсломе.

Епископ Митрофан зноско-боровски

---

​Ко су били Самарјани?
 
Премa Библији, Израиљци су освојили од Хананаца регион познат као Самарија (јеврејски šōmrôn) и доделили га Јосифовом племену. Након смрти цара Соломона (око 931. пре Христа), Северна племена, укључујући Самарију, одвојила су се од јужних племена и успоставила засебно Израиљско царство. У почетку је њен главни град била Терса до времена цара Амрије (око 884. пре Христа.) (1 Цар 16,24). У Библији су град Самарију, главни град царства током 9. и 8. века Христа, пророци осудили због „кућа од слоноваче“ и луксузних палата у којима је приказано незнабожачко богатство.Самарјани су мала етничка група, потомци незнабожаца који су населили ову земљу после вавилонског поробљавања израиљског народа. Њихова верска увјерења су се озбиљно разликовала од традиционалне вере Јевреја. У време описане историје, Јевреји и Самарјани били су у међусобном непријатељству неколико векова и нису међусобно комуницирали. Самарјани су саградили храм на гори Геризим. То је било у супротности са јеврејском идејом да храм може бити само у Јерусалиму. Први нејеврејски хришћани појавили су се управо међу Самарјанима (Дап 8, 5-25; 9, 31).
 
Bраћаjући се из Јудеје у Галилеју, Исус Христос је са ученицима пролазио кроз земљу самарјанску, мимо града, званог Сихар (по древном називу Сихем и Сикима а касније је назван је Неапољ (Нова варош). Сихар је најстарија Хананска варош а при деоби земље на 12 племена дата је Левитима. Ова је варош важна у историји 1) зато, што се Бог први пут у њој јавио Авраму; 2) у њој је Јаков ископао познати кладенац, подигао свој чадор и озидао жртвеник; 3) у Сихару је сахрањен Јосиф и остали патријарси; 4) овде је Исус Навин сабрао народ и прочитао му законске благослове и клетве и 5) кад је Авимелех освојио Сихар, потукао је његове грађане и варош порушио, но, Јеровоам ју је опет подигао. После разорења Јерусалима ову је варош подигао Флавије Веспасијан и он ју је назвао Неапољ).

---

 

БЕСЈЕДЕ БОГОСЛОВЉЕ ТЕОЛОГИЈА ПЕДЕСЕТНИЦА НЕДЕЉА САМАРЈАНКЕ СВЕТА ФОТИНА САМАРЈАНКА