Недјеља глувна: О снази ћутања :: Епархија Зворничко-Тузланска ::

 

Насловна /   Вијести из СПЦ

Недјеља глувна: О снази ћутања

Недјеља глувна: О снази ћутања
Свети Оци су говорили да човјечији ум личи на жрвањ који се стално врти, оно што падне под жрвње, они мељу ако су у питању зрна пшенице - претварају их у брашно, ако је коров – у отровно смеће.

Путем пет органа наших осјећања долазе у ум утисци – слике, као копије свијета. Преко њих, посебно преко вида и слуха, свијет раздрт мржњом и непријатељством, опијен својим страстима, оскрнављен прљавштином гријеха, убацује се у човјечју душу, трује је својим отровом, помрачује ум помислима, сновима и маштама. Дан и ноћ жрвњи нашег ума мељу и мијешају ову прљавштину.

Наравно, свијет још није пакао. У њему постоји и добро и зло, свјетлост и тама као остаци љепоте и благородства помијешани са моралним падом и подлошћу. Али ствар је у томе што смо ми сами грешни и дубоко болесни. Гријех живи у нама, манифестује се већ са првим знацима живота. У нама се укорјенила тајна љубав према гријеху и зато су утисци свијета – отрови који се лију на отворене ране. Страсне слике се утискују у наше сјећање, као слова по меком воску, а добро душа тешко усваја, као да о њему хоће да пише по тврдом камену, на коме не остаје трага.
Првородни гријех је дубоко извитоперио природу наше душе, и она, као сунђер, упија гријех и прљавштину свијета. Онај који живи у свијету може стајати насупрот гријеху на нивоу радњи – конкретних дјела и поступака, али побјеђивати гријех свога срца, очистити од њега свој ум, видјети талог страсти које се рађају у срцу – за њега је готово немогуће.

У тиховању пак и удаљавању од свијета пресушује бујица вањских утисака. Овдје код човјека остаје борба са својим осјећањем и са демонима, он постепено улази у своје срце са Исусовом молитвом и исисава из њега прљаве воде. Када се страсти смирују, као дивље звијери, и расијавају се ројеви помисли, онда ум добија могућност да уђе у ријеч молитве. Апостол Петар упоређује име Божје са јутарњом звијездом која се рађа у души човјека (2. Пет 1, 19). У свијету свјетлост ове зијезде једва се назире кроз густу маглу. У ћутању она свјетлуца као драгуљ у дубинама срца. Човјечји говор захтијева огромну психичку енергију. Врши се обрада огромне количине информација, које се налазе у сјећању, затим се он облачи у облик мисли и емитује преко ријечи као систем симбола и код човјечје душе. Овде се укључују емоције и фантазије...

Архимандрит Рафаил (Карелин)

Цео текст је овдје



 

 

ЕПИСКОП
ЗВОРНИЧКО - ТУЗЛАНСКИ
ГОСПОДИН ФОТИЈЕ

Друштвене мреже

Банери


Православни календар