МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ: ПСАЛТИР И ВИЂЕЊЕ НЕСТВОРЕНЕ БОЖАНСКЕ СВЕТЛОСТИ

 Редовни месечни духовни сусрет са верним народом (2. део)
 7. 4. 2021.
Митрополит Неофит: Псалтир и виђење нестворене божанске светлости
 
Отац Никола је имао дивну супругу, госпођу Марију, која је правила лепе, велике беле просфоре и слала нам у Митрополију, у Евриху (у слободном делу Кипра). Толика је љубав била међу нама. Она је била изузетна жена. Рекао ми је: добио сам жељу да и ноћу идем у цркву. Ето, толико се испунио благодаћу да је победио страх. Када ти дође благодат Божја, не бојиш се ни сатане, ни мрака, никога ... „Савршена љубав изгони страх напоље“ (1. Јн 4,18). Савршена љубав је Христос. Дакле, толико се испунио благодаћу Божјом да се није бојао да устаје ноћу, док је његова супруга спавала, и да одлази до црквице Св. Апостола Андреја, која се налазила мало изван његовог села, недалеко од његовог насеља, међу дрвећем рогача. У једној руци је држао велику воштаницу, а у другој Псалтир. Палио је и пар великих воштаница испред икона Христа и Пресвете Богородице. Кандила су непрестано горела, никада није дозволио да се угасе, тако да се стварала једна молитвена атмосфера умиљења.

„Једном, изненада, олујни ветар је провалио унутра... Схватио сам да је то од искушења (лукавог). Хоће да ме уплаши и заустави да не бих долазио ноћу и читао.“ Заиста, ако се ико плаши ноћне молитве, то је сатана. Ако од дневне молитве душа добија десет витамина, од ноћне молитве добија сто! То је зато што ноћу мораш да победиш многе своје природне потребе, пре свега сан. Треба да жртвујеш нешто од свога сна. А само када жртвујеш нешто од свог љубљеног себе и свог уживања, долази благодат! Другим речима, долази дејство (енергија) Тројичног Бога.

Пост много помаже, то сви знамо. Пост је страстоубица (убија страсти). Бдење је делимично жртвовање сна. Друга врста бдења је оно које служимо у цркви, то и не можемо назвати бдењем, него разонодом. Зар није тако? Кажите... Распитујемо са када ће бити бдење са Акатистом у Перистерони да се разонодимо. Ова наша данашња бдења су постала провод. Старац Пајсије је говорио – а његова реч на ту тему је била бритка сабља, у поређењу с њим ја сам обичан ножић: „Шта то радите ви савремени Светогорци, каква су то бдења: Раби Господа. Алилуја! ... љуљај полијелеј, сад спусти сад подигни кандило... Па, то што ви радите је вашар. Бдење је када узмеш Псалтир или бројаницу, после поноћи, у самоћи, колико можеш да издржиш. Сат времена? Петнаест минута? Не знаш колики је максимум свакога појединачно. Можда је нечијих петнаест минута равно са три сата мог бдења. Не меримо временски, него је битно настројење (расположење) душе.“

Старац Никола је имао то расположење: победио је страх, победио је сан, победио је своју стару навику, јер није лако да цео живот ноћу спаваш и онда наједном устајеш у један после поноћи ради бдења! Све је то савладао. Благодаћу Божијом, а све те мале победе се управо благодаћу Божијом освајају, дошао је до тога да је читао пола Псалтира за ноћ. Замислите! Узмите у обзир да Псалтир има двадесет катизми, 150 псалама. Он је читао десет катизми! Када сам га питао: зашто си то радио, знате ли шта ми је одговорио? Каже: у почетку сам то радио да би ми Бог дао стрпљење (трпљење) да бих издржао окупацију, ропство. И Бог ми је то дао! После сам се молио и за остале своје (сународнике) који су били заточени (у окупираноим делу Кипра). Видите ли каква је душа праведног човека? Најпре почињеш од себе, а после се срце шири, шири... и стављаш и друге унутра. Не можеш живети само за себе. Свети Софроније из Есекса је говорио: сам не постојим! После тога сам се молио, каже он мени, за све избеглице. Онда сам почео да пијем кафу са Турцима, да заједно заливамо баште. Супруга је одлазила да помогне Туркињама на порођају. Молио сам се и за њих. – Ето љубави за непријатеље! Ето шта ради Христос! То само Христос може да уради, ми не можемо. – Након тога се моје срце отворило и почео сам да се молим за цео свет: Христе мој, умири (успокој) свој свет! Молио сам се и за упокојене, помињао њихова имена на свакој Слави (у Псалтиру) и чинио метаније. После тога сам настављао са Псалтиром. Укратко, Старац Николаје постао један самоуки подвижник.

