МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У МАНАСТИРУ ТАВНА: Свети Арсеније је достојни наследник Светог Саве
„Свети Арсеније Сремац био је достојни наследник Светог Саве, човек реда, молитве и послушања. Он је водио Српску Цркву тридесет година, у времену великих искушења, али је остао верни чувар православне вере и Светосавља“, поручио је митрополит зворничко-тузлански Фотије у беседи током Свете архијерејске литургије служене данас у манастиру Тавна.
Митрополит је подсетио да „Свети Арсеније није само историјска личност, већ светитељ који нам и данас сведочи да је најважније чувати веру, Цркву и слогу међу народом“.
„Ми Срби треба да будемо јединствени и да се не делимо у стотине партија и покрета. То је рак–рана нашег народа. Зато је Свети владика Николај говорио: Срби треба да се сложе, обоже и умноже“, нагласио је митрополит Фотије.
Митрополит је подсетио да „Свети Арсеније није само историјска личност, већ светитељ који нам и данас сведочи да је најважније чувати веру, Цркву и слогу међу народом“.
„Ми Срби треба да будемо јединствени и да се не делимо у стотине партија и покрета. То је рак–рана нашег народа. Зато је Свети владика Николај говорио: Срби треба да се сложе, обоже и умноже“, нагласио је митрополит Фотије.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, на празник Светог Арсенија Сремца, Свету архијерејску литургију у древној немањићкој задужбини, манастиру Тавна, уз саслужење умировљеног епископа Константина (Ђокића).
Митрополита Фотија у порти храма Свете Тројице дочекале су сестре манастира на челу са игуманијом Анастасијом (Илић), која је већ годину дана на челу ове свете обитељи, као и архијерејски намесник угљевичко–јањски протојереј-ставрофор Александар Тешић, свештеници, ђакони и верни народ.
У беседи о животу и делу Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, митрополит Фотије подсетио је да је овај светитељ „пренео трон архиепископа српских из Жиче у Пећ, подигао цркву Светих Апостола и утемељио духовни живот Српске Цркве на Косову и Метохији“.
„Свети Арсеније био је човек који је волео поредак, ред, молитву и послушање. Све је уређивао у складу са типиком и законом Цркве. Зато је био достојни следбеник Светог Саве и његовог пута“, казао је митрополит.
Он је подсетио да су мошти Светог Арсенија више пута премештане да би се сачувале од турских најезда, као и мошти Светог Саве и других великих светитеља, нагласивши да „ниједна сила није могла спалити успомену на Светог Саву и његово дело, као ни дело Светог Арсенија Сремца“.
„Бојим се да не буде тако и сада, у ово време, јер видимо како се нападају светиње — узета је Кијево–печерска лавра, држава је преузела манастир Свете Катарине на Синају. Иду на светиње, јер знају да су светиње срце народа. Ми морамо да чувамо своје, посебно свето Косово“, поручио је митрополит Фотије.
На крају литургије, митрополит Фотије је благословио сестринство манастира Тавна и све верне, истичући да је ова светиња „једна од најстаријих духовних оаза под Мајевицом и једно од светих места које вековима чува идентитет нашег народа“.
„Ову свету обитељ морамо чувати, јер она чува нас. Она има пребогату историју српства и Православља на овим просторима. Морамо бити захвални свима који се труде да је очувају, обнове и да она живи и служи на добро нашег народа и наше свете Цркве“, нагласио је митрополит Фотије.
Сабрање је завршено трпезом љубави коју су приредиле сестре манастира Тавна.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Ваше Преосвештенство, часни оци, уважена мати игуманијо, браћо и сестре, драга децо. Како дође до овога дана да ми данас служимо овде Свету Литургију, на празник Светог Арсенија Сремца, великог нашег богослова, архиепископа наше Цркве, наследника Светог Саве? Прошли пут сам био овде у манастиру и онда смо се сетили, владика Константин и ја, да смо ми били професори у Сремским Карловцима, на Богословији Сремски Карловци, под славом Светог Арсенија.
То је, дакле, била наша школска слава наше богословије – Карловачке, чувене славне Карловачке богословије. И онда смо одлучили да данас дођемо да служимо, поводом тога, Свету Литургију и да се сетимо овога великог светитеља наше Цркве, који је заиста био достојан наследник Светог Саве. Када је Свети Сава већ почео помало да побољева, одлазио је једном у Свету Земљу, па се враћао, тада је изабрао Арсенија да буде прво игуман жичког братства у манастиру Жичи.
