ПЕСМА И ПЛАЧ
 
Да певамо у славу Божију,
на то нас псалмопојац Давид позва,
који 150 псалама
- духовних песама Старог Завета испева,
највише о Месији
- Спаситељу Израиља појући,
али и о животу, о паду праоца Адама,
о смртности и греху,
о ратовима и љубави,
али и о покајању,
цар Давид је највећи покајник,
јер  50. псалам испева
у своје име и свих покајника:
- Помилуј ме Боже,
и тако појању и плач придода,
дајући им исти значај,
јер су једнако у животу присутни,
песма и плач живот чине
па и саму земљу испуњавају,
чинећи је рајем
или оазом туге и суза
 
Тако и свети Оци пустињаци
који су појући псалме живели
и духовним плачем су Бога славили,
они су духовни плач
- тугом по Богу сматрали,
јер су у борби са грехом
и старим човеком живели
и често су од Бога
дар плача задобијали,
да плачу над грехом својим
и над грехом света,
и покајним плачем су често
такву чистоту срца и душе достизали
да су били као чисти извори,
после дневног псалмопојања
они су своме подвигу
духовни плач додавали
и животом својим су показали
да подвижника вере
песма и плач прате,
и покајањем га Богу
и Спасењу приводе
 
Песма и сузе, песма и плач,
песма и радост кад се рађамо,
плач и нарицање много
- кад одлазимо,
песма и плач се међусобно допуњују,
наш живот је саткан од песме и плача,
а народна мудрост вели:
- у песми, у радости се не понеси (погорди),
а у плачу - не очајавај,
отуда Оци говоре,
кад певамо, по Богу се радујемо,
а и кад плачемо,
по Богу треба да плачемо,
па су говорили:
- Ако данашњега дана
нисмо по Богу плакали,
питање да ли смо се овога дана и спасили
 
Многи рекоше да данашњи свет
радије песми него плачу прибегава,
песми, која не прославља Бога, него човека,
и то палог човека у греху и страстима,
Оци такве песме нису благосиљали,
јер оне не воде путем спасења,
већ угађању себи и својим страстима,
тако многи и данашњи плач виде,
као плач не по Богу,
већ плач сујете и таштине,
сваки се плач по плодовима познаје,
сујетни плач не води праштању и љубави,
већ очајању и хистерији
 
Да закључимо сад о овој теми
- песми и плачу
који од искони живот човека
испуњавају и прате,
а дати су нам као дарови
да нас уским путем љубави
према Богу и ближњему приведу
и Животу воде,
а плач по човеку широким путем води,
путем гордости и себељубља,
на томе путу гордељивац
само у славу своју пева,
а и кад плаче,
плаче ради својих неостварених жеља,
сујете и таштине,
сликовито би овако рекли:
песма и плач су као два извора
која се уским путем
уливају у реку покајања и Живота,
или се широким путем
у понорницу изливају
и у беспућу и бездану завршавају
 
Митрополит Фотије

---