СВ. АНДРЕЈ КРИТСКИ, УЧИТЕЉ ПОКАЈАЊА И ПОСТА – КАКО ПРИХВАТИТИ ПОУКУ ЊЕГОВОГ „КАНОНА“

„Велики пост је пут ка Васкрсу“ – реченица је којом се може изразити основни мотив од којег  полази о. Александар Шмеман у својим разноликим објашњавањима Великог поста. Управо из те перспективе посматрајући он објашњава зашто је на почетак тог пута стављен:
 
Велики Канон
Као почетак Великог поста, „штимовање“ иза кога почиње „мелодија“, је велики покајни Канон св. Андреја Критског. Раздељен на четири дела, чита се на Великом повечерју прва четири дана Великог поста. Најбоље се може описати као покајни плач који нам доводи у свест размер и дубину греха, који потреса душу очајем, кајањем и надом. Св. Андреј Критски је са посебном вештином проткао велике библијске теме – Адама и Еву, Рај и пакао, патријарха Ноја и потоп, Давида, обећану земљу, и најзад Христа и Цркву – са исповедањем и покајањем. Догађаји библијске историје откривају се као догађаји мога живота, дела Божија у прошлости као дела која се тичу мене  и мога спасења, трагедија греха и издаја, као моја лична трагедија. Мој живот ми се показује као део велике свеобухватне борбе између Бога и сила таме које бунтују против Њега.
 
Канон почиње личном нотом… Моји греси се откривају у дубокој вези са непрекидном драмом људског односа са Богом.
 
Прича о човековом паду је моја прича:
 
‘Преступ Адамов учиних својим.
Знам да сам се због својих грехова лишио Бога,
Вечног Царства и блаженства…’

 
Тако четири узаступне вечери девет ода Канона прича духовну причу о свету, а то је у исто време и моја прича. Она ме подсећа на одлучујуће догађаје и дела прошлости чији значај и сила су вечни – јединствена и ненадоместива – пролази кроз исту драму, суочена са истим коначним избором и открива исту коначну реалност. Примери из Светог Писма су много више од обичних „алегорија“ како понеки људи мисле и зато сматрају да је овај Канон пренатрпан, натоварен неважним именима и епизодама. Зашто да говоримо, питају они, о Каину и Авељу, Давиду и Соломону, када је много једноставније да кажем „згрешио сам“. Они не разумеју да сама реч грех у библијској и хришћанској традицији – има дубину и смисао. „Савремени“ човек то једноставно не може да схвати пошто исповеда своје грехе на начин који не одговара истинском хришћанском покајању. Култура у којој живимо и која формира више погледе, уствари искључује појам греха… Овде се  о греху првенствено мисли као о природној „слабости,“ а до њега обично долази због „рђавог прилагођавања“  које, опет, има социјални корен и стога, може да буде одстрањено бољом социјалном и економском организацијом. Из овога разлога „модеран“ човек и кад исповеда своје грехе, уствари он се не каје…(зато – прим.ур) ми немамо покајање као некакв шок, при коме човек видевши у себи „слику неизрециве славе“ схвата да ју је у свом животу упрљао, изневерио и одбацио. Покајање као жаљење долази из крајње дубине људске свести, као жеља за повратак; као потчињавање Божијој љубави из милости. Због свега тога није довољно рећи „згрешио сам“. ово исповедање добија свој значај и делотворност једино онда ако је грех схваћен и доживљен у својој дубини и туги.
 
Баш у томе и јесте функција и сврха Великог канона, да нам открије грех не дефиницијом и набрајањем већ дубоким размишљањем о великој библијској причи, која је заиста прича греха, покајања и праштања…
 
Велики канон, да бисмо га потпуно усвојили подразумева, наравно, познавање Библије и способност да у дубоком размишљању докучимо шта он за нас значи. Ако данас  многи долазе до закључка да је Канон досадан и неважан, то је стога што се њихова вера више не напаја на извору Светог писма које је за свете Оце Цркве било извор вере. Ми треба поново да учимо на који начин да уђемо у свет који је открила Библија и како да у њему живимо. А зато је најбољи пут Литургија Цркве, која се не састоји само у саопштавању библијског учења, него је откривење библијског пута у живот.
 
Посно путовање почињемо враћањем на „тачку од које смо кренули“ – стварање, пад искупљење, у свет у коме све говори о Богу и показује одсјај Његове славе, у коме се сви догађаји повезују са Богом, човек проналази своју праву димензију, пошто ју је пронашао – каје се.
 
Из књиге Велики пост, оца Александра Шмемана
 
Приредио: Јован Благојевић

Извор: Чудо

 

 

offline