ПРЕМИНУО Бранко Тепић, ДЈЕЧАК СА ЧУВЕНЕ ФОТОГРАФИЈЕ
Преминуо Бранко Тепић, дјечак са чувене фотографије Жоржа Скригина
Бранко Тепић, дјечак којег на чувеној фотографији Жоржа Скригина из периода Другог свјетског рата у торби на леђима носи мајка Милица Тепић, преминуо је прекјуче, објављено је на службеној Фејсбук страници манастира Јасеновац.
Једна фотографија, настала 1944. године у Кнежици код Козарске Дубице, заувијек је постала симбол антифашистичке борбе и херојства народа Козаре и Поткозарја.
Чувена фотографија настала је у Кнежици прије 78 годину, када је ратни репортер Жорж Скригин срео напаћену Милицу Тепић из дубичког Комленца, која је бјежећи од усташа и осталих фашиста, спасавала своју нејач.
Кријући се у шуми, бјежећи од покоља и логора, на леђима је носила двогодишњег сина Бранка, а за руку водила двије године старију кћерку Драгицу.
„Ја сам Бранко Тепић, дечак из носиљке мајке Кнежопољке“
Чувена фотографија Жоржа Скригина на којој мајка Кнежопољка води децу за нас је метафора страдања цивила у рату, али за Бранка Тепића (74) – дечака који вири из носиљке на мајчиним леђима – она је најинтимније животно сведочанство.
Слика жене што погурено корача ратном пустињом: у носиљци на леђима беба, за руку води девојчицу. Прст ставља на усне и показује јој да буде тиха. Трагом ове фотографије, која је настала 1944. године у Кнежици под Козаром.
ДИВЉА ЗВЕР
Бранко, дечак из носиљке, рођен је у септембру 1942. године, одмах после козарске офанзиве. Његов отац, народни херој Бранко Тепић – по ком му је мајка Милица и дала име – у том тренутку већ је био мртав: заједно са другим устаницима окупатор га је ухватио и обесио у Босанској Дубици. Његова мајка Милица током рата је са децом стално била у збегу у Поткозарју. Током једног од тих лутања, наишла је на ратног репортера Жоржа Скригина.
Рата се не сећа, али сећа се какве је последице оставио.
– Одмах после рата сам имао трауму од војске, полиције, ма од свега сам бежао, добрих четири-пет година. Чим видим неког у униформи, побегнем под обалу Уне, и кријем се до мрака. Мајка је то знала и пуштала ме, разумела. Бежао сам као дивља звер: ваљда је то тај неки нагон за опстанком – прича Бранко.
БРАНКО ЋОПИЋ
Крајем рата, Милица Тепић се с децом враћа на кућно згариште у село Комленац, где су она, Бранко и сестра Драгица наставили да живе. Ипак, четири године касније, Милица умире, а Бранко и Драгица прелазе да живе код ујака у оближњем селу Јошику. У Босанској Дубици, Бранко и Драгица су завршили ниже разреде школе. Бранко се потом школује у Петрињи, па одлази у једно село у Банији, где је радио као наставник у школи. Ту се и оженио Миљом, васпитачицом у вртићу. Живот га је потом одвео у Сисак, где је живео са супругом и троје деце – сином Предрагом и близанцима Ненадом и Биљаном. Његова сестра Драгица се удала, а умрла је 1983. године.
Фама о Скригиновој фотографији и даље је трајала, али се сусрет ратног репортера и дечака из носиљке никада није догодио.
– Сећам се, 1974. сам дошао у Београд на једно окупљање преживелих из рата у Хотелу „Метропол“. Скригин је најавио долазак, пре свега како би се срео са мном. Ипак, током ноћи је телефонирао и рекао да не може да стигне. Но, то вече је за мене ипак било посебно, јер сам упознао Бранка Ћопића – сећа се Бранко Тепић.
Сусрет са Ћопићем био је, каже Бранко, величанствен.
– Пре него што ми је пришао ја сам одржао један говор о рату, који је њега очигледно импресионирао. Пришао је да ми честита и онда смо разговарали. Био је права људина: човек из народа, већ у годинама, али образован, светски човек, који није зазирао од разговора са сваким ко би му пришао. Скроман, а велики човек – сведочи Тепић.
ПОБЕДНИК
Током живота у Хрватској, Бранко је направио и викендицу у селу Велика Градуса, недалеко од Сиска. Та кућица ће му, игром случаја, добро доћи када 1991. године схвати да је ђаво дошао по своје, и да је време да се из Сиска повуче у село.
– Када је 1995. опет запуцало, побегли смо од „Олује“ у Босанску Градишку. Осам година касније вратили смо се, али у Градусу, никад више у Сисак: тај лепи стан од 75 квадрата неко нам је отео. На крају, испада да ми је читав живот прошао у избеглиштву. Али, срећан сам: кад видим шта имам, шта остављам – пре свега децу и пет унука – а у каквим сам временима живео. Никоме нисам на терету, живим мирно, и после свега – осећам се као победник – каже Бранко Тепић.
