Насловна /   Вијести из СПЦ

Недјеља средопосна: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!

Недјеља средопосна: Вјерујем, Господе, помози мојему невјерју!
И да смо први пут на Великом посту, до сада бисмо постали искусни. Четврта недеља. Средопосна.

О чему је Јеванђеље које слушамо на Литургији? Кад се врати са Преображења на Тавору са своја три најближа ученика, Са Петром, Јованом и Јаковом, Христос затиче забуну међу осталим ученицима који покушавају да га заступају код народа жељног Бога, или жељног чуда Божијих.

„И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух неми. И кад год га ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима твојим да га истерају; и не могаше.

А он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? „

Како је данас оним правим, добрим свештеницима, кад су се апостоли овако тешко сналазили? Сетимо се понекад тога кад кренемо олако да осуђујемо свештенство. Господ зна да су људи слаби, али зна и да им је у вери све могуће. Учио је апостоле, давао им пример, а опет сами, без њега не могу. Учио је народ али народ не успева да удружи своју веру и вољу са апостолима. Христос тражи да му доведу ђавоиманог. Као добри лекар распитује се детаљно, ничији случај није исти. Није лек за све исти – осим вере: ако можеш да верујеш све ти је могуће! Потресени отац детета у сузама изговара величанствене речи:

„Верујем, Господе, помози мојему неверју! „

Заиста величанствене речи. Велика, искрена теологија. Ја хоћу да верујем, али знам да заправо не верујем. Ако бих заиста веровао могао бих горе да померам – Tи си рекао. И ја знам да је тако. Али шта да радим кад сам слаб, ограничен. Без твоје помоћи не могу ни да верујем!

„Верујем, Господе, помози мојему неверју! „

У овим речима све је садржано. Све што нам је потребно да не залутамо на путу наших духовних тражења, искреног али увек незналачког стремљења ка Богу. Никад Га ми не можемо пронаћи ни разумети, али Он може пронаћи нас који се боримо да постанемо Богу видљиви. На крају најпознатије народне песме о Косовском боју песник каже „Све је свето и честито било и миломе Богу приступачно „. То је циљ. То је у нашој моћи: да све буде честито, по Божијем закону – свето, и без лукавства – миломе Богу приступачно. Ако смо људи онда се овим руководимо. Онда искрено прилазимо Богу са онолико вере за коју заиста имамо снаге. Не кријемо ништа, ни наше слабости ни мане – све чинимо Богу приступачним.

„Верујем, Господе, помози мојему неверју! „

И наравно, Христос видевши овакву искрену веру – помаже. Изагна нечистог духа из дечака и забрани му да се враћа. Нечисти дух се бори, али мора да напусти дечака, претходно га веома намучивши. Многи помисле да је намучени умро. Није лако исцељење. Оно тражи храброст. Понекад људи немају не само довољно вере него ни довољно храбрости. Имати вере, слично је томе имати храброст.

Христос узима дечака за руку и подиже га. И то оздрављеном дечаку, кога је напустио нечисти дух, заувек остаје у памети. Христос му даје руку и подиже га. Сам није имао снаге да устане. Памтећи то неће лако залутати ни предати се лако неком новом нападу. Зна ко ће му помоћи и спремно ће пружити руку. А дечаков отац зна да му је услишена молитва, боље речено – молитвени крик.

Лако је њима кад су учествовали у овако предивном чуду! Кажемо, уздахнемо и наставимо по старом, као да нисмо ни чули о овој јеванђељској епизоди.

Размислимо добро. Зар заиста не можемо да се сетимо ни једне прилике кад нам је Бог помогао управо у тренутку кад смо одустали од своје снаге и очајнички се препустили Њему?

Тврдим да сви они који припадају „ужем црквеном кругу“, који долазе на литургије, макар повремено се помоле и покушавају да разговарају са Богом имају неко слично искуство. Иначе не би ни били у Цркви. И као што нас који смо у Цркви епизода са истеривањем нечистог духа из дечака инспирише, храбри и утврђује у вери, тако и наше предавање Христу вером треба да инспирише и буди у вери све оне око нас који Цркву гледају само из даљине.

Прешли смо половину поста, мало смо ојачали, можемо и да појачамо темпо.

„И кад уђе у кућу, питаху га ученици његови насамо: Зашто га ми не могосмо истерати?

И рече им: Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом“.

Христос затим каже ученицима оно што ми већ знамо – да на путу ка Васкрсењу тек следи његово страдање и смрт. Ученици то нису знали и тешко су разумевали шта им говори – зар нисмо на пример ту ми испред њих, зар није ту нама лакше. Стално говоримо да је лакше било њима да верују – јер су они ходали са Њим, јели са Њим, слушали Га, присуствовали Његовим чудима. Али како су они могли да верују, да схвате ће Месија бити разапет, умрети – да би васкрсао!

Ми то знамо, али пошто нам је знање површно, није нам довољно сишло у срце, морамо опет и опет да пролазимо за Спаситељем и будемо сведоци Његових мука – да бисмо могли да поверујемо и у Његово Васкрсење. Веровали бисмо – да нас не збуњују бучне и све јаче нечисте силе поробљеног света. Зато сад и постимо да бисмо заједнички дошли до дубљег сазнања, до дубље вере са којом ћемо сигурније наставити кроз живот.

„Зашто га ми не могосмо истерати? И рече им: Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом“.

отац Ненад Илић

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ
 



 

 

ЕПИСКОП
ЗВОРНИЧКО - ТУЗЛАНСКИ
ГОСПОДИН ФОТИЈЕ

Друштвене мреже

Банери


Православни календар