Старац Емилијан је поседовао одређено општење и заједницу са Светима, коју ја никада до краја нисам могао себи да објасним, зато што је то било његово лично искуство, његов лични опит. Познато је да је старац Емилијан имао заједницу са Светима на разним нивоима, који су такође тешко објашњиви, али је извесно да је једно откровење имао у манастиру Светог Висариона, управо са Светим Висарионом, који му се јавио. Старац је имао и посебан осећај за прошлост и будућност. Заједница са Светима је имала утицај на његов духовни живот. Старац је говорио да ту заједницу са Светима доживљава и осећа најчешће на светој Литургији или у литургији келије, приликом читања келијног правила или канона. За Старца је света Литургија била заједница са Светима. Старац је ту везу доживљавао на више начина: виђењем, извештајем или умним созерцањем. Он је у келији имао иконе Светих које је посебно волео и то је и другима препоручивао, да у својим келијама треба да држимо иконе светитеља које посебно волимо. Зашто? Зато што ћемо у некој ситуацији осетити потребу да се том светитељу обратимо, или за неку потребу или за помоћ.

Да би неко успоставио заједницу са Светима, за то мора да постоји посебна атмосфера - духовни амбијент из кога происходи радост, а из радости сила која нас подстиче на подвиг, аскезу. А када неко тако живи, ту су и духовни плодови и тако се почиње остваривати заједница са Светима. Старац није желео да му Свети нешто учине или помогну, него је за њега заједница са Светима била потребна и значајна што се преко ње остваривала заједница са Богом. Та заједница је много узвишенија, али њу нико не може да оствари сам, него управо преко заједнице са Светима. Старац је блискост са Светима доживљавао као духовну породицу преко које се остварује заједница са Богом и зато је њу немогуће остварити изван Цркве која је по преимућству духовна породица.
 
са грчког превео Митрополит Фотије

---