РЕВИЗИОНИЗАМ НАНОСИ СРАМОТУ ЦРКВИ У НАРОДУ
Поводом недавних, по ко зна који пут поновљених изјава којима личност од које се то најмање очекује релативизује историјску истину и чињенице о геноциду над српским православним народом у НДХ, што наноси срамоту Цркви и народу, доносимо изјаву Митрополита бачког г. др Иринеја Буловића, а потом и чланак Николе Милованчева, објављен 23. септембра у Политици под насловом „У 120 гробница 550.800 мртвих, још неистражено око 70 стратишта“.
(Фото: Н. Марјановић)
Појединци међу порицатељима историјске истине да је над српским православним народом у НДХ, као и над нашом браћом Јеврејима и Циганима, почињен геноцид, мада немају никакве квалификације за бављење овом темом, отворено и бесрамно вређају и омаловажавају многе данашње историчаре, као и њихове претече и учитеље, сада покојне истраживаче и научнике који су утврђивали и, колико је то уопште могуће, утврдили истину о усташком архизлочину, о џелатима код којих није било милости ни за непоћудне Хрвате и Словенце.
Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ. У Записник Анкетне комисије Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.” СС- генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба… Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је: „Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба, – укључујући бебе, децу, жене и старце, – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 хиљада.” Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четникâ било партизанâ, и тако постале жртве „србочетничке” и „србокомунистичке” промиџбе илити пропаганде? Даље, ко може тврдити да је Виктор Новак, писац драгоцене књиге Magnum crimen (Велики злочин), Хрват по народности, а слободни зидар по уверењима, био у служби српског ревизионизма, пропаганде, митоманије и свих осталих идејних неподопштина? Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори?
Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста.
Уз то српско друштво – а поготову Српска Православна Црква – има свету дужност да народ васпитава у култури литургијског, молитвеног памћења светих мученика за Христа и свих пострадалих од руку усташких крвника, а никако да васцелом хрватском народу, са којим смо испреплетани и везани на овом комаду земље, ipso facto припише грехе претходних покољења, и да тако и сами будемо отровани мржњом и осветољубивошћу. Морамо говорити и писати истину о масовним злочинима у НДХ, инспирисаним геноцидном идејом и идеологијом, молити се светим јасеновачким мученицима, а чувати себе и све своје од мржње и освете као великог греха.
У 120 гробница 550.800 мртвих, још неистражено око 70 стратишта
У српској православној гимназији „Катарина Кантакузина Бранковић” у Загребу одржан је, пре десетак дана, симпозијум посвећен јасеновачким жртвама. Том приликом је, у расправи, споменут број од 700.000 јасеновачких жртава, на шта је реаговао владика г. Јован Ћулибрк изјавом: „Не смијемо се набацивати бројкама јер вријеђају жртве, њихове породице и потомке.”. С обзиром на то да је, пре тога, један од историчара у својем излагању говорио о 100.000 јасеновачких страдалника (проф. И. Голдштајн), јасно је на шта г. Ћулибрк мисли када каже „набацивање жртвама”. Са чуђењем могу да констатујем да се на ове симпозијуме под окриљем наше СПЦ у Загребу (било их је до сада неколико) у правилу не позивају људи који имају другачија мишљења. На пример, никада није био позван проф. богословије (и ректор 1993–2000) у Сремским Карловцима Марко Шпановић, који је и сам, као дете од осам година био јасеновачки логораш. Такође није до сада била позвана ни госпођа Ана Пожар, некадашња директорка Спомен-подручја Јасеновац, која је у логор доведена као двогодишња девојчица. А госпођа Пожар је, у време док је вршила функцију директора, за загребачки „Вечерњи лист” (7. мај 1986) изјавила да је, само на највећем стратишту у Градини, страдало 366.000 жртава. Иначе, прота проф. Шпановић у својој књизи „Мој вијенац њиховом гробу” (Сремски Карловци 1994, стр. 209–210), каже да је можда најближе истини Лазар Јанков, који спомиње бројку о укупно 840.000 јасеновачких страдалника. Требало би дакле на симпозијум свакако позвати и неког од старијих, посебно логораша, који имају другачија сазнања од ревидираних, умањених.
