О РАСКОЛУ - НЕЦРКВЕНИ ЗБОР КОД ЗВОРНИКА



О расколу – гријеху против јединства Цркве
 
 
   „Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт.16,18).
 

Ове ријечи Господње оствариле су се и остварују кроз све епизоде историје. Из гроба Христовога засијала је неугасива свјетлост васкрсења, која је обасјала и напојила лучама вјечнога живота сву васељену.
  
Кроз своју историју Црква Христова је одолијевала како спољашњим тако и унутрашњим искушењима. Унутрашња искушења су увијек бивала болнија зато што су се директно тицала Богочовјечанског организма Цркве – живе заједнице сабране око Христа у Светим тајнама. Најакутнији вид унутрашњих искушења пројављен је кроз јереси и расколе са којима се Црква суочила након периода гоњења. Борба Духом и Истином трајала је скоро пола миленијума. Црква је изашла из ове борбе украшена многим мученицима, исповједницима, светим учитељима – богословима, који су својом жртвом и трудом допринијели да се овај период назове златним периодом. А Символ вјере је изрекао вјечну и завршну осуду свим прошлим и будућим јересима и расколима.
  
Сабрани на Литургији исповједамо вјеру да је Црква: Једна, Света, Саборна и Апостолска. Свако одступање од овог живоносног исповиједања вјере искривљује свијест хришћана и, наносећи дубоке духовне ране, одводи у расколе. Заједничко свим расколима јесте вјера у сопствену праведност; пламена ревност без послушности и смирења, изражена кроз протест и супротстављање самих себе Цркви. Раскол саборност замјењује противљењем, јер је дух раскола супротан духу саборности. У основи таквог духовног стања и настројења лежи гордост – мајка свих гријехова. Да би нас исцијелили од гордости и самовоље, Свети Оци Цркве уче да је послушност изнад поста и  молитве. Старац Силуан каже: „Послушан човјек је одсјекао своју вољу, и због тога ни у души ни у тијелу нема ону борбу која мучи непокорне и својевољне“.
  
Коријени раскола леже у дубини човјековог срца. По ријечима Светих Отаца расколници понављају гријех палог архистратига. Шта је првог међу анђелима натјерало да устане против Творца и да трећину анђела одвоји од Небеске Цркве? Свети Оци кажу да је тај безумни поступак био изазван гордошћу. Луцифера је заслијепила сопствена љепота и узвишеност, те је заборавио да је његово савршенство дар Божији. Одвојивши се од Господа претворио се у анђела таме и добио име Сатана, што значи противник. Дакле, жеља за првенством и влашћу један је од основних узрока сваког раскола. Посљедице пада у раскол су једнаке паду анђела.
    
Било је много раскола у историји, али ниједан од њих није донио добро Цркви, јер она се никада није обнављала кроз раскол. На основу бунта и протеста није могуће зидати и градити, већ само рушити. Црква је све расколе благодаћу Духа Светога надживјела и послала у неславни заборав. Треба напоменути да су се међу онима који су западали у расколе налазили и богослови велике учености, аскете, велики бесједници. Међутим, међу њима није било људи са истинским миром Божијим у душама. Такве личности остале су упамћене по немирном духу и неуморном трагању за туђом неправдом. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Стекни мир у срцу и око тебе ће се хиљаде спасти“. Док се Црква бори за спасење људи, раскол се бори против самог човјека, одвајајући га од Цркве као Тијела Христовог. Будући да настаје на расцјепу, раскиду, раскол нема корјена нити унутарњу духовну снагу.
  
