МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У ШАМЦУ: По љубави ћемо бити препознати као ученици Христови
Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије поручио је данас у Шамцу, у својој беседи поводом храмовне славе, да је за опстанак народа и државе неопходно јединство са Црквом, превазилажење подела и саборност у духу љубави.
- „Има пуно тога о чему разговарамо, али оно што је сигурно и препознатљиво јесте да нам је потребна дубинска заједница Цркве са државом и институцијама, а морају бити превазиђене и међупартијске поделе. Опстаћемо са Богом, једни са другима у љубави, заједништву и слози“, поручио је митрополит Фотије.
Митрополит је подсетио да истински хришћани треба да се препознају по љубави, јер управо љубав обједињује Цркву и народ и чини темељ заједништва.
- „По љубави ћемо бити препознати као ученици Христови. Једино љубав може сачувати Србе у једној држави, у пријатељству, кумству и братству“, нагласио је митрополит.
- „Има пуно тога о чему разговарамо, али оно што је сигурно и препознатљиво јесте да нам је потребна дубинска заједница Цркве са државом и институцијама, а морају бити превазиђене и међупартијске поделе. Опстаћемо са Богом, једни са другима у љубави, заједништву и слози“, поручио је митрополит Фотије.
Митрополит је подсетио да истински хришћани треба да се препознају по љубави, јер управо љубав обједињује Цркву и народ и чини темељ заједништва.
- „По љубави ћемо бити препознати као ученици Христови. Једино љубав може сачувати Србе у једној држави, у пријатељству, кумству и братству“, нагласио је митрополит.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, господине начелниче, уважена господо, уважени куме, драга браћо и сестре, драга децо, оно што смо ми данас доживели овде у Шамцу – заиста одавно нисмо доживели. Велики благослов! Данас смо овде на једном свесрпском сабрању, али сабрању које је, можемо слободно рећи, у великој мери и шире од тога.
Радујемо се овој братској посети – доласку богослова из Фоче са ректором. Дивно је било чути како су појали. Ту је и наш ректор из Карловачке богословије – оне чувене Карловачке богословије која је кроз историју очувала висок ниво образовања, потпуно равноправан, можемо рећи, са аустроугарским, а можда смо ми у своје време били и изнад тога. Зато, сви ви који сте дошли са разних страна – добро нам дошли!
Овде, у нашем Архијерејском намесништву у Шамцу, наш прота Ненад бори се као лав да све буде уредно и благословено. Често људи кажу да Шамац није жив – а данас јесте! Видите колико је народа, хвала Богу! Али тако треба да буде и убудуће.
Желим да се на почетку подсетимо речи које смо данас чули у Јеванђељу: По чему ће људи препознати да смо ученици Христови? Не по томе што много знамо из философије, не по томе што смо учени у различитим областима религије, знања или науке, него по односу љубави – једних према другима. Будемо ли имали љубави, бићемо препознати као ученици Христови. Данас, ако питате било коју организацију, удружење, институцију или чак секту – сви ће рећи исто: „Ми радимо за добро народа, ми смо хуманитарни, ми ширимо љубав, хуманизам, толеранцију...“
И сада се поставља питање: како у таквом времену препознати ону истинску, божанску, Христову љубав? Јер данас се говори о стотинама врста „љубави“ – земаљских, пролазних, осећајних. То је наше време – време у којем је веома тешко препознати правог слугу Божијег, правог хришћанина, правог свештеника, пастира, епископа, митрополита, па и правог човека. Наше време је ужурбано, без времена. И сами осећамо да се време приближава неком крају. Каквом – не знамо, али видимо да иде у том правцу.
Зато је добро и потребно да долазимо у Цркву Христову. Када долазимо у храм, ми излазимо пред лице Божије. Ту се унутар нас врши расуђивање – ствари постају јасније у уму, души и срцу. Ту видимо колико смо близу Господу, колико је љубави Божије у нама и колико можемо слободно са Богом да општимо – у молитви, покајању и исповести.
Увек када дођемо у Цркву, можемо стати на једну од две позиције:
– као цариник у храму, који је био толико смирен да није подизао поглед ка небу, него се ударао у прса и говорио: „Боже, милостив буди мени грешноме.“ Дај Боже да и ми достигнемо тај ниво смирења;
– или као фарисеј, који је прво набрајао грехе других људи, па онда своје врлине и понеку слабост. То није добро и није благословено.