Истражујући заоставштину Владимира Дедијера, која се чува у 325 кутија у Архиву Словеније у Љубљани, нашао сам документ који је до сада био непознат не само широј јавности већ и историчарима. У кутији бр. 260 Дедијеровог фонда налази се копија извештаја који је 16. новембра 1961. сачинила четворочлана комисија општинског одбора Савеза бораца (тада Босанска, садашњи назив Козарска) Дубице. Притисак народа је те 1961. био јак да се учини нешто на изради споменика и истраживањима злочина, па је очито локални Савез бораца морао да реагује.
Тако је комисијски обављено пробно ископавање три гробнице у Градини, које су извршили: Ђуран Арсенић (председник комисије), Васо Тркуља (тада уједно председник Савеза бораца општине Б. Дубица), Милош Радуловић и Дурсум Терзић. У извештају општинске борачке комисије се, између осталог, наводи:
„Код првог ископавања у једној гробници после копања земље око 70 сантиметара дошло се до лешева, односно костију јер је месо иструлило и тако копајући на квадратном метру на дубини око један метар и 20 сантиметара нађено је 17 лобања убијених жртава које су биле испробијане и полупане, што значи да су убијани железним маљевима, а такођер и кости удова – ногу и руку су изломљене јер је приликом закопавања масе жртава посипано кречом и ваљано ваљком. Даљним копањем установљено је да и даље око три метра су убијени лешеви јер се налазе саме кости са полупаним главама и костима, што доказује и нађени предмет… као и још један… који је нађен такођер близу три метра дубине, што доказује да су гробнице јако дубоко копане ради стављања у исте што више жртава и заузимања што мањег простора у ширини, а према причањима људи из места да су гробнице копане по самим жртвама унапред, а касније масовно убијани и закопавани… Код другог ископавања у гробници где су жртве куване у казанима ту је наиђено одмах при почетку ископавања на иструле ситне кошчице које су у распадању и то је нађено одмах после пола метра копања и тако су те кости наслагане до дубине око два метра колико смо вршили ископавање, а и даље се налазе исто кости јер смо коцем гурали и даље око метар и колац иде стално кроз кости. Код ископавања у гробници где су жртве спаљиване одмах на првом слоју копања наишло се на паљене жртве… Напомињемо да је код сва три ископавања установљено да су убице приликом убијања и закопавања жртава исте слагали и после сваког сложеног дебљег реда посипали живим кречом, што доказује и то да се у свим дубинама налази креч који је посипан по жртвама. На свим дубинама ископавања налазе се предмети од одјеће, обуће, плетеница женске косе и свега онога што су жртве у томе времену имале код себе. Како је на једном квадратном метру нађено 17 људских лобања, а по дубини таквих слојева има више, што доказује да је у тим гробницама убијено много више жртава него што је то раније замишљено. Према нашој констатацији после вршеног ископавања у 120 гробница које су обиљежене, било би 550.800 жртава, дочим према причањима људи из места да у Градини и њеној околици има још око 70 гробница разних величина које су обрасле у шуму и до данас нису евидентиране”.
Комисија је, дакле, закључила, да је број жртава већи него што се до тада мислило, и да би их у 120 обележених гробница могло бити 550.800 – али да има још око 70 необележених гробница! После овог извештаја комисије Савеза бораца Дубице, уследиле су активности и на нивоу Југославије и дошло је до формирања савезне комисије под вођством антрополога др. Виде Бродар из Љубљане, која је изашла на терен 1964, али којој после тога никада више није било дозвољено да настави започета истраживања.
Мислим да је рад на идентификацији и утврђивању броја јасеновачких страдалника ствар државног, односно чак и међудржавног пројекта, тимског рада, и да ту нема места излетничким изјавама појединаца – посебно када се ради о драстичној ревизији. Међутим, свакако ћу прихватити позив да, на следећем симпозијуму, или у Музеју жртава геноцида у Београду, заговорницима ревизије спознања о јасеновачком логору представим резултат свог рада у Архиву Словеније. Само сакупљањем свих историјских доказа, и даљим истраживањима, може се приближити истини о овом болном питању.