Да би спречио ово богоугодно дело, сатана је једне ноћи снажним ветром уз тресак отворио врата и прозоре црквице, и притом разбио прозорско стакло. Помислио сам, рекао ми је Старац, да су дошли Турци. Али са њима сам био у добрим односима... Онда ми је пало на памет да су можда дошли други Турци из околних села. Угасише се и кандила и свеће, и велика воштаница коју сам држао у руци... Изашао сам напоље и погледао уоколо, али није било никог. У мрклом мраку – ми Кипрани за тај мрак, за ту густу таму кажемо: црн као катран – рекао сам: мој Свети апостоле Андреје, зар није доста што смо окупирани, поробљени, што трпимо због својих грехова, него сад још и ова искушења да ме снађу: да ми гасе кандила... Где сада да нађем ватру да упалим... Не видим добро, кратковид сам и носим наочаре... Како ћу сад да упалим кандила да бих видео да читам Псалтир... У том тренутку када се Старац пожалио Апостолу, црквица се испунила дивном светлошћу. Гледао је око себе и питао се одакле се одједном створила та светлост, цела просторија је била осветљена!

Узимам Псалтир. Видите, шта сам нашао: „Бог нам је уточиште и сила, помоћник у невољама које нас снађоше веома. Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе, и преместе се горе у срца мора“ (Пс. 45, 2-3). Видите, све ово је актуелно. Старац је наставио и (уз ту светлост) прочитао Псалтир. Зар ниси размишљао одакле та светлост, упитао сам га. Знате шта ми је одговорио: То је Света светлост, мој владико. Није знао да ми каже да је то нестворена светлост. Питао сам га: Да ли ти се то још неки пут догодило? Да, одговорио ми је, још једанпут или двапут, када сам био врло тужан. Видите ли шта је благодат, када је већ проводник светла, тј. када је праћена светлом? Не само да нам теши срце, него цело тело.

Једном су Старцу Николи и његовој супрузи забранили да оду на венчање њиховог унука, које се обављало у слободном делу Кипра. Дошли су до граничне рампе и Турци су их вратили назад јер, наводно, нису имали исправну дозволу. Нашли су за то некакав изговор у свом закону, често су тако радили. Супруга је плакала. То је био њихов први унук који се венчавао. Вратили су се кући сами и веома тужни, размишљјући о својој деци која су се исто тако ражалостила јер нису с њима. Видећи ме тако замишљеног, супруга ми је рекла: иди ти у своју црквицу, а мене остави овде. Госпођа Марија је осетила шта је једино потребно у том тренутку.

Плакао сам неко време. Није било ветра, сва кандила су горела, све је било у реду. Чим сам почео да читам Псалтир и да плачем, истог трена се цела црквица испунила беличастоплавом светлошћу. Та светлост је миловала моје срце и грејала га. Схватио сам да је то Света светлост и да је дошла да ме утеши. Видео сам и нешто што нисам никад до тада, толико се изоштрило моје око. Упитао сам га шта то значи. Рекао ми је: Слабо видим, скоро да сам слеп, без наочара скоро ништа. А за сво то време (у благодатној светлости), видео сам чак и иглу доле на поду, у прашини. Толика је снага те светлости Божије да се изоштри вид, као и сва остала чула. У том тренутку сам помислио: Хвала ти, Боже мој, ја се забављам (разонодим, разговарам) с Тобом, а моја деца се забављају на свадби. Само што сам то помислио, видео сам да светлост – као што се пали рефлектор и осветљава у даљину – тако обасјава целу област надалеко, све до места где је била сведба, све до Паралимни. Гледао сам све што се дешавало на свадби! – Чујете ли? Целу свадбу! – И који рођаци су дошли. И када су младенци заиграли... Све сам видео!