Тада је бројно братство било у Жичи, било је угледних људи, па је било тешко изабрати првога међу њима. Свети Сава је толико пажљиво посматрао, гледао свакога, и на крају је пала одлука и благослов да то буде Арсеније. Када је Свети Сава други пут кренуо у Свету Земљу, он је, отприлике, осећао да му се крај приближава и да треба да се повуче. И, по промислу Божјем, тада је за свог наследника на трону архиепископа српских поставио управо Арсенија.
Свети Арсеније је то послушање прихватио, као и прво, и водио је Српску Цркву читавих 30 година – од 1233. до 1263. године. Тридесет година је водио Цркву Христову, Српску, и заиста је био велики прегалац.
Оно што је значајно учинио, јесте да је из манастира Жиче пренео трон архиепископа српских у Пећ, на наше свето и распето Косово. Тамо је подигао прво цркву Светих Апостола, а каснији владари и архиепископи подизали су друге цркве. Тако да је Свети Арсеније био заиста један борац за Православље, борац за Светосавље. Можемо слободно рећи да је он у свему следио свога учитеља Светог Саву – његовим типиком је живео и његовим типиком је поучавао наш српски православни народ.
Када се Свети Сава упокојио 1236. године у Трнову, у Бугарској, онда је Свети Арсеније инсистирао по сваку цену да се његове мошти пренесу у Србију. Са српским краљем Владиславом тада је молио бугарског патријарха и бугарског цара да им дају мошти Светог Саве. И они су пристали, не радо, али су ипак пристали, јер су знали колики је значај Светог Саве за наш народ.
И онда су добили мошти и једном овако велелепном свештеном литијом пренели Свете мошти из Трнова у манастир Милешеву. Тамо је било одређено да почивају мошти Светог Саве за сва времена. Али, знате како иде историја – када су дошли Турци, када је дошло турско ропство, онда су морале мошти многих светитеља да се премештају и склањају, па тако и мошти Светог Саве. А десило се оно што знамо да су 1594. године Турци узели мошти Светог Саве и спалили их на Врачару у Београду. У сваком случају, нису могли да спале ни успомену на Светог Саву, ни његово дело, као ни дело Светог Арсенија Сремца.
Свети Арсеније је био, како обично кажу за људе у Срему, веома педантан, веома одмерен, прецизан, али и онај који је поштовао типик, поштовао правило и поштовао ред.
И тако је било, дакле, у Цркви док је био игуман у Жичи, а касније и када је постао архиепископ. Заиста је владао поредак. Он је радио на сређивању црквених књига које треба да се воде по одређеним правилима. Црквену администрацију је обогатио и увео ред и поредак.
А оно што је било прво и најважније, на чему је непрестано инсистирао, јесте богослужење – да људи долазе у цркву, да се моле Богу и да живе светотајинским животом Цркве. Дакле, Свети Арсеније, слободно можемо рећи, био је достојни наследник Светог Саве. Његова трагедија и страдања настају после његовог упокојења јер су његове свете мошти много пута ношене на разне стране да би се сачувале од Турака.
Биле су на разним местима. Данас се највећи део моштију налази у манастиру Ждребаоник у Црној Гори, али има их и на другим странама. Има и код нас, у нашој Богословији, један кивот са делом моштију Светог Арсенија, и на другим местима.
Тако је било у то зло време Турака, када се није знало како шта може да се сачува. Знате колико пута се и Света Петка премештала – њене мошти су ношене и у Бугарску, и у Цариград, и у наш Београд; данас се налазе у граду Јашију у Румунији. Тако је то било – једно време гоњења и на Цркву, и на народ, и на наше светитеље.
Бојим се да не буде тако и сада, у ово време, јер је почело гоњење – видите како су узели Кијево–печерску лавру ови расколници, ови Епифанијевци; како је и египатска држава узела манастир Свете Катарине на Синају, да то буде државна имовина, да буде државно власништво. Питање је шта ће од тога бити? Дакле, иду на светиње, нападају светиње. Ми морамо да се боримо, нарочито за наше свето Косово. Видите, Шиптари већ сада говоре као да су то њихови, албански културни споменици.
Када су они били хришћани? Када су они градили хришћанске цркве? Они сада притискају наш народ тамо и покушавају да нам одузму ту имовину, зато што виде да је мало Срба, а читава међународна заједница стоји на њиховој страни. Желе да искористе тај тренутак. Али, неће дати Бог да се то тако деси. Да се то не би десило, ми Срби треба да будемо јединствени, да створимо јединствену државу, да не будемо подељени у стотине партија, у стотине разних покрета и не знам чега све.
То је рак–рана нашег народа. То су говорили многи умни људи. Зато је Свети владика Николај говорио: Срби треба да се сложе, обоже и умноже.