Извор: Епархија горњокарловачка
Поменимо само нека од сведочења која говоре о чудовишним злочинима у Јасеновцу, али и на целом подручју такозване НДХ. У Записник Анкетне комисије Земаљске комисије Хрватске, Хрват Милан Дуземлић из Дреновог Бока, некадашњи општински бележник у Јасеновцу, дао је, 18. маја 1945. године, следећу изјаву: „До дана мог хапшења и спровођења у логор, до 21. децембара 1943, пријављено нам је 900.000 убијених у логору.” СС- генерал Ернст Фик извештава, 15. марта 1944. године, свог претпостављеног, Хајнриха Химлера, да је у логорима у НДХ поклано до 700.000 људи… Крајем 1944. немачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глајзе (Глез) фон Хорстенау пише о 750.000 побијених Срба… Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан у Другом светском рату, записао је: „Кад усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба, – укључујући бебе, децу, жене и старце, – то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаоружаних, закланих Срба износи око 750 хиљада.” Ко може тврдити да су ове нацистичке главешине скупљале податке од Срба, било четникâ било партизанâ, и тако постале жртве „србочетничке” и „србокомунистичке” промиџбе илити пропаганде? Даље, ко може тврдити да је Виктор Новак, писац драгоцене књиге Magnum crimen (Велики злочин), Хрват по народности, а слободни зидар по уверењима, био у служби српског ревизионизма, пропаганде, митоманије и свих осталих идејних неподопштина? Или ко може тврдити да су истакнути Равногорци, Хрвати по народности, Звонко Вучковић, један од најзначајнијих четничких команданата, и Ђуро Виловић, бивши католички свештеник који је, згрожен усташким злочинима и саблажњен држањем великог броја својих колега католичких свештеника и монаха, прешао у Православље и постао члан Дражиног штаба на Равној Гори?
Павелићевим, Артуковићевим, Лубурићевим и – о ужаса! – садашњим београдским фишкалима усташких монструма то нису аргументи. Они, демонски цинично и препредено, захтевају да се, после осам деценија не само заташкавања него и забране говора о Јасеновцу и о стотинама масовних стратишта Срба у такозваној НДХ, после бетонирања, поравнавања и минирања масовних гробница и логорских комплекса, после конфискације матичних књига Српске Православне Цркве, приступи поименичном пребројавању (!) побијених. Прихватање такве идеје било би израз крајње и безумне наивности. Подручје концентрационог логора смрти Јасеновац тек је 1964. године добило статус спомен-подручја. Али ни после тога се није смело говорити ко су били злочинци, а ко жртве. Не треба дозволити да се то понови, а поготову да жртве и злочинци замене места у сећању и у историографији, што је идеја и циљ данашњих ревизиониста.
Уз то српско друштво – а поготову Српска Православна Црква – има свету дужност да народ васпитава у култури литургијског, молитвеног памћења светих мученика за Христа и свих пострадалих од руку усташких крвника, а никако да васцелом хрватском народу, са којим смо испреплетани и везани на овом комаду земље, ipso facto припише грехе претходних покољења, и да тако и сами будемо отровани мржњом и осветољубивошћу. Морамо говорити и писати истину о масовним злочинима у НДХ, инспирисаним геноцидном идејом и идеологијом, молити се светим јасеновачким мученицима, а чувати себе и све своје од мржње и освете као великог греха.
У 120 гробница 550.800 мртвих, још неистражено око 70 стратишта
У српској православној гимназији „Катарина Кантакузина Бранковић” у Загребу одржан је, пре десетак дана, симпозијум посвећен јасеновачким жртвама. Том приликом је, у расправи, споменут број од 700.000 јасеновачких жртава, на шта је реаговао владика г. Јован Ћулибрк изјавом: „Не смијемо се набацивати бројкама јер вријеђају жртве, њихове породице и потомке.”. С обзиром на то да је, пре тога, један од историчара у својем излагању говорио о 100.000 јасеновачких страдалника (проф. И. Голдштајн), јасно је на шта г. Ћулибрк мисли када каже „набацивање жртвама”. Са чуђењем могу да констатујем да се на ове симпозијуме под окриљем наше СПЦ у Загребу (било их је до сада неколико) у правилу не позивају људи који имају другачија мишљења. На пример, никада није био позван проф. богословије (и ректор 1993–2000) у Сремским Карловцима Марко Шпановић, који је и сам, као дете од осам година био јасеновачки логораш. Такође није до сада била позвана ни госпођа Ана Пожар, некадашња директорка Спомен-подручја Јасеновац, која је у логор доведена као двогодишња девојчица. А госпођа Пожар је, у време док је вршила функцију директора, за загребачки „Вечерњи лист” (7. мај 1986) изјавила да је, само на највећем стратишту у Градини, страдало 366.000 жртава. Иначе, прота проф. Шпановић у својој књизи „Мој вијенац њиховом гробу” (Сремски Карловци 1994, стр. 209–210), каже да је можда најближе истини Лазар Јанков, који спомиње бројку о укупно 840.000 јасеновачких страдалника. Требало би дакле на симпозијум свакако позвати и неког од старијих, посебно логораша, који имају другачија сазнања од ревидираних, умањених.