Сећам се када сам први отишао да служим Свету литургију у цркви Светог Терисоса[1], на крају ми је пришао овај Старац Никола. Тако смо се упознали. Задивиле су ме његове очи. Имао је плаве очи као Свети старац Порфирије. Пришао ми је док сам делио нафору, узео је моју руку, стегао је и рекао: „Хвала ти, мој Владико, што си дошао издалека да бисмо након тридесет година видели Владику како служи. Ово данас није празник Светог Терисоса, него Васкрс! Данас смо прославили Васкрс! После тридесет година смо видели Владику да служи Свету литургију! Нека те Бог чува, и да нам стално долазиш, сине мој.“ Замислите, тридесет година: од 1974. до те 2004! Чега све је лишен један човек у окупираној области. „Волео бих да се исповедим“, рекао ми је. Одговорио сам му да је то тешко због велике гужве. „Е, онда нека благодат Божја уреди да се поново сретнемо“, сложио се. Оно што ме је задивило је била та енергија, та благодат Божја која је зрачила из њега. Заборавио сам да га питам и како се зове и где станује, да бих могао касније да одем тамо да га нађем. Имали смо једног познаника богослова, који нас је позвао на ручак код његовог пријатеља Онуфрија. Ми грешни смо се обрадовали риби – шта да вам кажем, небеско се радује небеском, а земаљско се радује земаљском... Тек што смо ушли у кућу, угледао сам сам за столом оног Старца: „Деда, видиш да смо се нашли!“, кажем ја њему, а он ће на то: „Мој владико, зар ти нисам рекао!“ Сели смо у једну спаваћу собу, исповедио се и поверио ми је своја искуства која сам вам управо описао.

Од тада смо се спријатељили.Сваки пут када сам долазио у Св Андреја, у Карпасију, у окупирани део, на крају сам обавезно свраћао код мог чика Никола, у његову кућу стару триста година. Чинило ти се као да се налазиш у некој од камених кућа Хирокитије[2], била је тако древна. Размишљао сам: ко зна за овог човека, ко зна да на окупираном Кипру наши заробљеници имају опит (осећај) Свете светлости (Благодатног огња). А ко је то узроковао? Ропство! Као и маслина да би дала уље, мора да се притисне... Неопходно је трпљење. Баш као и истрајавање у нашој Православној вери. И Псалтир. Његов (душевни) бол је нашао свој вентил у Псалтиру. Усмерио је свој бол као воду у канал за наводњавање – Псалтир. И то какав канал, стар три хиљаде година! Сетите се Светог Антонија Великог, Саве Освећеног, Светог Герасима, Светог Никифора... сви Светитељи су читали Псалтир и тако су сви они задобили благодат, енергију Светог Духа. А тамо где је Дух Свети, тамо је и Христос. „Који види мене, видео је Оца“ (Јн 14,19), каже наш Христос. Присутна је цела Света Тројица.
 
Извор: immorfou.org.cy

Са грчког превела Валентина Аврамовић

[1] Свети Терисос или Тирсос Отшелник и чудотворац је трећи по реду епископ Карпасије на Кипру. По предању, одрекао се архијерејског чина и подвизавао се у близини села Агија Тријада и Јалуса, у данас окупираном делу Кипра, на северној обали. Слави се 23. јула.
 
[2] Хирокитија (грчки: Χοιροκοιτία, Choirokitia) је археолошки локалитет у близини југоисточне обале Кипра који потиче из прекерамичког (пре керамике неолита, око 7000. п. н. е.). То је једна од двадесетак сличних насеобина на Кипру, али је Хирокитија један од најважнијих и најбоље сачуваних праисторијских локалитета у источном Средоземљу.

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ НЕОФИТ МОРФУ