Оно што је данас, браћо и сестре, посебно важно – не само за оне у Цркви, него за све нас – јесте пророчанство о последњим временима које каже: „Охладнеће љубав многих.“ Свети оци тумаче да се то односи на љубав унутар саме Цркве. У свету истинске љубави нема – она је пролазна, смртна и не може спасити човека. Ми желимо љубав која води у живот вечни, љубав која нас поистоветћује са Господом – љубав Христову. Та љубав је као благодат, као јеванђељска врлина. Како је говорио ава Јустин: „Ми живимо у Христу светим врлинама и светим тајнама.“ То је љубав која човека чини христоликим и боголиким – испуњава га самим Богом. То није било каква љубав, него саможртвена љубав Христова – она са Голготе, она која нас је спасла. А када изађемо из храма – дочекују нас рекламе, излози, телефони, све нас то запљускује шаренилом и полуистинама, лажним пријатељствима и лажним облицима љубави. Али то није оно што је пресудно за нас.
Желим да се захвалим, у име нашег проте, у име црквене општине и свих који су помагали и помажу ову црквену заједницу. Овде нам предстоје велики послови – прота то зна, знамо и ми – и уз Божију помоћ урадићемо их. Треба да овај град израсте у духовни центар Архијерејског намесништва шамачког. Овде му је седиште и треба још много тога да се уради. Ова црква је дивна, много је урађено, фрескописано, уређено, али посла ће још бити.
Зато нам је потребна и подршка локалне власти. Са њима желимо да живимо у духу у ком су живели Свети Немањићи – у симфонији Цркве и државе. Да световна и духовна власт сарађују, али да једна не нарушава компетенције друге – а над свима да буде круна Божија. Када смо ми Срби тако живели, многа смо добра створили. Подигли смо светиње на Светој Гори, на Косову, у Светој земљи и многим другим местима. Много су тога учинили Свети Симеон и Свети Сава. Данас нисмо у тој позицији. Данас смо поново подељени и треба да се трудимо да тежимо јединству, братској слози и изразу љубави. Једино љубав може сачувати Србе у једној држави. Као што је говорио Свети владика Николај:- „Само слога може одржати Србе у пријатељству, кумству, братству, у ономе што нас везује и чини народом. Црква чува оно најдрагоценије – бисер вере: Господа Исуса Христа. На литургији свештеник каже: „Светиње светима!“ Тада приступамо живом Христу и причешћујемо се Његовим Телом и Крвљу. Постајемо једно са Господом, са Богом, са Црквом, са Светом Тројицом. Постајемо боголика бића. То само Православље има и даје.
Други хришћани још лутају као Израиљ у пустињи – тражећи, а истина је близу. Истина је у Православљу. То кажу Свети оци. Зато ми први морамо бити тога свесни. Тада нећемо имати потребе да учествујемо у експериментима екуменизма, да се молимо „са овима и онима“ ради утиска толеранције. У вери нема толеранције – или си веран, или ниси. Или верујеш као што верује Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква – или другачије. А то друго није благословено.
Желим да и ови наши гости из Фоче осете љубав. Фоча је диван просветни и културни центар Православља – тамо су наша богословија и факултет, где се васпитава српска младост. А Карловци – да и не говоримо. Карловачка богословија нас је очувала у време Турака и Аустроугарске, када је било покушаја прозелитизма и преласка у другу веру – као и у време НДХ. Сви ми имамо своју мисију и дело које треба да учинимо – дај Боже да то испунимо.
И увек држимо оно што смо чули на почетку – божанску љубав. Да једни друге сматрамо већим од себе, да љубав Божију делимо са ближњима, сиромашнима, презренима, са онима које је свет одбацио – а Христос није. Често се управо они поистовећују са Христом и често су баш они – браћа Христова.
