ПОЛИТИКА ЈЕ РАЗЈЕДИНИЛА ПРАВОСЛАВНИ СВЕТ

Јерес етнофилетизма с правом је осуђена и на Сабору на Криту 2016, али упркос томе, васељенски патријарх је, не поштујући потписани документ, прибегао давању аутокефалности тзв. православној украјинској цркви, каже Диогенис Валаванидис

Диогенис Валаванидис (фото лична архива)
Прошло је три године откако је у Храму Светог Ђорђа у Истанбулу васељенски патријарх Вартоломеј потписао томос о аутокефалности православне цркве у Украјини, а догађаји који су уследили од тада до данас све мање дају наде да ће се остварити лепе жеље појединих патријараха да се несугласице решавају свеправославним братским дијалогом. Нажалост, све више иду у прилог изјави владике бачког Иринеја за „Политику”, датој неколико месеци пре потписивања томоса, да би такав потез Цариграда могао да створи раскол квантитативно већи од оног из 1054. године.

Политика је поцепала православни свет: од замерки Москве да је украјински томос потписан под јаким утицајем западних центара моћи и Америке до критика Цариграда и тзв. јелинских цркава да руска црква спроводи политику Русије и има „империјалистичке” намере да преузме примат у православном свету. За свега неколико година православне цркве стигле су од историјског заказивања првог Светог и великог сабора после 12 векова (јануар 2016), који касније, ипак, није одржан у свеправославном формату, до прекида канонског општења две најутицајније патријаршије, Москве и Цариграда (октобар 2018), и давања томоса о аутокефалности ПЦУ (јануар 2019).

У много мирнијим свеправославним односима и мање затегнутом геополитичком озрачју, православне цркве пропустиле су прилику да покушају да реше питање давања аутокефалности. На предсаборским конференцијама, одржаваним од 2008. до 2016. године, које су биле припрема докумената за велики свеправославни сабор, разматрала се подробно и тема аутокефалије, али је она касније избачена из саборских докумената и није се нашла на дневном реду критског заседања у јуну 2016. Важно је подсетити и да је Српска православна црква затражила уочи јунског заседања да се тема аутокефалије ипак уврсти у дневни ред Сабора, образлажући да је довољно припремљена и обрађена на предсаборским конференцијама, али до тога није дошло.

Због неслагања са завршним документима за критски сабор, Бугарска, Грузијска и Руска православна црква, као и Антиохијска патријаршија, отказале су своје учешће, чиме је остао неиспуњен један од главних циљева сабора: исказивање јединства свих аутокефалних православних помесних цркава. Следствено томе, ни критске документе нису прихватиле све православне цркве, а према мишљењу Диогениса Валаванидиса, директора Центра за заштиту хришћанског идентитета из Београда, чак и оно што је усвојено на Криту потписници су изневерили у пракси. Он је говорио о последицама давања аутокефалности православној цркви Украјине (ПЦУ) на недавној трибини „Одбрана хришћанства и питање неканонске православне украјинске цркве” у Руском дому у Београду.
 
Валаванидис сматра да суштина проблема цркве у Украјини представља пад у искушење етнофилетизма: стање у коме државна и национална припадност не смеју, не треба да буду, и никада нису били одлучујући фактор за цркву и њено организовање у свету.

– Због тога је ова појава с правом осуђена од православне цркве не само на Цариградском сабору (1872. године) већ и на Сабору на Криту 2016. године, који је потврдио одлуке и осудио етнофилетизам као „јерес” и „змијски отров” који разара јединство православне цркве. Међутим, упркос томе, васељенски патријарх је, не поштујући потписани документ, прибегао давању аутокефалности тзв. православној украјинској цркви – закључује Валаванидис.

Истакао је да није потребно велико познавање геополитичке ситуације као и односа унутар хришћанских заједница различите деноминације да би се извео закључак из којих политичких и црквених центара се руководило у правцу оваквог решавања спорова међу православним црквама, „с превасходним циљем убацивања клице нејединства како би у крајњој инстанци дошло до раскола”.

– Због тога је већина верника као и већина православних цркава, најблаже речено, зачуђена и згранута да је васељенски патријарх, који је иначе канониста, или је бар био канониста, донео одлуку која је без икакве сумње антиканонска. Одлука васељенског патријарха у вези с решењем питања цркве у Украјини може се оценити као катастрофална, поготово када је реч о јединству православне цркве – истакао је Валаванидис.

Он је на почетку свог излагања навео да све изговорено за њега има велику емотивну тежину и значај и због његовог грчког порекла и због тога што је васпитаван у духу оданости према Христу, цркви, породици и отаџбини. Истакао је да су његови преци дубоко поштовали васељенског патријарха, а он, како каже, говори у духу истине и јединства православне цркве.

– Неки кажу да се у Украјини меша Русија, а ми се питамо, како је могуће да се Русија меша када је она ту рођена? Кијевска Русија је ту рођена и то прославља непрекидно већ 1.030 година – истакао је Валаванидис.

Он је додао да је важно нагласити да православна црква никада није довела у питање првенство части васељенског патријарха, али, како је истакао, то не значи да се на овакав начин могу решавати питања живота и рада било које помесне цркве.

– Аналогија нам говори да би исти проблем и по истом рецепту могао да се појави и у Северној Македонији, у којој су српски комунисти по налогу и великом притиску Тита створили македонску православну цркву, која ипак није добила пуну аутокефалност, само захваљујући великом отпору и жртви коју је поднео један од највећих патријараха у историји СПЦ, блаженопочивши патријарх Герман. Исто тако, комунистички наследници титоиста покушали да створе тзв. црногорску православну цркву. Конкретно, у Црној Гори комунистичка власт убила је 129 свештеника, међу којима и митрополита црногорског Јоаникија (Липовца). Дакле, та власт је прва покренула питање аутокефалне црногорске цркве – нагласио је Валаванидис.

У свом излагању навео је и да васељенски патријарх своје право првог по части заснива на канонима Васељенског сабора, а заправо то место је добио као епископ града Византа – Константинопоља – јер је, како је образложио, град у коме је боравио васељенски патријарх био царски град у коме су заседали византијски цар и царски савет.

– Данас се, с обзиром на промењене историјске околности, такав закључак ставља под знак питања. У сваком случају, намеће се недвосмислен утисак да данас демонске силе овог света желе да подрију јединство православне цркве. Управо због тога су одлучиле да искористе престолну цркву, Цариградску, и покушају да реализују своје циљеве преко њених привилегија које је имала у тадашњем времену до 1453. године – сматра Валаванидис.

Извор: Политика

 

ЦАРИГРАД УКРАЈИНА

 

offline