Насловна /   Вијести из хришћанског свијета

На прагу Божића (4. дио) - Бог, у којег не верујем

На прагу Божића (4. дио) - Бог, у којег не верујем

Беседа са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем

4. дио

Бог, у којег не верујем
 
– Врло сте блиски младима. Омладина је наша будућност. Знам да вам долазе многи да се консултују са вама око питања која их муче. На ваш поглед, који су основни проблеми омладине данас?
–Прво бих желео да вас исправим. Рекли сте да сам близак младима. Не, близак сам сваком човеку! Сада говорим са вама, не познајем вас, телевизор не гледам и дошао сам са поверењем, и не због неког циља. Ево ме поред вас, као и поред тих младих људи, као и поред старице која умире. Волим да будем међу младима јер су они бунтовни део нашег друштва (и не зато што на њима лежи будућност). Сви имају будућност у перспективи вечности. За мене будућност није овоземаљска. То је могућност која проистиче из овоземаљске будућности и тече ка вечности.
– Али у овоземаљској будућности ми реално живимо...
–И ја такође живим, иако проживљавам и другу, вечну. Ако погледамо те младе људе, видећемо да их сами уништавамо оним што им дајемо. Недавно ми је дошао један атеиста и човек посвећен политици. Каже: „Не знам...моје срце се отвара за веру, међутим, моја филозофија је мало другачија“. Питам га: „Ниси верник?“ – „Па, не бих тако рекао“, – „Штета“, – кажем. – „Зашто“ – „Ето, ја нисам верник“. – „У ком смислу? Не разумем...“ – „Рећи ћу ти у каквог бога не верујем. Ако је бог „та Црква раскоши, провокација, жестине, лицемерја, каријеризма, неурачунљивих реакција“, ни ја је не прихватам. Сада замисли љубав, о којој се говори у Јеванђељу! Замисли Цркву, која, попут зрака шири блаженство – Блажени чисти срцем...блажени гоњени за правду...“ – „Да, и тога тамо има...“
Дакле, ако си црквени човек, а не можеш сведочити ту љубав, та блаженства, боље ћути. Ако ми, свештеници, то не можемо, боље да „затворимо уста“. Када ми долази младић, трудим се да му улијем наду и такав поглед на свет, са којим би могао да се бави оним што му доноси радост. Тада се и ја радујем заједно са њим. Желим да открије другу димензију живота. Са младима је много лакше, него са одраслима.
 
Литургија: спустити Бога на земљу
 
–Знате младе људе који редовно долазе у храм?
– Сам не бих отишао у такву Цркву, о којој људи говоре као о нечему тужњикавом. Млади иду тамо где има наде. Пре две, три године су ме позвали да освештам школу. Деца никако нису могла да се утишају, учитељи су покушавали да их смире, грдили их. На крају су се сви умирили. Када се освештање завршило, директор је рекао: „Данас је наш гост митрополит. Он је изузетан човек, студирао је тамо и тамо, урадио у животу то и то“. Деца се нису много заитересовала. „Ако се сложи, волели бисмо да га позовемо да још једном буде наш гост и одржи вам час физике или биологије“. Кажем: „Децо, врло сам вам захвалан за пажњу и са великом радошћу ћу одржати час из физике, коју добро знам, и биологије. Али, мислим да вам могу дати нешто више. Учити вас физици и биологији могу и други учитељи. Хајде да дођем одслужим Литургију код вас. Спустићу вам Бога на земљу“. Деца су аплаудирала. Помислио сам: „Вероватно нису разумели шта сам рекао!“ Разуме се да нису поверовали да могу то учинити, али су интуитивно осетили да се ради о нечему добром, што желе и чему сами теже.

​наставиће се...



 

 

ЕПИСКОП
ЗВОРНИЧКО - ТУЗЛАНСКИ
ГОСПОДИН ФОТИЈЕ

Друштвене мреже

Банери


Православни календар