„Сложе“ на првом месту – слога Србина спасава. То су говорили и наши народни песници. Бог да благослови ову свету обитељ, сестринство, мати игуманију, владику који је овде чувар ове светиње.
Проту Видоја који такође долази да служи, оце који долазе, ову децу која су данас лепо певала овде у манастиру – честитамо, заиста је било лепо чути како певате. Тако да ову свету обитељ овде чувамо, јер она чува нас. Она има пребогату историју српства и Православља на овим просторима; морамо да је чувамо, морамо да будемо захвални свима који се труде да је очувају, обнове и да она даље живи, напредује и служи на добро нашег народа и наше свете Цркве.
Нека сте Богом благословени. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.
Митрополита Фотија у порти храма Свете Тројице дочекале су сестре манастира на челу са игуманијом Анастасијом (Илић), која је већ годину дана на челу ове свете обитељи, као и архијерејски намесник угљевичко–јањски протојереј-ставрофор Александар Тешић, свештеници, ђакони и верни народ.
У беседи о животу и делу Светог Арсенија Сремца, наследника Светог Саве, митрополит Фотије подсетио је да је овај светитељ „пренео трон архиепископа српских из Жиче у Пећ, подигао цркву Светих Апостола и утемељио духовни живот Српске Цркве на Косову и Метохији“.
„Свети Арсеније био је човек који је волео поредак, ред, молитву и послушање. Све је уређивао у складу са типиком и законом Цркве. Зато је био достојни следбеник Светог Саве и његовог пута“, казао је митрополит.
Он је подсетио да су мошти Светог Арсенија више пута премештане да би се сачувале од турских најезда, као и мошти Светог Саве и других великих светитеља, нагласивши да „ниједна сила није могла спалити успомену на Светог Саву и његово дело, као ни дело Светог Арсенија Сремца“.
„Бојим се да не буде тако и сада, у ово време, јер видимо како се нападају светиње — узета је Кијево–печерска лавра, држава је преузела манастир Свете Катарине на Синају. Иду на светиње, јер знају да су светиње срце народа. Ми морамо да чувамо своје, посебно свето Косово“, поручио је митрополит Фотије.
На крају литургије, митрополит Фотије је благословио сестринство манастира Тавна и све верне, истичући да је ова светиња „једна од најстаријих духовних оаза под Мајевицом и једно од светих места које вековима чува идентитет нашег народа“.
„Ову свету обитељ морамо чувати, јер она чува нас. Она има пребогату историју српства и Православља на овим просторима. Морамо бити захвални свима који се труде да је очувају, обнове и да она живи и служи на добро нашег народа и наше свете Цркве“, нагласио је митрополит Фотије.
Сабрање је завршено трпезом љубави коју су приредиле сестре манастира Тавна.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Ваше Преосвештенство, часни оци, уважена мати игуманијо, браћо и сестре, драга децо. Како дође до овога дана да ми данас служимо овде Свету Литургију, на празник Светог Арсенија Сремца, великог нашег богослова, архиепископа наше Цркве, наследника Светог Саве? Прошли пут сам био овде у манастиру и онда смо се сетили, владика Константин и ја, да смо ми били професори у Сремским Карловцима, на Богословији Сремски Карловци, под славом Светог Арсенија.
То је, дакле, била наша школска слава наше богословије – Карловачке, чувене славне Карловачке богословије. И онда смо одлучили да данас дођемо да служимо, поводом тога, Свету Литургију и да се сетимо овога великог светитеља наше Цркве, који је заиста био достојан наследник Светог Саве. Када је Свети Сава већ почео помало да побољева, одлазио је једном у Свету Земљу, па се враћао, тада је изабрао Арсенија да буде прво игуман жичког братства у манастиру Жичи.
Тада је бројно братство било у Жичи, било је угледних људи, па је било тешко изабрати првога међу њима. Свети Сава је толико пажљиво посматрао, гледао свакога, и на крају је пала одлука и благослов да то буде Арсеније. Када је Свети Сава други пут кренуо у Свету Земљу, он је, отприлике, осећао да му се крај приближава и да треба да се повуче. И, по промислу Божјем, тада је за свог наследника на трону архиепископа српских поставио управо Арсенија.
Свети Арсеније је то послушање прихватио, као и прво, и водио је Српску Цркву читавих 30 година – од 1233. до 1263. године. Тридесет година је водио Цркву Христову, Српску, и заиста је био велики прегалац.
Оно што је значајно учинио, јесте да је из манастира Жиче пренео трон архиепископа српских у Пећ, на наше свето и распето Косово. Тамо је подигао прво цркву Светих Апостола, а каснији владари и архиепископи подизали су друге цркве. Тако да је Свети Арсеније био заиста један борац за Православље, борац за Светосавље. Можемо слободно рећи да је он у свему следио свога учитеља Светог Саву – његовим типиком је живео и његовим типиком је поучавао наш српски православни народ.
