Насловна /   Вијести из хришћанског свијета

Војник који је 5 година провео у јами, "плакао сам као дете, тражио свога Бога”

Војник који је 5 година провео у јами,
Пет година, судбине једног човека. Саша је био 5 година у чеченском заробљеништву, две године га нису хранили, вежбали на њему технику борбе прса у прса; неколико пута га стрељали пуцавши директно у њега, али нису могли да га убију!
 
1995 година, први чеченски рат. Ја потпуковник Антоније Мањшин, био сам командант јуришне групе, а суседна јуришна група добила је име по хероју Русије Артуру, мом другу који је погинуо у биткама за Грозни, покривајући својим телом рањеног војника. Војник је преживео, а он је погинуо имајући ране од 25 метака. У марту 1995, јуришна група Артур која је бројала 30 бораца, на троје борних кола извршавала је наређење команде да блокира нападе Чеченских милитантних група у Веденској клисури. Тамо постоји једно место Ханцелак који у преводу са чеченског значи – мртва клисура. Тамо је нашу групу чекала заседа.
Заседа – то је сигурна смрт: водећу и последњу машину онеспособљују и на тебе методично пуцају са висине. Група која је пала у заседу преживљава максимум 20-25 минута, а после тога то место постаје њихова братска гробница. Преко радио станице су затражили ватрену подршку из ваздуха, а моју јуришну групу су одмах послали у помоћ. Тамо смо стигли за 15 минута. Хеликоптери су навођеним ракетама ваздух-земља неутралисали ватрене позиције на брдима изнад нас и на наше велико изненађење група је скоро у потпуности била спашена. Недостајао је само Саша Воронцов. Он је био снајпериста, седео је на водећем возилу и експлозијом је био одбачен у долину 40-50 метара ниже. Почели су да га траже али га нису нашли. Почело је да се смркава. Пронађена је крв на стенама, али њега није било. Догодило се најгоре, тако контузованог од гранате заробили су Чечени.
Оформљен је тим за потрагу и спасавање, тражили га три дана по планинама, ноћу улазили, чак у села под контролом непријатеља, али Саша није пронађен. Отписан је као нестало лице и предложен је за орден храбрости. И замислите пролази 5 година. Почетком 2000-те, напад на село Шатоја. У Аргунској клисури у Шатојском рејону има насељени пункт Итум – Кале. У току блокаде пункта мирни становници су нас обавестили да код њих у зиндану (тамници) у јами лежи већ 5 година један наш припадник специјалних снага.
Морам да кажем да један дан у чеченском заробљеништву – је пакао. А тек 5 година! Ми потрчимо тамо, већ се смркавало. Фаровима од борних кола осветлимо околину и видимо рупу 3 са 3 и 7 метара дубине. Спустимо мердевине, а тамо живи леш. Човек се тетура, пада на колена, а ја по очима препознам да је то Саша Воронцов, 5 година га нисам видео а познао га. Он брадат, камуфлажна униформа се распала, увијен у врећу са прогризеном рупом за руке, да може да их греје. У тој јами је вршио нужду и живео, спавао, а два три пута недељно су га изводили на рад да копа чеченима утврђења. На њему су се уживо вежбали Чечени и обучавали, за борбе прса у прса са ножевима.
 
