Дрињача: МОЛИТВЕНО ОБЕЛЕЖЕН СПОМЕН НА МУЧЕНИЧКО СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ДЕЧАКА СЛОБОДАНА СТОЈАНОВИЋА
ДРИЊАЧА – „Данас смо се сабрали да молитвено обележимо дан мученичког страдања нашег малог Слободана, који је пострадао као дете – невин, благочестив и чист. Он је данас међу нама препознат као мученик у Цркви, хвала Богу, и молићемо му се, писати му акатисте и све друге молитве које се упућују светитељима”, поручио је Његово високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије у својој пастирској беседи у Дрињачи.
Данас, 27. јула 2026. године, у Храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи служена је Света литургија поводом обележавања спомена на страдање Светог новомученика дечака Слободана Стојановића, којег су 1992. године свирепо убиле муслиманске снаге. Светој литургији молитвено је присуствовао митрополит зворничко-тузлански Фотије.
Првојерарха наше епархије у порти храма свечано су дочекали старешина храма, протојереј Марко Данојловић, и архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Милош Зекановић, са свештенством и окупљеним верним народом.
По завршетку Свете литургије, у спомен на Светог дечака Слободана, митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио крсни хлеб.
Током овог свечаног и молитвеног сабрања, митрополит Фотије је одликовао начелника општине Милићи, господина Марка Савића, Орденом Светог краља Драгутина – Преподобног Теоктиста, у знак признања за његово дугогодишње активно учешће у животу Цркве, а посебно за труд и допринос при изградњи храма у Рашеву. Такође, појединим заслужним парохијанима уручене су Архијерејске грамате захвалности за њихову несебичну помоћ и љубав према парохији дрињачкој.
Сабрању су присуствовали чланови породице, високе делегације Републике Српске и Републике Србије, као и представници околних општина и града Бањалуке.
Поводом овог светог сећања послате су снажне поруке. Изасланик српског члана Председништва БиХ Бошко Томић истакао је да сви који су посматрали и дозволили тортуру над невиним дететом морају сносити одговорност, док је министар Ненад Поповић поручио да је наша света обавеза чување историјског сећања и спречавање покушаја да се жртве прикажу као џелати. Државни секретар Никола Вукелић нагласио је да Слободан није дочекао слободу, али да је свако дете у Републици Српској данас слободно управо захваљујући таквој жртви, а државни секретар Ђорђе Дабић је поручио да сви који искажу тежњу да Србима наметну жиг геноцидног народа треба да дођу у Дрињачу и виде шта је био геноцид над српским народом. Градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић истакао је да постоје ране које време не лечи и да је Свети дечак Слободан један од најневинијих симбола нашег страдања, који нас вечно подсећа колико је светиња сваки дечји живот. Градоначелник Зворника Бојан Ивановић поручио је да је ово страдање трајна опомена да чувамо мир и да се оваква трагедија више никада и никоме не догоди.
Након молитвеног сабрања у храму, положени су венци и служен је помен на гробу Светог дечака Слободана Стојановића на месном гробљу у Дрињачи.
У наставку можете прочитати целу беседу митрополита Фотија:
Часни оци, уважена господо представници власти из Републике Србије и Републике Српске, представници друштвеног и јавног живота – боље да тако кажем него да некога заборавим. У сваком случају, ту су и наши начелници општина и министри из Владе Републике Србије и Владе Републике Српске. Ту смо заједно на овој Светој литургији да покажемо јединство нашег православља и нашег српског православног народа.
Ја сам јуче освештавао цркву на Брањеву и био сам доста уморан. Било је топло и много народа, али сам, хвала Богу, успео да дођем и данас овде на овај велики дан – спомен мученичког страдања нашег малог ученика Слободана. Написао сам и једну песму посвећену њему, коју ћемо можда прочитати тамо за трпезом љубави.
У сваком случају, чули сте данас Свето јеванђеље (Јн 15), у коме Господ Христос изговара молитву обраћајући се Богу Оцу за спасење света, за спасење Цркве Божије и за спасење сваког верујућег. То је, просто, једна химна љубави, али и химна истинског богословља и истинске вере – химна свега онога што треба да знамо да бисмо ишли путем спасења.
