ПРОСЛАВЉЕНА СЛАВА МАНАСТИРА МАЛИ СИНАЈ КОД ЗВОРНИКА
МЛАЂЕВАЦ – „Нисмо ми бољи људи од других, али је боља наша вера! Наша вера је света! То што имамо такву веру можемо захвалити светим оцима који су је чували и своје животе давали за Православље. Не узносимо се уопште, него само благодаримо Богу и светим оцима што су нам сачували једину истиниту и победоносну веру – свето Православље”, поручио је Његово високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије након литургијског сабрања у Манастиру Мали Синај.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Данас, на празник Преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, 15. августа 2026. године, митрополит Фотије је служио Свету архијерејску литургију у овом манастиру на Млађевцу код Зворника.
Посебну радост данашњег празничног богослужења представило је рукоположење ђакона Старог зворничког храма Небојше Петровића у чин свештеника.
Његово високопреосвештенство дочекао је надлежни парох протојереј Јован Максимовић, парох зворнички, а саслуживали су архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Милош Зекановић, архимандрит Нектарије (Тешић), игуман Манастира Папраћа, протођакон Лазар Илић и новорукоположени јереј Небојша Петровић.
Кумови овогодишње манастирске славе били су Спасоје Албијанић из Бијељине и Мићо Томић из Зворника са својим породицама. Кумство за следећу манастирску славу је у име Кола српских сестара из Зворника преузела председница Јелена Петровић.
Подсећамо, црква Светог архиђакона Стефана на Млађевцу проглашена је првим манастиром у општини Зворник одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве, чиме је ово свето место постало духовна оаза читавог Подриња. Митрополит Фотије је у марту 2026. године свечано освештао и земљиште за изградњу нове зграде манастирског конака. Ктитори изградње конака и келије су Саво и његов син Душан Ерић, чија подршка и жртва представљају значајан допринос подизању овог духовног центра. Идејно решење и пројекат манастирског комплекса израдили су архитекте Јована Домуз Ковачевић и Иван Бракочевић из архитектонског бироа „Бракс-про“ из Новог Сада, који су свој рад приложили као дар Цркви, док је потребну документацију припремила Бранкица Млађеновић.
У наставку можете прочитати беседу митрополита Фотија у храму:
Часни оци, драга браћо и сестре, дозволите ми да заблагодарим Господу данас на овом дивном и благословеном дану и на овој Светој литургији, на којој смо се причестили Телом и Крвљу Христовом. Браћо и сестре, тиме смо пројавили да смо ми Црква Бога живога. То је смисао служења сваке православне литургије на земљи, а то смо данас доживели и ми у овом нашем манастиру Светог архиђакона Стефана.
Док сам седео у олтару и посматрао, тачно се види да ово више није обична црква, него манастир. Свети архијерејски синод је ову светињу прогласио манастиром да сабира наш народ, да га окупља и да се утврђујемо у православној вери.
Браћо и сестре, времена у којима живимо су тешка и морамо бити добро подучени и, како се то каже, „потковани” у својој вери, да не бисмо, не дај Боже, кренули широким путем. Ово је први манастир који је званично проглашен у Зворничком намесништву, а даће Бог да буде и других. У читавој Епархији имамо сада неколико нових манастира који су синодски проглашени.
Манастири су оазе духовности, места покајања, места молитвеног плача и места сусрета са Богом. Дакле, манастири су заиста велика светиња и благослов за ону епархију и то место где се подижу. Зато ћемо се борити, ако Бог да, да тако буде и убудуће. Нека Свети архиђакон Стефан чува ову светињу; он је, као што добро знате, и заштитник читаве наше Републике Српске. Он је први пострадао за Христа, али је непрестано са нама, штитећи Цркву и све верујуће хришћане.
Нека сте Богом благословени! Биће прилике да још нешто кажем за трпезом љубави.
Наставак беседе за трпезом:
Када сам тамо, на седницама Светог архијерејског синода, то писмено предлагао и о томе говорио, Патријарх је рекао: „Па шта ћемо сад кад Фотије само неке манастире прави тамо доле у Зворничко-тузланској епархији?” Али ја мислим да имамо мало манастира и да треба да их градимо где год је могуће, као посебне духовне оазе, јер су манастири посебна места Божијег присуства и Његове благодати. То важи од Синаја па до Свете Горе, и где год да кренемо. Желимо да тај одбљесак тих великих светиња имамо и ми овде у свом манастиру Малом Синају.