Они покушавају да те ножем убоду у срце а ти треба голорук да се одбраниш. У нашим специјалним снагама момци су добро обучени, али он измучен, није могао да им пружи отпор, промашивао је тако да су му све руке биле исечене. Он пада пред нас на колена, не може да говори, плаче и смеје се. А онда каже: “Момци, чекао сам вас 5 година, драги моји.” Ми га узмемо на руке, загрејемо купатило у кући, обучемо га. А онда нам он исприча шта је са њим било током тих 5 година.
Ту смо били са њим недељу дана, храна је била богата и разноврсна, а он комадић хлеба жваће сатима и полако једе. Њему су се сви укуси за 5 година атрофирали. Рекао ми је да га 2 године у опште нису хранили.
Питам: ” Како си преживео?” А он: “Можете ли да замислите команданире, крстић сам љубио, крстио се, и молио, узимао глину правио куглице, крстио их и јео. Зими сам јео снег.” “Па како?” питам . А он каже: ” Знаш, те глинене куглице су ми биле укусније од домаће пите. Благословене куглице снега су биле слађе од меда.”
Пет пута су га стрељали на Ускрс. Да неби побегао, пресекли су му тетиве на ногама, није могао стајати. Ставе га на ивицу стене, он клечи, а 15-20 метара од њега стоји неколико људи са аутоматима спремни за стрељање.
Кажу: ” Моли се свом Богу, ако Бог постоји он ће те спасити.” И он се молио, још увек ми је у ушима та молитва, једноставне руске душе, “Господе Исусе, мој најдражи, Христе мој предивни, ако Ти је срцу данас угодно, ја ћу поживети још мало.” Затвара очи и крсти се. Они притискају окидаче али не долази до пуцња. И тако два пута -пуцањ се не дешава. Поново репетирају – Нема пуцња . Мењају шаржере – опет ништа, мењају аутомате – ништа.Прилазе и кажу: “Има крст.” Немогу да га стрељају јер има крст. А он каже: “Нисам ја ставио тај крст него ми га је свештеник на крштењу дао, нећу га скидати.” Они пружају руке да откину Крст, а на пола метра од мене Благодат Светога Духа их увија, они падају на колена и на земљу. Туку га кундацима аутомата и бацају у јаму. И тако два пута метци нису излетали из цеви а три пута су се разлетали МИМО њега. Пуцајући директно у њега нису могли да га убију, само су му рикошети од каменчића направили посекотине.
И тако је то у животу . Мој последњи командир, херој Русије Шадрин је рекао: “Живот је чудна, прелепа и дивна ствар.”
У Сашу се заљубила чеченска девојка, она је од њега много млађа, имала је 16 година, то је тајна душе. Она му је треће године тајно ноћу носила козје млеко, спуштала канапом у јаму и тако спашавала. Родитељи су је хватали на делу, шибали скоро до смрти, закључавали у оставу. Њено име је Ассељ. Био сам у тој остави, тамо је веома хладно, чак и у летњим месецима, има малецни прозор и врата закључана катанцем од амбара. Везивали су је, али је она успевала ноћу да то прегризе изађе кроз прозорче, помузе козу и донесе му млека.
Ассел је повео са собом . Она се крстила и сада јој је име Ана, венчали су се, и родили двоје дечице, Ћирила и Машу. Дивна породица. Срели смо се у Псково – Печерском манастиру. Загрлили смо се, оба плачемо. Он ми све прича. Поведем га старцу Адриану али тамо га народ не пушта. Ја им кажем: “Браћо и сестре, то је мој војник, он је у Чеченији провео 5 година у јами. Пропустите га Христа ради” А они сви клекоше и рекоше: “Иди сине.” Прошло је 40 минута. Саша излази са осмехом од старца Адриана и каже, “Ништа се не сећам, као да сам са сунцем разговарао.” А на длану му кључ од куће. Свештеник им једао кућу од једне старе монахиње који је припао манастиру.
И најважнија ствар коју ми је Саша на растанку рекао када сам га питао како је преживео све то: “Ја сам провео две године у јами и толико сам плакао да је сва глина испод мене била мокра од суза. Гледао сам у звездано чеченско небо из левка моје тамнице и тражио свог СПАСИТЕЉА. Плакао сам као дете, тражио свога Бога” “А онда” упитао сам. “А сада се ја окупам у његовим рукама,” рекао је Александар .

​Извор: Манастир Сељани



 

 

ЕПИСКОП
ЗВОРНИЧКО - ТУЗЛАНСКИ
ГОСПОДИН ФОТИЈЕ

Друштвене мреже

Банери


Православни календар