Господ Христос није дошао у овај свет као судија приликом Свог првог доласка. Дошао је као Спаситељ и зато је на Голготи пострадао и био распет на Крсту, али је трећег дана васкрсао из мртвих – рано у недељу ујутру, када су жене мироносице затекле празан гроб. Када буде дошао други пут, доћи ће као Судија, у слави и сили, са анђелима Божијим. Први пут је дошао у смирењу и кенози, како кажу Грци, а други пут ће доћи као Цар небески и Судија свевасељене.
У тој Првосвештеничкој молитви Господ Христос се моли да и ми будемо слични Њему, да Му се уподобимо, а Он ће тада непрестано бдети над нама и молити се Свом Небеском Оцу да, као што су Они једно, буду једно и Христос и Његова Црква. Дакле, ми смо у Цркви позвани да постанемо једно са Богом. То можда изгледа превише или тешко разумљиво, али је велика истина. Од тренутка крштења, када смо примили благодат Духа Светога, кренули смо на пут обожења личности и охристовљења. Наравно, од тога колико ко о томе води рачуна и колико се труди и распиње, зависи и колико ће духовних висина достићи.
Многи су у нашем 20. веку достигли да буду свети људи. Знате и сами оне најпознатије које често помињемо – Старац Пајсије, Старац Порфирије, Старац Јаков Цаликис и многи други који су живели у нашем добу, а имали су такве божанске дарове да су унапред знали сваку људску муку, све што човек носи у срцу и сваку његову мисао – да ли је она богопротивна или је побожна и благочестива.
На крају те молитве Господ каже: „Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати... Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси”. То је оно најтеже време које се очекује пред крај или пред Други долазак Христов. Из тога времена можемо много тога да научимо – поготово наша деца на веронауци, али и сви ми одрасли, јер ће се од нас тражити много компликованије и теже ствари него до сада. Настаће сукоби међу царевима и народима, доћи ће велика глад, велики прогони и велики ратови, а најмудрији народни поглавари успеће да спасу свој народ само ако буду мудри и буду хтели да слушају глас своје Цркве.
Црква је, браћо и сестре, кивот спасења и Тело Христово. Оно што чујемо у Цркви није само људско, већ божанско и богочовечанско. Као што је Христос Богочовек, тако је и Црква богочовечанска институција.
Зато непрестано апелујем да Црква и држава – како у Републици Српској и Србији, тако и у Црној Гори, Северној Македонији и свуда где живи српски народ – живе у суштинској заједници и симфонији. Да Црква ради свој мисионарски и духовни посао, а да држава ради свој државни посао – гради индустрију, подиже путеве и чува народ од напада. Ту заједно можемо учинити много.
Ако идемо у раскорак и ако представници државе усвајају оно што Црква не благосиља, онда долазимо до проблема. Тада ћемо имати ситуацију каква је данас на Западу, где се кроз школство мења морални закон, мења се етика и учење Цркве. Једини начин да се заштитимо јесте да будемо довољно мудри. Запад има материјално богатство, а ако ми подлегнемо тим утицајима, изгубићемо оно што је од тога много веће – наш морал, веру, чистоту срца и Бoгa у срцима нашим.
Све што је материјално је пролазно. Ускоро ће се укинути папирни новац и остаће само бројеви на интернету који се лако могу блокирати и избрисати. Али, док год будемо уз своју Цркву и свој народ, ми ћемо опстати.
Да вас не бих много замарао – данас смо се сабрали да молитвено обележимо дан мученичког страдања нашег малог Слободана, који је пострадао као дете – невин, благочестив и чист. Његови родитељи су били прогнани из Теслића у зворнички крај. Приликом поновног избеглиштва из куће у којој су боравили, он је заборавио свог пса и, дечје искрено, вратио се да га узме. То је постало његово страшно искушење и жртва коју је поднео као одрастао човек и прави мученик. Жена по имену Елфета Весели га је мучки заклала и потом му пуцала у главу – то су злочини о којима човек једва може и да говори.
Он је међу нама препознат као мученик у Цркви, хвала Богу, и молићемо му се, писати му акатисте и свих друге молитве које се упућују светитељима.
Будите Богом благословени и да нам Бог да свако добро! Да се виђамо на свим странама света, а посебно у нашој Републици Српској и Србији јер су оне биле и остале једна држава.
