СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ: О ДУХОВНОМ ПРЕПОРОДУ СРПСКОГ НАРОДА

Прозревши јасније од свих нас који смо проклијали и одрасли овде (у Србији) – веома често и са нагласком је истицао животну потребу за духовно зрелим, просветљеним, образованим и спремним на жртву и служење свештеницима.
Старац је увек у разговорима са писцем ових редова инсистирао да је за духовни препород српскога народа неопходно да постоји одговорност, будност, и предана марљивост пастира. Није допуштено да прећутимо изненађујући и чудесни догађај да је тада, средином и крајем  седамдесетих година прошлога века (20-ог), иако никада физички није посетио Србију, нити је био у прилици да изучава позитивне и негативна збивања из историје и живота српскога народа, и поред свега тога са савршеном прецизношћу познавао, поимао и описивао духовно стање нашег народа. Још значајније и импресивније је то што је са истом једноставном сигурншћу говорио шта се има збити у будућности у животу Српске Цркве, као и за будуће духовно трагање и духовни развој српскога народа.

Видео је, благодаћу Божијом, са временске дистанце да српски народ подсвесно има још само једну наду, наду у своју Цркву, и како ће једног дана – веома брзо - (а све је ово говорио у време док „наше племе“  духовно спаваше „сном мртваца!“) „приступиће одједном“ Цркви. Истовремено је изражавао и бојазан да Црква – због општег недостатка пастира, нарочито духовно зрелих и способних – неће бити у стању да одговори у оној  мери коју захтева огромна духовна потреба за истинским пастирско-мисијским деловањем и препородом православне вере и предања.

„Ваш народ је у потпуности, нарочито у духовном погледу, изнурен, огорчен, израњаван – говорио је писцу ових редова – јер је за веома дуги временски период био лишен Христа: у великом проценту (народ) је био некрштен или, у другим случајевима, крштен али без икаквог духовног одгоја;  у великом проценту деца и омладина су одрастала и живела у породицама без Христа: једном речју, под безбожничким, још и антитеистичким режимом. Народ вам је био као овце без пастира...“.

„У таквим условима – настављао је – веома лако могу да упадну у вашу земљу разнолике јереси и разни гуруи да духовно задовољавају народ Божији, и многе могу да придобију (заведу)“.

Видевши све ово - прозревши јасније од свих нас који смо проклијали и одрасли овде (у Србији) – веома често и са нагласком је истицао животну потребу за духовно зрелим, просветљеним, образованим и спремним на жртву и служење свештеницима.

(Из књиге: Ἀγίου Πορφυρίου Καυσοκαλυβίτου, Ἀνθολόγιον θαυμάτων, Μήλεσι 2017, 277-279)