ИЗВОР: Поткозарје
Једна фотографија, настала 1944. године у Кнежици код Козарске Дубице, заувијек је постала симбол антифашистичке борбе и херојства народа Козаре и Поткозарја.
Чувена фотографија настала је у Кнежици прије 78 годину, када је ратни репортер Жорж Скригин срео напаћену Милицу Тепић из дубичког Комленца, која је бјежећи од усташа и осталих фашиста, спасавала своју нејач.
Кријући се у шуми, бјежећи од покоља и логора, на леђима је носила двогодишњег сина Бранка, а за руку водила двије године старију кћерку Драгицу.
***
„Ја сам Бранко Тепић, дечак из носиљке мајке Кнежопољке“
Чувена фотографија Жоржа Скригина на којој мајка Кнежопољка води децу за нас је метафора страдања цивила у рату, али за Бранка Тепића (74) – дечака који вири из носиљке на мајчиним леђима – она је најинтимније животно сведочанство.
Слика жене што погурено корача ратном пустињом: у носиљци на леђима беба, за руку води девојчицу. Прст ставља на усне и показује јој да буде тиха. Трагом ове фотографије, која је настала 1944. године у Кнежици под Козаром.
ДИВЉА ЗВЕР
Бранко, дечак из носиљке, рођен је у септембру 1942. године, одмах после козарске офанзиве. Његов отац, народни херој Бранко Тепић – по ком му је мајка Милица и дала име – у том тренутку већ је био мртав: заједно са другим устаницима окупатор га је ухватио и обесио у Босанској Дубици. Његова мајка Милица током рата је са децом стално била у збегу у Поткозарју. Током једног од тих лутања, наишла је на ратног репортера Жоржа Скригина.
Рата се не сећа, али сећа се какве је последице оставио.
– Одмах после рата сам имао трауму од војске, полиције, ма од свега сам бежао, добрих четири-пет година. Чим видим неког у униформи, побегнем под обалу Уне, и кријем се до мрака. Мајка је то знала и пуштала ме, разумела. Бежао сам као дивља звер: ваљда је то тај неки нагон за опстанком – прича Бранко.
БРАНКО ЋОПИЋ
Крајем рата, Милица Тепић се с децом враћа на кућно згариште у село Комленац, где су она, Бранко и сестра Драгица наставили да живе. Ипак, четири године касније, Милица умире, а Бранко и Драгица прелазе да живе код ујака у оближњем селу Јошику. У Босанској Дубици, Бранко и Драгица су завршили ниже разреде школе. Бранко се потом школује у Петрињи, па одлази у једно село у Банији, где је радио као наставник у школи. Ту се и оженио Миљом, васпитачицом у вртићу. Живот га је потом одвео у Сисак, где је живео са супругом и троје деце – сином Предрагом и близанцима Ненадом и Биљаном. Његова сестра Драгица се удала, а умрла је 1983. године.
Фама о Скригиновој фотографији и даље је трајала, али се сусрет ратног репортера и дечака из носиљке никада није догодио.
– Сећам се, 1974. сам дошао у Београд на једно окупљање преживелих из рата у Хотелу „Метропол“. Скригин је најавио долазак, пре свега како би се срео са мном. Ипак, током ноћи је телефонирао и рекао да не може да стигне. Но, то вече је за мене ипак било посебно, јер сам упознао Бранка Ћопића – сећа се Бранко Тепић.
Сусрет са Ћопићем био је, каже Бранко, величанствен.
– Пре него што ми је пришао ја сам одржао један говор о рату, који је њега очигледно импресионирао. Пришао је да ми честита и онда смо разговарали. Био је права људина: човек из народа, већ у годинама, али образован, светски човек, који није зазирао од разговора са сваким ко би му пришао. Скроман, а велики човек – сведочи Тепић.
ПОБЕДНИК
Током живота у Хрватској, Бранко је направио и викендицу у селу Велика Градуса, недалеко од Сиска. Та кућица ће му, игром случаја, добро доћи када 1991. године схвати да је ђаво дошао по своје, и да је време да се из Сиска повуче у село.
– Када је 1995. опет запуцало, побегли смо од „Олује“ у Босанску Градишку. Осам година касније вратили смо се, али у Градусу, никад више у Сисак: тај лепи стан од 75 квадрата неко нам је отео. На крају, испада да ми је читав живот прошао у избеглиштву. Али, срећан сам: кад видим шта имам, шта остављам – пре свега децу и пет унука – а у каквим сам временима живео. Никоме нисам на терету, живим мирно, и после свега – осећам се као победник – каже Бранко Тепић.
ИЗВОР: Поткозарје
СТРАДАЊЕ СРБА ПРОГОН СРБА ФАШИЗАМ ДРУГИ СВЈЕТСКИ РАТ ЛОГОР УСТАШЕ КОЗАРА