Данас честитам нашем проти, јер је његов син постао ђакон – слава Богу! Други син му је свештеник, а и други иду путем вере. Биће нових људи који ће служити Цркви Христовој, биће нових крила, нових носилаца подвига у нашој Српској православној Цркви.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Његово Високопреосвештенство митрополит Фотије служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Шамцу, а Митровдан су као крсну славу прославили овај храм, Општинска управа и Борачка организација општине Шамац.
Митрополита Фотија, у име братства и верног народа, дочекао је протојереј-ставрофор Ненад Тојић, архијерејски намесник модричко-градачачки.
Високопреосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Јова Милановић, ректор Карловачке богословије; протојереј-ставрофор Љубомир Пријовић, ректор Богословије у Фочи; јеромонах Пантелејмон (Мијаиловић) из Епархије нишке, као и више свештеника и ђакона из Епархије зворничко-тузланске.
У току литургије митрополит Фотије је рукоположио Атанасија Јокића из Теслића у свештени чин ђакона, а пре почетка службе рукопроизвео је у чин чтеца осморицу вероучитеља и студената теологије, пожелевши им да са љубављу и ревношћу служе Богу и народу.
Посебну свечаност литургијском сабрању дали су ученици Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, који су појали на Светој литургији и на крају богослужења уручили икону коју су сами осликали као молитвени дар митрополиту Фотију.
Након литургије, митрополит Фотије је освештао славске дарове и заједно са кумом храмовне славе Данијелом Стојановићем из Шамца сломио славски колач у част и славу Светог великомученика Димитрија – заштитника храма, општине и шамачке Борачке организације.
Положени су венци на централном споменику на Градском тргу у знак сећања на 497 борца Друге посавске бригаде који су положили своје животе у одбрани отаџбине током протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата.
Начелник општине Ђорђе Милићевић честитао је славу свештенству, Борачкој организацији и свим грађанима, нагласивши да Свети Димитрије већ деценијама чува општину Шамац и њене становнике.
- „Ово је празник саборности и вере, дан који нас подсећа да заједно можемо много. Нека Свети Димитрије и убудуће чува Шамац и све његове људе“, поручио је Милићевић.
Председник шамачке Борачке организације Радован Зорановић пожелео је да Митровдан донесе мир, здравље и напредак борачкој популацији, која је својим жртвама уградила темеље Републике Српске.
- „Верујем да ће у годинама које долазе положај бораца бити бољи и да ће наша заједница показати поштовање према свима који су стварали Републику Српску“, истакао је Зорановић.
Након свечаности, у организацији Општине Шамац и Борачке организације, припремљена је трпеза љубави за све присутне, у духу заједништва, благодарности и братске љубави.
Митровданско сабрање у Шамцу протекло је у молитвеном, свечаном и духовно узвишеном расположењу, у знаку речи митрополита Фотија:
- „Опстаћемо са Богом – једни са другима у љубави, заједништву и слози.
Часни оци, господине начелниче, уважена господо, уважени куме, драга браћо и сестре, драга децо, оно што смо ми данас доживели овде у Шамцу – заиста одавно нисмо доживели. Велики благослов! Данас смо овде на једном свесрпском сабрању, али сабрању које је, можемо слободно рећи, у великој мери и шире од тога.
Радујемо се овој братској посети – доласку богослова из Фоче са ректором. Дивно је било чути како су појали. Ту је и наш ректор из Карловачке богословије – оне чувене Карловачке богословије која је кроз историју очувала висок ниво образовања, потпуно равноправан, можемо рећи, са аустроугарским, а можда смо ми у своје време били и изнад тога. Зато, сви ви који сте дошли са разних страна – добро нам дошли!
Овде, у нашем Архијерејском намесништву у Шамцу, наш прота Ненад бори се као лав да све буде уредно и благословено. Често људи кажу да Шамац није жив – а данас јесте! Видите колико је народа, хвала Богу! Али тако треба да буде и убудуће.