Данашњи дан показује да смо у томе већ успели, а тек ћемо, ако Бог да, успети, јер овде са градоначелником желимо да нађемо још земљишта у околини да се простор прошири и да направимо паркинге где људи могу доћи. Много тога треба да урадимо, али је најважније да славе славимо, да се Богу молимо и да се Светом првомученику Стефану обраћамо. Он је био страдалник и мученик, али и онај који је трпео и изнео свој крст да би видео славу Божију.
Није могуће без крста победити себе, нити је без крста могуће достићи васкрсење. Има данас хришћанства које покушава да крст учини некако млаким, па чак и да га у потпуности уклони, како би се хришћанство свело на обичну филозофију религије. Но, ми хоћемо живога Христа у живом подвигу! То значи да се не можемо одрицати крста, јер тиме нећемо ходити за Христом, већ за лажним учитељима и лажним пророцима који причају приче и „чешу уши” људима, али их не воде путем спасења. Путем спасења нас води једино наша Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. То треба да знамо и да тим путем идемо – то је тај уски пут спасења.
Запад је отишао широким путем и сада више не може да се врати. Толико су далеко отишли да повратка нема. Тако ни Светски савет цркава, као какав парламент религија, не може да се врати. Једино је Православље истинско богопознање. Није случајно речено у Јеванђељу да су Господ и свети апостоли предали веру која је 'једном предата Светима'. Дакле, није могуће имати неку нову веру мимо оне која је конституисана на Педесетници, на Духове. Моја прва песма коју сам написао благодаћу Божијом, а не по својим снагама, јесте управо песма „Од огњених језика рођена” – о Рођендану Цркве Христове. Тада је све почело, а ми и данас кушамо ту благодат овде, на овом светом месту, а заједно ћемо је кушати и на другим местима.
Има данас појединаца, попут неких спортиста и посебних људи, који су силни у духу па успеју да се одвоје од своје неправославне традиције и приступе Православљу, али је то још увек мало. Читаве народе треба вратити Православљу! Као што су читави народи примали Православље у време Свете браће Кирила и Методија, тако је и данас дошло време да је то једини пут да се ти људи спасу. Нажалост, многи наши православни свештеници и теолози не мисле тако. Они мисле да треба да се удружимо и будемо другари са свима другима, питајући се: „Зашто бисмо ми њих понижавали, нисмо ми ни по чему бољи од њих?” Нисмо ми људи бољи, али је боља наша вера! Наша вера је света!
То да имамо такву веру можемо захвалити светим оцима који су је чували и своје животе давали за Православље. Према томе, то морамо да чувамо. А када тако говоримо, онда нека наша братија кажу: „Па шта се ви правите горди, зашто се узносите над другима?” Не, уопште се не узносимо, него само благодаримо Богу и светим оцима што су нам сачували једину истиниту и победоносну веру – свето Православље!
Његово високопреосвештенство дочекао је надлежни парох протојереј Јован Максимовић, парох зворнички, а саслуживали су архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Милош Зекановић, архимандрит Нектарије (Тешић), игуман Манастира Папраћа, протођакон Лазар Илић и новорукоположени јереј Небојша Петровић.
Кумови овогодишње манастирске славе били су Спасоје Албијанић из Бијељине и Мићо Томић из Зворника са својим породицама. Кумство за следећу манастирску славу је у име Кола српских сестара из Зворника преузела председница Јелена Петровић.
Подсећамо, црква Светог архиђакона Стефана на Млађевцу проглашена је првим манастиром у општини Зворник одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве, чиме је ово свето место постало духовна оаза читавог Подриња. Митрополит Фотије је у марту 2026. године свечано освештао и земљиште за изградњу нове зграде манастирског конака. Ктитори изградње конака и келије су Саво и његов син Душан Ерић, чија подршка и жртва представљају значајан допринос подизању овог духовног центра. Идејно решење и пројекат манастирског комплекса израдили су архитекте Јована Домуз Ковачевић и Иван Бракочевић из архитектонског бироа „Бракс-про“ из Новог Сада, који су свој рад приложили као дар Цркви, док је потребну документацију припремила Бранкица Млађеновић.
У наставку можете прочитати беседу митрополита Фотија у храму:
Часни оци, драга браћо и сестре, дозволите ми да заблагодарим Господу данас на овом дивном и благословеном дану и на овој Светој литургији, на којој смо се причестили Телом и Крвљу Христовом. Браћо и сестре, тиме смо пројавили да смо ми Црква Бога живога. То је смисао служења сваке православне литургије на земљи, а то смо данас доживели и ми у овом нашем манастиру Светог архиђакона Стефана.
Док сам седео у олтару и посматрао, тачно се види да ово више није обична црква, него манастир. Свети архијерејски синод је ову светињу прогласио манастиром да сабира наш народ, да га окупља и да се утврђујемо у православној вери.
