МАСТЕР ТЕОЛОГИЈЕ - КОНОБАР У ПЛАЖНОМ БАРУ

Херој из сенке спрема докторат на Православном богословском факултету у Београду; новац зарађен од конобарисања улаже у бесплатне радионице веронауке за децу широм Боке Которске, а прича о њему враћа веру у људе и праве вредности

 Ово није класична прича о младићу, који трбухом за крухом конабарише, зато што није успео да пронађе посао у струци. Напротив, ово је прича о младићу који воли живот, одрастао је у изобиљу, а из чисте љубави, определио се за потпуно другачији, несвакидашњи животни пут, за многе потпуно несхватљив.

 Двадесетосмогодишњи Јовица Вукасовић, мастер теологије, док спрема испите на докторским студијима на Православном Богословском факултету у Београду, током летње сезоне ради као конобар у плажном бару у родном Морињу. У  отаџбину се вратио како би помогао малишанима, како каже, у овом турбулентном периоду у Црној Гори, организујући бесплатне радионице веронауке уз помоћ Митрополије црногорско приморске широм Бококоторског залива, будући да је то једини начин да се тамошња деца упознају са православном вером, јер веронаука као предмет, не постоји у образовном систему Црне Горе.


 
Деца широм залива чула су за вероучитеља Јовицу из Мориња, са којим могу да поделе своје проблеме, добију савет  и  сазнају све оно што их редовна школа не учи. Новцем који заради током лета, Јовица омогућује квалитетније услове за учење, организује бесплатне излете, па ђаци обилазе православне цркве и манастире. Он купује литературу, бојанке и слаткише, не би ли предања учинио што занимљивијим полазницима свих узраста.

Оно на чему на својим часовима потенцира је становиште да су код Бога сви једнаки, да људе не треба делити у односу на материјални положај, степен образовања или националност. Бока Которска је мултиетничка средина, и само онај ко поштује туђе, уме на прави начин да воли своје.

За свој летњи конобарски посао, каже да је частан  и поштен, а да се ниједног посла не треба стидети уколико је такав. Овај младић добитник је и престижне стипендије Грчке православне цркве Светог Синода у Атини. Течно говори пет језика, рецитује француске шансоне, а за себе у шали каже да је најбољи конобар међу теолозима и обратно. Већ три сезоне полази му за руком да споји неспојиво, а колико могу да приметим, омиљен је међу колегама из плажног бара.

- Гости кафића се углавном зачуде, када чују мој животни пут, јер не могу да повежу теологију са угоститељским послом ове врсте, али ја не гледам то на тај начин. Овде вежбам смиреност и из више углова упознајем и учим да разумем људе и њихове поступке – открива Јовица за портал Круг.

Посао конобара, наглашава, ради зато што му прија рад, а не зато што је материјално приморан на то, и додаје:

- Волим да причам, да се шалим, дружим, путујем и да се осећам корисним чланом  друштва. Овде сам окружен добрим, вредним људима, а себе сматрам обичним младићем из народа, који се определио да проучава веру и да живи у складу са црквеним канонима. Када прође сезона, посветим се ономе за шта сам се школовао и срећан сам што сам, на неки начин, успео да спојим своје  две највеће љубави – цркву и море, јер где год да сам отишао, осећао сам носталгију и жељу да се вратим, а бавити се теологијом, у академском смислу, у Црној Гори, данас, као што знамо, није најзахвалнија опција -- признаје Вукасовић.

Када је, још као дете почео да се интересује за веру и цркву, средином деведесетих година, веронаука је била потпуна непознаница у Црној Гори, можда још већа него што је сада. Ипак, сваке недеље, заједно са дедом, одлазио је у сеоску цркву и на тај начин „упијао” знање о вери. Управо због те неубичајене љубави, у малој средини као што је Бока, често је сматран чудаком и био предмет злурадих коментара вршњака. Од њега се, као и од већине земљака, очекивало да постане поморац и тако настави породичну традицију. Своју љубав према цркви, у најранијем периоду одрастања, признаје, често је крио.

- Док су се друга деца играла пиштољима, мачевима, ја сам заједно са дедом столаром, у кућној радионици правио цркве. То је било деведесетих година, када овде људи генерално нису одлазили у цркву. Када је дете заинтересовано за нешто што није свакидашње, и родитељима је чудно. Ипак, веровали су да ће доласком адолесцентске фазе, та љубав утихнути – присећа се наш саговорник.



Баш у том адолесцентском периоду, заједно са породицом, Јовица се сели  у Нови Сад. Родитељи су се надали да ће велики град да га промени, да ће од њега да направи бунтовника, мангупа. Међутим, то се није десило. У гимназији добија веронауку, која је само подстакла његову жељу да упише Православни богословски факултет у Београду, који је завршио у року, са просеком 9.3. Након основних студија, завршава мастер, после које уписује докторске студије и убрзо решава да се врати у Боку, како би младим нараштајима у својој домовини, пружио шансу да се религијски описмене.

Већину великих животних жеља Јовица је са својих 28 година већ остварио. Ипак, признаје, остала је она највећа – жеља да пронађе сродну душу са којом ће да оснује породицу, дели и добро и зло.
Знам да јунак ове приче сигурно зна да добри и храбри увек постижу своје циљеве зато што се за њих боре истрајно и часно. Ми на његовом примеру видимо колико су гобри људи срећа на свету чија нас добра страна учи да ке бити добар – племенито, али учити друге да буду добри - још је племенитије.
 
Извор: Круг