Епископ Фотије: СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (Буквар православља 1992.)


Фото: Епархија зворничко-тузланска
Рођење детета, касније позванога Христа, представља највећи дар и благослов Божији свету и човеку. Тиме што је постао један од нас Господ Христос је постао наш највећи благослов Богу, наше највеће уздарје Богу. Сва старозаветна пророштва испунила су се у личности Исуса Христа. За њега је проречено да ће се родити од девојке, да ће бити од семена Авраамовога, да ће бити син Давидов, да ће се родити у Витлејему Јудејском, да ће се назвати Назарећанином, да ће пострадати за грехе свога народа и на крају да ће васкрснути и вазнети се на небо.
 
Све до појаве Богочовека Христа обећано спасење света није могло реално да се назре. Старозаветни закон Божији упућивао је на испуњавање заповести, на верност и оданост Богу и на вежбању у врлини. Међутим то није било довољно. Тек рођењем Богочовека Христа долази до испуњења старозаветног закона и управо у томе испуњењу долази до превазилажења Старога закона и гле све ново постаје. Живљење у закону замењује се живљењем у благодати и истини, у реалности живога сусрета са живим Богом.  Уопште узевши рођење једнога детета у Јудејском народу био је знак благослова Божијег. Посебна радост је била за прворођену децу., која су по Мојсијевом закону посвећивана Богу. Таква деца четрдесети дан по рођењу доношена у светињу јерусалимског храма на благослов свештеника када је приношена и жртва благодарности. Тако је и Пресвета Богородица у четрдесети дан по рођењу свога првороднога сина, Богодете Исуса, донела у светињу јерусалимског храма где се збио тај чудесни догађај који ми у цркви празнујемо као дан Сретења Господњег.
 
Тада је праведни Симеон препознао у лицу Богодетета Исуса новорођенога обећаног Спаситеља света. По сведочењу Лукиног Јеванђеља  праведни старац Симеон је живео благочестивим и побожним животом у Јерусалиму очекујући утеху народа својега Израиља. Када је он у лицу детета Исуса препознао обећанога месију Спаситеља света он је изговорио чувене речи благодарности Богу. Та велика тајна коју је он препознао у лицу новопридошлога детета била је откривена исторовремено и пророчици Ани која је живела у близини Јерусалимског храма у великом подвигу поста и молитве и исто тако очекујући долазак Спаситеља света. Она је ту велику тајну објављивала свима онима који су долазили на поклоњење на молитву који су долазили у Јерусалимски храм у светињу над светињама.
 
Време у које се јавио Господ Исус Христос било је време незнабожачке римске царевине када се зло у људима и међу људима врло проширило. Такође остали свет који је остао изван граница римске царевине био је поробљен идoлoслужењем и подвргнут законима греха и смрти. Једном речју све и сва је уздисало за спасењем. Тек када је  Праведни Симеон видевши у лицу Богодетета које је донешено у наручју Пресвете Дјеве у Јерусалимски храм видео у њему избавитеља света он је изговорио те  чувене речи: „Сада отпушташ у миру слугу својега Господе по речи својој. Јер видеше очи моје спасење твоје које си уготовио пред лицем свију народа. Светлост да обасјава незнабошце и славу народа својега Израиља.“
 
Овај сусрет, дакле, шире гледано представљао би сусрет читавога старога човечанства, старога човека које је изображавао Преподобни Симеон са новорођеним Избавитељем света који је из љубави према човеку постао један од нас, постао дете, родио се као човек да би тога отпалога човека првога Адаама спасао и вратио себи.
 
Приликом овога сусрета Праведни Симеон је изговорио и своје друго пророштво: „Гле Овај лежи да многе подигне и обори у Израиљу“, што је био наговештај крста Господњег. После оваплоћења Логоса Сина Божијег, Праведни Симеон је прорекао да га неће сви примити и да неће моћи да поднесу силу Његове истине, Његове светлости, које је Он донео својим оваплоћењем у свет. Онај који је једном приликом Мојсију, старозаветном пророку, рекао: „Не може нико лица мојега видети и остати жив“ сада се родио као дете и унешен је у јерусалимски храм на рукама Пресвете Богородице и Праведни Симеон гледа у Њега и обраћа му се као Ономе који је дошао да испуни обећање о спасењу.
 
Празник Сретење Господње је празник који нас уводи у поновни истински сусрет Бога и човека. Он нас дубље гледано уводи у реалност живљења у цркви тј, у реалност непрестаног сусрета и сусретања са Живим Богом. Праведни старац Симеон удостојивши се да прими на своје руке оваплоћенога Бога, символисао је у томе моменту читаво богочежњиво човечанство. Отуда што понављамо речи праведнога старца Симеона на сваком вечерњем Богослужењу и у молитвама благодарности после Свете Литургије, ми тиме пројављујемо да оно што ми доживљавамо у цркви јесте поновно сусретање, поновно гледање лицем к лицу Онога који је дошао ради нас, ради нашега спасења. Како су говорили Свети Старци пустињаци: „Видех лице брата свога, видех лице Бога свога“. То је та реалност у коју нас уводи празник Сретење Господње, јер је својим оваплоћењем Син Божији постао један од нас, то значи Он се поистоветио са сваким човеком. Отуда сусрећући своје ближње ми у ствари имамо могућност да сусрећемо самога Бога. То је реалност живљења у цркви. То је реалност живљења у непрестаном сусрету са Богом и ближњим.
 
Текст прекуцала Редакција Чудо
 
''Буквар православља'' (1992 год)

 

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ

 

offline