Браћо и сестре, времена у којима живимо су тешка и морамо бити добро подучени и, како се то каже, „потковани” у својој вери, да не бисмо, не дај Боже, кренули широким путем. Ово је први манастир који је званично проглашен у Зворничком намесништву, а даће Бог да буде и других. У читавој Епархији имамо сада неколико нових манастира који су синодски проглашени.
Манастири су оазе духовности, места покајања, места молитвеног плача и места сусрета са Богом. Дакле, манастири су заиста велика светиња и благослов за ону епархију и то место где се подижу. Зато ћемо се борити, ако Бог да, да тако буде и убудуће. Нека Свети архиђакон Стефан чува ову светињу; он је, као што добро знате, и заштитник читаве наше Републике Српске. Он је први пострадао за Христа, али је непрестано са нама, штитећи Цркву и све верујуће хришћане.
Нека сте Богом благословени! Биће прилике да још нешто кажем за трпезом љубави.
Наставак беседе за трпезом:
Када сам тамо, на седницама Светог архијерејског синода, то писмено предлагао и о томе говорио, Патријарх је рекао: „Па шта ћемо сад кад Фотије само неке манастире прави тамо доле у Зворничко-тузланској епархији?” Али ја мислим да имамо мало манастира и да треба да их градимо где год је могуће, као посебне духовне оазе, јер су манастири посебна места Божијег присуства и Његове благодати. То важи од Синаја па до Свете Горе, и где год да кренемо. Желимо да тај одбљесак тих великих светиња имамо и ми овде у свом манастиру Малом Синају.
Данашњи дан показује да смо у томе већ успели, а тек ћемо, ако Бог да, успети, јер овде са градоначелником желимо да нађемо још земљишта у околини да се простор прошири и да направимо паркинге где људи могу доћи. Много тога треба да урадимо, али је најважније да славе славимо, да се Богу молимо и да се Светом првомученику Стефану обраћамо. Он је био страдалник и мученик, али и онај који је трпео и изнео свој крст да би видео славу Божију.
Није могуће без крста победити себе, нити је без крста могуће достићи васкрсење. Има данас хришћанства које покушава да крст учини некако млаким, па чак и да га у потпуности уклони, како би се хришћанство свело на обичну филозофију религије. Но, ми хоћемо живога Христа у живом подвигу! То значи да се не можемо одрицати крста, јер тиме нећемо ходити за Христом, већ за лажним учитељима и лажним пророцима који причају приче и „чешу уши” људима, али их не воде путем спасења. Путем спасења нас води једино наша Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. То треба да знамо и да тим путем идемо – то је тај уски пут спасења.
Запад је отишао широким путем и сада више не може да се врати. Толико су далеко отишли да повратка нема. Тако ни Светски савет цркава, као какав парламент религија, не може да се врати. Једино је Православље истинско богопознање. Није случајно речено у Јеванђељу да су Господ и свети апостоли предали веру која је 'једном предата Светима'. Дакле, није могуће имати неку нову веру мимо оне која је конституисана на Педесетници, на Духове. Моја прва песма коју сам написао благодаћу Божијом, а не по својим снагама, јесте управо песма „Од огњених језика рођена” – о Рођендану Цркве Христове. Тада је све почело, а ми и данас кушамо ту благодат овде, на овом светом месту, а заједно ћемо је кушати и на другим местима.
Има данас појединаца, попут неких спортиста и посебних људи, који су силни у духу па успеју да се одвоје од своје неправославне традиције и приступе Православљу, али је то још увек мало. Читаве народе треба вратити Православљу! Као што су читави народи примали Православље у време Свете браће Кирила и Методија, тако је и данас дошло време да је то једини пут да се ти људи спасу. Нажалост, многи наши православни свештеници и теолози не мисле тако. Они мисле да треба да се удружимо и будемо другари са свима другима, питајући се: „Зашто бисмо ми њих понижавали, нисмо ми ни по чему бољи од њих?” Нисмо ми људи бољи, али је боља наша вера! Наша вера је света!
То да имамо такву веру можемо захвалити светим оцима који су је чували и своје животе давали за Православље. Према томе, то морамо да чувамо. А када тако говоримо, онда нека наша братија кажу: „Па шта се ви правите горди, зашто се узносите над другима?” Не, уопште се не узносимо, него само благодаримо Богу и светим оцима што су нам сачували једину истиниту и победоносну веру – свето Православље!
МАНАСТИР МАЛИ СИНАЈ МЛАЂЕВАЦ ЗВОРНИК ХРАМОВНА СЛАВА РУКОПОЛОЖЕЊЕ