Када се Свети Сава упокојио 1236. године у Трнову, у Бугарској, онда је Свети Арсеније инсистирао по сваку цену да се његове мошти пренесу у Србију. Са српским краљем Владиславом тада је молио бугарског патријарха и бугарског цара да им дају мошти Светог Саве. И они су пристали, не радо, али су ипак пристали, јер су знали колики је значај Светог Саве за наш народ.
И онда су добили мошти и једном овако велелепном свештеном литијом пренели Свете мошти из Трнова у манастир Милешеву. Тамо је било одређено да почивају мошти Светог Саве за сва времена. Али, знате како иде историја – када су дошли Турци, када је дошло турско ропство, онда су морале мошти многих светитеља да се премештају и склањају, па тако и мошти Светог Саве. А десило се оно што знамо да су 1594. године Турци узели мошти Светог Саве и спалили их на Врачару у Београду. У сваком случају, нису могли да спале ни успомену на Светог Саву, ни његово дело, као ни дело Светог Арсенија Сремца.
Свети Арсеније је био, како обично кажу за људе у Срему, веома педантан, веома одмерен, прецизан, али и онај који је поштовао типик, поштовао правило и поштовао ред.
И тако је било, дакле, у Цркви док је био игуман у Жичи, а касније и када је постао архиепископ. Заиста је владао поредак. Он је радио на сређивању црквених књига које треба да се воде по одређеним правилима. Црквену администрацију је обогатио и увео ред и поредак.
А оно што је било прво и најважније, на чему је непрестано инсистирао, јесте богослужење – да људи долазе у цркву, да се моле Богу и да живе светотајинским животом Цркве. Дакле, Свети Арсеније, слободно можемо рећи, био је достојни наследник Светог Саве. Његова трагедија и страдања настају после његовог упокојења јер су његове свете мошти много пута ношене на разне стране да би се сачувале од Турака.
Биле су на разним местима. Данас се највећи део моштију налази у манастиру Ждребаоник у Црној Гори, али има их и на другим странама. Има и код нас, у нашој Богословији, један кивот са делом моштију Светог Арсенија, и на другим местима.
Тако је било у то зло време Турака, када се није знало како шта може да се сачува. Знате колико пута се и Света Петка премештала – њене мошти су ношене и у Бугарску, и у Цариград, и у наш Београд; данас се налазе у граду Јашију у Румунији. Тако је то било – једно време гоњења и на Цркву, и на народ, и на наше светитеље.
Бојим се да не буде тако и сада, у ово време, јер је почело гоњење – видите како су узели Кијево–печерску лавру ови расколници, ови Епифанијевци; како је и египатска држава узела манастир Свете Катарине на Синају, да то буде државна имовина, да буде државно власништво. Питање је шта ће од тога бити? Дакле, иду на светиње, нападају светиње. Ми морамо да се боримо, нарочито за наше свето Косово. Видите, Шиптари већ сада говоре као да су то њихови, албански културни споменици.
Када су они били хришћани? Када су они градили хришћанске цркве? Они сада притискају наш народ тамо и покушавају да нам одузму ту имовину, зато што виде да је мало Срба, а читава међународна заједница стоји на њиховој страни. Желе да искористе тај тренутак. Али, неће дати Бог да се то тако деси. Да се то не би десило, ми Срби треба да будемо јединствени, да створимо јединствену државу, да не будемо подељени у стотине партија, у стотине разних покрета и не знам чега све.
То је рак–рана нашег народа. То су говорили многи умни људи. Зато је Свети владика Николај говорио: Срби треба да се сложе, обоже и умноже.
„Сложе“ на првом месту – слога Србина спасава. То су говорили и наши народни песници. Бог да благослови ову свету обитељ, сестринство, мати игуманију, владику који је овде чувар ове светиње.
Проту Видоја који такође долази да служи, оце који долазе, ову децу која су данас лепо певала овде у манастиру – честитамо, заиста је било лепо чути како певате. Тако да ову свету обитељ овде чувамо, јер она чува нас. Она има пребогату историју српства и Православља на овим просторима; морамо да је чувамо, морамо да будемо захвални свима који се труде да је очувају, обнове и да она даље живи, напредује и служи на добро нашег народа и наше свете Цркве.
Нека сте Богом благословени. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.
МАНАСТИР ТАВНА ЕПИСКОП КОНСТАНТИН ИГУМАНИЈА АНАСТАСИЈА СВЕТИ АРСЕНИЈЕ СРЕМАЦ