Желим да се на почетку подсетимо речи које смо данас чули у Јеванђељу: По чему ће људи препознати да смо ученици Христови? Не по томе што много знамо из философије, не по томе што смо учени у различитим областима религије, знања или науке, него по односу љубави – једних према другима. Будемо ли имали љубави, бићемо препознати као ученици Христови. Данас, ако питате било коју организацију, удружење, институцију или чак секту – сви ће рећи исто: „Ми радимо за добро народа, ми смо хуманитарни, ми ширимо љубав, хуманизам, толеранцију...“
И сада се поставља питање: како у таквом времену препознати ону истинску, божанску, Христову љубав? Јер данас се говори о стотинама врста „љубави“ – земаљских, пролазних, осећајних. То је наше време – време у којем је веома тешко препознати правог слугу Божијег, правог хришћанина, правог свештеника, пастира, епископа, митрополита, па и правог човека. Наше време је ужурбано, без времена. И сами осећамо да се време приближава неком крају. Каквом – не знамо, али видимо да иде у том правцу.
Зато је добро и потребно да долазимо у Цркву Христову. Када долазимо у храм, ми излазимо пред лице Божије. Ту се унутар нас врши расуђивање – ствари постају јасније у уму, души и срцу. Ту видимо колико смо близу Господу, колико је љубави Божије у нама и колико можемо слободно са Богом да општимо – у молитви, покајању и исповести.
Увек када дођемо у Цркву, можемо стати на једну од две позиције:
– као цариник у храму, који је био толико смирен да није подизао поглед ка небу, него се ударао у прса и говорио: „Боже, милостив буди мени грешноме.“ Дај Боже да и ми достигнемо тај ниво смирења;
– или као фарисеј, који је прво набрајао грехе других људи, па онда своје врлине и понеку слабост. То није добро и није благословено.
Оно што је данас, браћо и сестре, посебно важно – не само за оне у Цркви, него за све нас – јесте пророчанство о последњим временима које каже: „Охладнеће љубав многих.“ Свети оци тумаче да се то односи на љубав унутар саме Цркве. У свету истинске љубави нема – она је пролазна, смртна и не може спасити човека. Ми желимо љубав која води у живот вечни, љубав која нас поистоветћује са Господом – љубав Христову. Та љубав је као благодат, као јеванђељска врлина. Како је говорио ава Јустин: „Ми живимо у Христу светим врлинама и светим тајнама.“ То је љубав која човека чини христоликим и боголиким – испуњава га самим Богом. То није било каква љубав, него саможртвена љубав Христова – она са Голготе, она која нас је спасла. А када изађемо из храма – дочекују нас рекламе, излози, телефони, све нас то запљускује шаренилом и полуистинама, лажним пријатељствима и лажним облицима љубави. Али то није оно што је пресудно за нас.
Желим да се захвалим, у име нашег проте, у име црквене општине и свих који су помагали и помажу ову црквену заједницу. Овде нам предстоје велики послови – прота то зна, знамо и ми – и уз Божију помоћ урадићемо их. Треба да овај град израсте у духовни центар Архијерејског намесништва шамачког. Овде му је седиште и треба још много тога да се уради. Ова црква је дивна, много је урађено, фрескописано, уређено, али посла ће још бити.
Зато нам је потребна и подршка локалне власти. Са њима желимо да живимо у духу у ком су живели Свети Немањићи – у симфонији Цркве и државе. Да световна и духовна власт сарађују, али да једна не нарушава компетенције друге – а над свима да буде круна Божија. Када смо ми Срби тако живели, многа смо добра створили. Подигли смо светиње на Светој Гори, на Косову, у Светој земљи и многим другим местима. Много су тога учинили Свети Симеон и Свети Сава. Данас нисмо у тој позицији. Данас смо поново подељени и треба да се трудимо да тежимо јединству, братској слози и изразу љубави. Једино љубав може сачувати Србе у једној држави. Као што је говорио Свети владика Николај:- „Само слога може одржати Србе у пријатељству, кумству, братству, у ономе што нас везује и чини народом. Црква чува оно најдрагоценије – бисер вере: Господа Исуса Христа. На литургији свештеник каже: „Светиње светима!“ Тада приступамо живом Христу и причешћујемо се Његовим Телом и Крвљу. Постајемо једно са Господом, са Богом, са Црквом, са Светом Тројицом. Постајемо боголика бића. То само Православље има и даје.
Други хришћани још лутају као Израиљ у пустињи – тражећи, а истина је близу. Истина је у Православљу. То кажу Свети оци. Зато ми први морамо бити тога свесни. Тада нећемо имати потребе да учествујемо у експериментима екуменизма, да се молимо „са овима и онима“ ради утиска толеранције. У вери нема толеранције – или си веран, или ниси. Или верујеш као што верује Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква – или другачије. А то друго није благословено.
Желим да и ови наши гости из Фоче осете љубав. Фоча је диван просветни и културни центар Православља – тамо су наша богословија и факултет, где се васпитава српска младост. А Карловци – да и не говоримо. Карловачка богословија нас је очувала у време Турака и Аустроугарске, када је било покушаја прозелитизма и преласка у другу веру – као и у време НДХ. Сви ми имамо своју мисију и дело које треба да учинимо – дај Боже да то испунимо.
И увек држимо оно што смо чули на почетку – божанску љубав. Да једни друге сматрамо већим од себе, да љубав Божију делимо са ближњима, сиромашнима, презренима, са онима које је свет одбацио – а Христос није. Често се управо они поистовећују са Христом и често су баш они – браћа Христова.
Данас честитам нашем проти, јер је његов син постао ђакон – слава Богу! Други син му је свештеник, а и други иду путем вере. Биће нових људи који ће служити Цркви Христовој, биће нових крила, нових носилаца подвига у нашој Српској православној Цркви.
Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао!
Његово Високопреосвештенство митрополит Фотије служио је Свету архијерејску литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Шамцу, а Митровдан су као крсну славу прославили овај храм, Општинска управа и Борачка организација општине Шамац.
Митрополита Фотија, у име братства и верног народа, дочекао је протојереј-ставрофор Ненад Тојић, архијерејски намесник модричко-градачачки.
Високопреосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор Јова Милановић, ректор Карловачке богословије; протојереј-ставрофор Љубомир Пријовић, ректор Богословије у Фочи; јеромонах Пантелејмон (Мијаиловић) из Епархије нишке, као и више свештеника и ђакона из Епархије зворничко-тузланске.
У току литургије митрополит Фотије је рукоположио Атанасија Јокића из Теслића у свештени чин ђакона, а пре почетка службе рукопроизвео је у чин чтеца осморицу вероучитеља и студената теологије, пожелевши им да са љубављу и ревношћу служе Богу и народу.
Посебну свечаност литургијском сабрању дали су ученици Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, који су појали на Светој литургији и на крају богослужења уручили икону коју су сами осликали као молитвени дар митрополиту Фотију.
Након литургије, митрополит Фотије је освештао славске дарове и заједно са кумом храмовне славе Данијелом Стојановићем из Шамца сломио славски колач у част и славу Светог великомученика Димитрија – заштитника храма, општине и шамачке Борачке организације.
Положени су венци на централном споменику на Градском тргу у знак сећања на 497 борца Друге посавске бригаде који су положили своје животе у одбрани отаџбине током протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата.
Начелник општине Ђорђе Милићевић честитао је славу свештенству, Борачкој организацији и свим грађанима, нагласивши да Свети Димитрије већ деценијама чува општину Шамац и њене становнике.
- „Ово је празник саборности и вере, дан који нас подсећа да заједно можемо много. Нека Свети Димитрије и убудуће чува Шамац и све његове људе“, поручио је Милићевић.
Председник шамачке Борачке организације Радован Зорановић пожелео је да Митровдан донесе мир, здравље и напредак борачкој популацији, која је својим жртвама уградила темеље Републике Српске.
- „Верујем да ће у годинама које долазе положај бораца бити бољи и да ће наша заједница показати поштовање према свима који су стварали Републику Српску“, истакао је Зорановић.
Након свечаности, у организацији Општине Шамац и Борачке организације, припремљена је трпеза љубави за све присутне, у духу заједништва, благодарности и братске љубави.
Митровданско сабрање у Шамцу протекло је у молитвеном, свечаном и духовно узвишеном расположењу, у знаку речи митрополита Фотија:
- „Опстаћемо са Богом – једни са другима у љубави, заједништву и слози.
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ДИМИТРИЈЕ ГРАДСКА СЛАВА ХРАМОВНА СЛАВА ШАМАЦ НАЧЕЛНИК ЂОРЂЕ МИЛИЋЕВИЋ РУКОПОЛОЖЕЊЕ ЧТЕЦ