Расколници најчешће прекоријевају Цркву за нарушавање чистоте Православне вјере, заборављајући да је сам Господ Исус Христос рекао, да не требају здрави љекара; и да није дошао праведнима него грешнима. А управо „праведни и здрави“ осудише Цара Славе на поругање и срамну смрт. Свети Јефрем Сиријски је писао: „Ми смо Црква оних који падају, но и Црква оних који се кају“. Црква је болница у којој се покајањем лијечимо од страсти и гријеха, тако да њена Светост не почива на моралним квалитетима њених чланова, него на Светости Онога Који је њена Глава и Који Собом све освећује. Примајући Свете Тајне Тијела и Крви Христове ми добијамо опроштај гријехова и постајемо сасуд Божије благодати, али не постајемо безрешни, због пале природе, која ће се при свеопштем васкрсењу обући у непропадљивост. Руски свештеник Павле Флоренски је говорио: „Ја ћу прије предност дати томе да гријешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве“. Овим је отац Павле уствари хтио рећи да је само у Цркви спасење, и да човјек који напушта Цркву врши духовно самоубиство.
  
У Символу вјере исповиједамо да је Црква Апостолска. То значи да се благодат Христовог служења преко Апостола непрекинуто преноси на јерархију црквену – свештенство, којој је видљива глава Епископ, као потврда невидљивог Божијег управљања Црквом. Значај свог пастирског руководства Црквом Христос потврђује ријечима: „Удариће пастира и овце ће се разбјежати“ (Мк.14,27). Трагедија раскола је и у томе што се благодат свештенства прекида одвајањем од благодатног живота Цркве у Светим тајнама. Стога, све што расколници обављају на својим сабрањима не бива на спасење, него на суд и осуду свим учесницима. Апостол Павле у Посланици Тимотеју каже да такви људи имају изглед побожности, а силе њене су се одрекли (2Тим.3,5). У расколу остаје само огољена форма и наглашена театралност. Сила побожности је у благодати Духа Светога, а не у човјековим талентима и способностима. Тамо одакле је благодат протјерана влада дух Велијара. Свети Кипријан Картагенски учи: „Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тијело Христово, а то је тако тежак гријех, да ни крв мученика не може да га заглади“.  
  
Побуда за овим текстом о трагедији раскола у Цркви настала је из чињенице да се у близини нашег града Зворника сабирају расколници руске заграничне цркве, који нису прихватили благодатни дар измирења и успостављања литургијског јединства Руске заграничне цркве са матичном Руском православном црквом. Домаћин овог нецрквеног збора, на празник Сабора Архистратига Божијег Михаила, био је господин Александар Серпуховитин у свом здању крај Зворничког језера, грађеном у руском стилу. На том скупу Александар је јавно погазио благодатни дар крштења, који је примио у Православној Цркви, јер је над њим извршено расколничко миропомазање. Уз њега је у улози домаћина био Дарко Чабрић, наш суграђанин, који се лажно представља као православни свештеник по имену Сергије. Његова улога је неканонска и нецрквена, јер су му тај статус додијелили расколници. Ово антицрквено сабрање предводили су двојица расколничких епископа: Андреј (Маклаков) и Фјодор, који су се изопштили из Православне Цркве. Није намјера да судимо било чију личну слободу избора, већ да укажемо на антицрквене појаве и дјеловања у нашој средини. Свети Григорије Богослов каже: „Ми не тежимо побједи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо“.  
  
Раскол је трагична заблуда и промашај, који у овом животу на земљи још можемо покајањем да исправимо, али је у вјечности она неопростива. „Који саблазни једнога од ових малих који вјерују у мене, боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску“ (Мт.18,6). Свети Оци су Цркву изображавали као лађу која плови бескрајним и усталасаним морем. Људи отпали у раскол су они који се безнадежно бацају у море, позивајући и друге да се спасавају уз узвике: „спасавајте се, лађа тоне“! Док се, обматути својом сопственом уобразиљом да ће савладати пучину морску, даве у таласима, лађа наставља пловидбу узбурканим морем ка мирном пристаништу, вођена благодаћу Божијом. Радујемо се Светотајинском благодатном животу у Цркви Христовој и желимо да сви неодступно останемо на тој „лађи спасења“.
 
протојереј Јован Максимовић

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ РАСКОЛ РУСКА ЦРКВА РУСКА ЗАГРАНИЧНА ЦРКВА ЗВОРНИК

 

offline