Истражујући заоставштину Владимира Дедијера, која се чува у 325 кутија у Архиву Словеније у Љубљани, нашао сам документ који је до сада био непознат не само широј јавности већ и историчарима. У кутији бр. 260 Дедијеровог фонда налази се копија извештаја који је 16. новембра 1961. сачинила четворочлана комисија општинског одбора Савеза бораца (тада Босанска, садашњи назив Козарска) Дубице. Притисак народа је те 1961. био јак да се учини нешто на изради споменика и истраживањима злочина, па је очито локални Савез бораца морао да реагује.
(Фото Записник општинског одбора Савеза бораца Босанске Дубице од 16. 11. 1961.)
Тако је комисијски обављено пробно ископавање три гробнице у Градини, које су извршили: Ђуран Арсенић (председник комисије), Васо Тркуља (тада уједно председник Савеза бораца општине Б. Дубица), Милош Радуловић и Дурсум Терзић. У извештају општинске борачке комисије се, између осталог, наводи:
„Код првог ископавања у једној гробници после копања земље око 70 сантиметара дошло се до лешева, односно костију јер је месо иструлило и тако копајући на квадратном метру на дубини око један метар и 20 сантиметара нађено је 17 лобања убијених жртава које су биле испробијане и полупане, што значи да су убијани железним маљевима, а такођер и кости удова – ногу и руку су изломљене јер је приликом закопавања масе жртава посипано кречом и ваљано ваљком. Даљним копањем установљено је да и даље око три метра су убијени лешеви јер се налазе саме кости са полупаним главама и костима, што доказује и нађени предмет… као и још један… који је нађен такођер близу три метра дубине, што доказује да су гробнице јако дубоко копане ради стављања у исте што више жртава и заузимања што мањег простора у ширини, а према причањима људи из места да су гробнице копане по самим жртвама унапред, а касније масовно убијани и закопавани… Код другог ископавања у гробници где су жртве куване у казанима ту је наиђено одмах при почетку ископавања на иструле ситне кошчице које су у распадању и то је нађено одмах после пола метра копања и тако су те кости наслагане до дубине око два метра колико смо вршили ископавање, а и даље се налазе исто кости јер смо коцем гурали и даље око метар и колац иде стално кроз кости. Код ископавања у гробници где су жртве спаљиване одмах на првом слоју копања наишло се на паљене жртве… Напомињемо да је код сва три ископавања установљено да су убице приликом убијања и закопавања жртава исте слагали и после сваког сложеног дебљег реда посипали живим кречом, што доказује и то да се у свим дубинама налази креч који је посипан по жртвама. На свим дубинама ископавања налазе се предмети од одјеће, обуће, плетеница женске косе и свега онога што су жртве у томе времену имале код себе. Како је на једном квадратном метру нађено 17 људских лобања, а по дубини таквих слојева има више, што доказује да је у тим гробницама убијено много више жртава него што је то раније замишљено. Према нашој констатацији после вршеног ископавања у 120 гробница које су обиљежене, било би 550.800 жртава, дочим према причањима људи из места да у Градини и њеној околици има још око 70 гробница разних величина које су обрасле у шуму и до данас нису евидентиране”.
Комисија је, дакле, закључила, да је број жртава већи него што се до тада мислило, и да би их у 120 обележених гробница могло бити 550.800 – али да има још око 70 необележених гробница! После овог извештаја комисије Савеза бораца Дубице, уследиле су активности и на нивоу Југославије и дошло је до формирања савезне комисије под вођством антрополога др. Виде Бродар из Љубљане, која је изашла на терен 1964, али којој после тога никада више није било дозвољено да настави започета истраживања.
Мислим да је рад на идентификацији и утврђивању броја јасеновачких страдалника ствар државног, односно чак и међудржавног пројекта, тимског рада, и да ту нема места излетничким изјавама појединаца – посебно када се ради о драстичној ревизији. Међутим, свакако ћу прихватити позив да, на следећем симпозијуму, или у Музеју жртава геноцида у Београду, заговорницима ревизије спознања о јасеновачком логору представим резултат свог рада у Архиву Словеније. Само сакупљањем свих историјских доказа, и даљим истраживањима, може се приближити истини о овом болном питању.
Извор: Епархија горњокарловачка
СТРАДАЊЕ СРБА ПРОГОН СРБА ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ
