Велики јубилеј у Милошевцу: МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ ОСВЕШТАО СПОМЕНИК ПОСТРАДАЛИМА
МИЛОШЕВАЦ – „Духовно богатство је када се човек богати Богом. То је јеванђељска врлина која нас води у вечни живот и она ће бити наша пропусница за улазак у Царство небеско”, поручио је Његово високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије у својој пастирској беседи у Милошевцу.
Тумачећи Јеванђеље, митрополит Фотије је указао на значај Приче о богатом младићу, наглашавајући да богатство може бити на погибао ако се њиме само китимо и презиремо сиротињу. Он је позвао верни народ да се подсећа ове поуке, посебно у погледу очувања православног васпитања омладине.
Тумачећи Јеванђеље, митрополит Фотије је указао на значај Приче о богатом младићу, наглашавајући да богатство може бити на погибао ако се њиме само китимо и презиремо сиротињу. Он је позвао верни народ да се подсећа ове поуке, посебно у погледу очувања православног васпитања омладине.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Данас, у недељу XII по Педесетници, 23. августа, у Милошевцу код Модриче обележен је велики јубилеј — 120 година од освећења Храма Светог Николаја. Светом архијерејском литургијом началствовао је митрополит Фотије, уз саслужење свештенства и присуство многобројних верника из Посавине.
Посебну радост молитвеног сабрања представило је рукоположење у чин свештеника ђакона Горана Јаковљевића из Добоја, који је последњих година служио у Бањи Врућици. Верни народ је одговорио једногласним: „Достојан!”.
У оквиру данашњег молитвеног сабрања, освештан је и споменик пострадалим парохијанима милошевачке парохије, који су у Другом светском рату мучки убијени од стране усташа. Овај споменик је подигнут у знак вечног сећања и молитвене захвалности онима који су живот положили за своју веру и отаџбину.
Након Литургије, митрополит Фотије је уручио висока црквена одликовања за ревносно служење Српској православној цркви.
Митрополит Фотије је упутио речи благодарности надлежном свештенику, оцу Стефану, истакавши да његов активни труд и рад са верним народом нису остали непримећени. У знак признања за ревносно служење, отац Стефан је проглашен протонамесником, са жељом да настави да напредује у свом пастирском раду.
Такође, архијерејском похвалницом одликован је господин Драган Пандуревић из Милошевца, за несебичну подршку и пружену помоћ активностима при Храму Светог Николаја у Милошевцу.
У наставку прочитајте комплетну беседу Високопреосвећеног митрополита Фотија:
Драга браћо и сестре, драга децо, ево нас данас у Милошевцу.
Имали смо дивну, благословену Литургију и рукоположење нашег брата, оца Горана, у чин свештеника. Хвала Богу, то је велики Божији благослов. То значи да Црква живи, да се боримо и да нећемо оставити своје стадо, свој српски народ, да га вукови и разне звери растргну. Напротив, бићемо пастири овога народа и живећемо са њим. Како народ живи, тако ћемо и ми живети; ако они крст носе, носићемо га и ми са њима. То је наша пракса, наша српска традиција, и то ћемо, браћо и сестре, и даље чувати.
Чули сте из данашњег Јеванђеља како је Господу Христу пришао један младић и запитао Га: „Шта да чиним да бих задобио живот вечни?” Оци кажу да је то можда најмудрије питање које неко може да постави другом човеку или Самоме Богу. Шта је то потребно чинити да бисмо задобили живот вечни? Господ му одговара: „Држи заповести.” На питање које заповести, Господ наводи десет Божијих заповести: не убиј, не укради, не чини прељубу, не сведочи лажно, поштуј оца свога и матер своју, и друге. Младић је тада рекао: „Све то држим од младости своје.” Дакле, он је био побожан по законима Старог завета. Тада му Господ каже: „Ако хоћеш да будеш савршен, остави све и хајде за Мном.” Позвао га је да постане Христов ученик, као што су то постали свети апостоли. Међутим, младић то није могао јер је био веома богат. Није могао да остави своје богатство. Онда Господ, на примеру тог младића који је иначе био честит и врлински, каже: „Како је тешко богатоме ући у Царство небеско. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско.” То је зато, браћо и сестре, што постоји духовно богатство, а постоји и земаљско, материјално богатство у новцу.
Духовно богатство је када је човек богат Богом, када је богат благодаћу Божијом, Духом Светим, јеванђељским врлинама, честитошћу, милосрђем и праштањем. То су све јеванђељске врлине. То је духовно богатство које нас води у вечни живот и оно ће бити наша пропусница за улазак у Царство небеско.
Са друге стране, неки људи, они који се у овој причи називају богаташима, немају имена. Богаташ у овој причи нема имена; он је само „богат” и то је све. То га чини значајним, великим и признатим у друштву – једноставно само то што је богат. Да нема богатства, не би се знало ни како се тај човек зове. Међутим, поставља се питање како је он стекао то богатство. У овој причи се о томе не говори, али је питање увек отворено. У сваком случају, он после Суда није задобио живот вечни, него је отишао у Ад.
Дакле, та драма и та прича постоје, и оне су веома знаковите. Значи да ми, људи, путем врлине, смирења, праштања и сваког добра задобијамо оно што ће доћи у вечности, када Господ Христос други пут дође да суди.
Опет, има људи који се нити Бога боје, нити људи стиде, те чине свакојака безакоња. Мисле да их Бог не види, или да их не види судија, да их не види нико. Тако чине безакоње, не знајући да је Бог свуда присутан и да суди свакој нашој помисли, свакој нашој речи и сваком нашем делу посебно.
Ово је веома значајна прича. Морамо нашу омладину учити – а то их, наравно, уче и вероучитељи на часовима – Причи о богатом младићу.
Богатство је добро ако њиме чинимо добра дела. Али ако се ја богатством само китим, ако мислим да сам велики, ако се уобразим, погордим, ако не видим сиротињу и презирем све око себе, онда ми то богатство бива на погибао. Тада ништа добро нисмо учинили, чак ни овде на земљи. Људи беже од таквих особа, не воле да буду у њиховом друштву нити да се друже са њима. А поготово ће у вечности ти људи бити далеко од Бога, јер нас је Бог учио да живимо по Његовим заповестима, у добру и у непрестаној љубави према Богу и ближњима.
Ето, то нам поручује ова прича, браћо и сестре. Мислим да је она веома значајна за нас и да треба непрестано на њу да се подсећамо.
Желим још да кажем да ми данас празнујемо 120 година од освећења овог светог храма. Ово је диван, велики православни храм. Овде су многи Богу молитве узносили, али су многи постали и мученици и страдалници. У неколико наврата ова црква и ово село били су нападани од стране наших историјских непријатеља – усташа, балија и других. Они су овде својом руком побили преко 150 људи. Ово је мученичко место, ово је страдално место, али је ова црква управо зато света, јер су ти људи овде долазили, молили се Богу и тако чували своју веру и своје Православље. Ја сам одрастао у Чуругу, у Војводини. Тамо је 1.500 људи побијено уочи Божића и на сам Божић од стране усташких и мађарских фашиста. Дакле, то је било страшно време.
Хвала Богу што нас је поштедео тога, али морамо се молити Богу и чувати се. Морамо се молити да наши људи, који воде државу у политичком и друштвеном смислу, буду мудри; да знају куда воде овај народ и да га воде путем добра, путем којим су га водили наши светитељи – Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви. Знамо пут којим идемо, то је пут Богочовека Христа, како је говорио народни песник. Е тада ће Бог дати добро и чуваће нас, те ће благословена бити и наша дела, и наше породице, и наша деца, и све што чинимо биће по благослову.
Дај Боже још и оно што је битно за нас Србе – да будемо сложни. То нам је рак-рана. Та неслога и бројне партије су нам, такође, велика бол. То нам је у наслеђе оставио Бенџамин Калај, високи аустроугарски представник у 19. веку. Преко 25 година био је високи представник у Босни и Херцеговини. Можете мислити шта је све за то време могао да учини. Учинио је то да је створио толике поделе и партије међу Србима. Тренутно само у Бањалуци има регистровано 35 српских партија. Ако нас сада има милион, 35 партија значи да нико ни са ким неће да прича. Чим је неко у другој партији, човек је резервисан према њему, а када бисмо, не дај Боже, добили пушке, ко зна ко би на кога окренуо.
Зато морамо да се миримо, браћо и сестре. Морамо схватити да смо браћа и да смо припадници једног, мученичког, косовског, страдалног српског народа, који је дао многе мученике и велике јунаке. Треба да се угледамо на њих, а не на сукобе и непрестане свађе. То нас не може далеко одвести, што и сами добро знате.
Нека сте Богом благословени. Сада идемо напоље да освештамо споменик нашим страдалницима из Другог светског рата.
Хоћу да захвалим нашем свештенику, оцу Стефану, на труду и раду са вама. Ово се не би могло учинити да свештеник није активан, зато га данас проглашавамо протонамесником, да буде још бољи и да напредује. Достојан!
Посебну радост молитвеног сабрања представило је рукоположење у чин свештеника ђакона Горана Јаковљевића из Добоја, који је последњих година служио у Бањи Врућици. Верни народ је одговорио једногласним: „Достојан!”.
У оквиру данашњег молитвеног сабрања, освештан је и споменик пострадалим парохијанима милошевачке парохије, који су у Другом светском рату мучки убијени од стране усташа. Овај споменик је подигнут у знак вечног сећања и молитвене захвалности онима који су живот положили за своју веру и отаџбину.
Након Литургије, митрополит Фотије је уручио висока црквена одликовања за ревносно служење Српској православној цркви.
Митрополит Фотије је упутио речи благодарности надлежном свештенику, оцу Стефану, истакавши да његов активни труд и рад са верним народом нису остали непримећени. У знак признања за ревносно служење, отац Стефан је проглашен протонамесником, са жељом да настави да напредује у свом пастирском раду.
Такође, архијерејском похвалницом одликован је господин Драган Пандуревић из Милошевца, за несебичну подршку и пружену помоћ активностима при Храму Светог Николаја у Милошевцу.
У наставку прочитајте комплетну беседу Високопреосвећеног митрополита Фотија:
Драга браћо и сестре, драга децо, ево нас данас у Милошевцу.
Имали смо дивну, благословену Литургију и рукоположење нашег брата, оца Горана, у чин свештеника. Хвала Богу, то је велики Божији благослов. То значи да Црква живи, да се боримо и да нећемо оставити своје стадо, свој српски народ, да га вукови и разне звери растргну. Напротив, бићемо пастири овога народа и живећемо са њим. Како народ живи, тако ћемо и ми живети; ако они крст носе, носићемо га и ми са њима. То је наша пракса, наша српска традиција, и то ћемо, браћо и сестре, и даље чувати.
Чули сте из данашњег Јеванђеља како је Господу Христу пришао један младић и запитао Га: „Шта да чиним да бих задобио живот вечни?” Оци кажу да је то можда најмудрије питање које неко може да постави другом човеку или Самоме Богу. Шта је то потребно чинити да бисмо задобили живот вечни? Господ му одговара: „Држи заповести.” На питање које заповести, Господ наводи десет Божијих заповести: не убиј, не укради, не чини прељубу, не сведочи лажно, поштуј оца свога и матер своју, и друге. Младић је тада рекао: „Све то држим од младости своје.” Дакле, он је био побожан по законима Старог завета. Тада му Господ каже: „Ако хоћеш да будеш савршен, остави све и хајде за Мном.” Позвао га је да постане Христов ученик, као што су то постали свети апостоли. Међутим, младић то није могао јер је био веома богат. Није могао да остави своје богатство. Онда Господ, на примеру тог младића који је иначе био честит и врлински, каже: „Како је тешко богатоме ући у Царство небеско. Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство небеско.” То је зато, браћо и сестре, што постоји духовно богатство, а постоји и земаљско, материјално богатство у новцу.
Духовно богатство је када је човек богат Богом, када је богат благодаћу Божијом, Духом Светим, јеванђељским врлинама, честитошћу, милосрђем и праштањем. То су све јеванђељске врлине. То је духовно богатство које нас води у вечни живот и оно ће бити наша пропусница за улазак у Царство небеско.
Са друге стране, неки људи, они који се у овој причи називају богаташима, немају имена. Богаташ у овој причи нема имена; он је само „богат” и то је све. То га чини значајним, великим и признатим у друштву – једноставно само то што је богат. Да нема богатства, не би се знало ни како се тај човек зове. Међутим, поставља се питање како је он стекао то богатство. У овој причи се о томе не говори, али је питање увек отворено. У сваком случају, он после Суда није задобио живот вечни, него је отишао у Ад.
Дакле, та драма и та прича постоје, и оне су веома знаковите. Значи да ми, људи, путем врлине, смирења, праштања и сваког добра задобијамо оно што ће доћи у вечности, када Господ Христос други пут дође да суди.
Опет, има људи који се нити Бога боје, нити људи стиде, те чине свакојака безакоња. Мисле да их Бог не види, или да их не види судија, да их не види нико. Тако чине безакоње, не знајући да је Бог свуда присутан и да суди свакој нашој помисли, свакој нашој речи и сваком нашем делу посебно.
Ово је веома значајна прича. Морамо нашу омладину учити – а то их, наравно, уче и вероучитељи на часовима – Причи о богатом младићу.
Богатство је добро ако њиме чинимо добра дела. Али ако се ја богатством само китим, ако мислим да сам велики, ако се уобразим, погордим, ако не видим сиротињу и презирем све око себе, онда ми то богатство бива на погибао. Тада ништа добро нисмо учинили, чак ни овде на земљи. Људи беже од таквих особа, не воле да буду у њиховом друштву нити да се друже са њима. А поготово ће у вечности ти људи бити далеко од Бога, јер нас је Бог учио да живимо по Његовим заповестима, у добру и у непрестаној љубави према Богу и ближњима.
Ето, то нам поручује ова прича, браћо и сестре. Мислим да је она веома значајна за нас и да треба непрестано на њу да се подсећамо.
Желим још да кажем да ми данас празнујемо 120 година од освећења овог светог храма. Ово је диван, велики православни храм. Овде су многи Богу молитве узносили, али су многи постали и мученици и страдалници. У неколико наврата ова црква и ово село били су нападани од стране наших историјских непријатеља – усташа, балија и других. Они су овде својом руком побили преко 150 људи. Ово је мученичко место, ово је страдално место, али је ова црква управо зато света, јер су ти људи овде долазили, молили се Богу и тако чували своју веру и своје Православље. Ја сам одрастао у Чуругу, у Војводини. Тамо је 1.500 људи побијено уочи Божића и на сам Божић од стране усташких и мађарских фашиста. Дакле, то је било страшно време.
Хвала Богу што нас је поштедео тога, али морамо се молити Богу и чувати се. Морамо се молити да наши људи, који воде државу у политичком и друштвеном смислу, буду мудри; да знају куда воде овај народ и да га воде путем добра, путем којим су га водили наши светитељи – Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви. Знамо пут којим идемо, то је пут Богочовека Христа, како је говорио народни песник. Е тада ће Бог дати добро и чуваће нас, те ће благословена бити и наша дела, и наше породице, и наша деца, и све што чинимо биће по благослову.
Дај Боже још и оно што је битно за нас Србе – да будемо сложни. То нам је рак-рана. Та неслога и бројне партије су нам, такође, велика бол. То нам је у наслеђе оставио Бенџамин Калај, високи аустроугарски представник у 19. веку. Преко 25 година био је високи представник у Босни и Херцеговини. Можете мислити шта је све за то време могао да учини. Учинио је то да је створио толике поделе и партије међу Србима. Тренутно само у Бањалуци има регистровано 35 српских партија. Ако нас сада има милион, 35 партија значи да нико ни са ким неће да прича. Чим је неко у другој партији, човек је резервисан према њему, а када бисмо, не дај Боже, добили пушке, ко зна ко би на кога окренуо.
Зато морамо да се миримо, браћо и сестре. Морамо схватити да смо браћа и да смо припадници једног, мученичког, косовског, страдалног српског народа, који је дао многе мученике и велике јунаке. Треба да се угледамо на њих, а не на сукобе и непрестане свађе. То нас не може далеко одвести, што и сами добро знате.
Нека сте Богом благословени. Сада идемо напоље да освештамо споменик нашим страдалницима из Другог светског рата.
Хоћу да захвалим нашем свештенику, оцу Стефану, на труду и раду са вама. Ово се не би могло учинити да свештеник није активан, зато га данас проглашавамо протонамесником, да буде још бољи и да напредује. Достојан!
МИЛОШЕВАЦ РУКОПОЛОЖЕЊЕ ЈУБИЛЕЈ НАЧЕЛНИК МОДРИЧА ЈОВИЦА РАДУЛОВИЋ