Живели, Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
Првојерарха наше епархије у порти храма свечано су дочекали старешина храма, протојереј Марко Данојловић, и архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Милош Зекановић, са свештенством и окупљеним верним народом.
По завршетку Свете литургије, у спомен на Светог дечака Слободана, митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио крсни хлеб.
Сабрању су присуствовали чланови породице, високе делегације Републике Српске и Републике Србије, као и представници околних општина и града Бањалуке.
Поводом овог светог сећања послате су снажне поруке. Изасланик српског члана Председништва БиХ Бошко Томић истакао је да сви који су посматрали и дозволили тортуру над невиним дететом морају сносити одговорност, док је министар Ненад Поповић поручио да је наша света обавеза чување историјског сећања и спречавање покушаја да се жртве прикажу као џелати. Државни секретар Никола Вукелић нагласио је да Слободан није дочекао слободу, али да је свако дете у Републици Српској данас слободно управо захваљујући таквој жртви, а државни секретар Ђорђе Дабић је поручио да сви који искажу тежњу да Србима наметну жиг геноцидног народа треба да дођу у Дрињачу и виде шта је био геноцид над српским народом. Градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић истакао је да постоје ране које време не лечи и да је Свети дечак Слободан један од најневинијих симбола нашег страдања, који нас вечно подсећа колико је светиња сваки дечји живот. Градоначелник Зворника Бојан Ивановић поручио је да је ово страдање трајна опомена да чувамо мир и да се оваква трагедија више никада и никоме не догоди.
Након молитвеног сабрања у храму, положени су венци и служен је помен на гробу Светог дечака Слободана Стојановића на месном гробљу у Дрињачи.
У наставку можете прочитати целу беседу митрополита Фотија:
Часни оци, уважена господо представници власти из Републике Србије и Републике Српске, представници друштвеног и јавног живота – боље да тако кажем него да некога заборавим. У сваком случају, ту су и наши начелници општина и министри из Владе Републике Србије и Владе Републике Српске. Ту смо заједно на овој Светој литургији да покажемо јединство нашег православља и нашег српског православног народа.
Ја сам јуче освештавао цркву на Брањеву и био сам доста уморан. Било је топло и много народа, али сам, хвала Богу, успео да дођем и данас овде на овај велики дан – спомен мученичког страдања нашег малог ученика Слободана. Написао сам и једну песму посвећену њему, коју ћемо можда прочитати тамо за трпезом љубави.
У сваком случају, чули сте данас Свето јеванђеље (Јн 15), у коме Господ Христос изговара молитву обраћајући се Богу Оцу за спасење света, за спасење Цркве Божије и за спасење сваког верујућег. То је, просто, једна химна љубави, али и химна истинског богословља и истинске вере – химна свега онога што треба да знамо да бисмо ишли путем спасења.
Господ Христос није дошао у овај свет као судија приликом Свог првог доласка. Дошао је као Спаситељ и зато је на Голготи пострадао и био распет на Крсту, али је трећег дана васкрсао из мртвих – рано у недељу ујутру, када су жене мироносице затекле празан гроб. Када буде дошао други пут, доћи ће као Судија, у слави и сили, са анђелима Божијим. Први пут је дошао у смирењу и кенози, како кажу Грци, а други пут ће доћи као Цар небески и Судија свевасељене.
У тој Првосвештеничкој молитви Господ Христос се моли да и ми будемо слични Њему, да Му се уподобимо, а Он ће тада непрестано бдети над нама и молити се Свом Небеском Оцу да, као што су Они једно, буду једно и Христос и Његова Црква. Дакле, ми смо у Цркви позвани да постанемо једно са Богом. То можда изгледа превише или тешко разумљиво, али је велика истина. Од тренутка крштења, када смо примили благодат Духа Светога, кренули смо на пут обожења личности и охристовљења. Наравно, од тога колико ко о томе води рачуна и колико се труди и распиње, зависи и колико ће духовних висина достићи.
Многи су у нашем 20. веку достигли да буду свети људи. Знате и сами оне најпознатије које често помињемо – Старац Пајсије, Старац Порфирије, Старац Јаков Цаликис и многи други који су живели у нашем добу, а имали су такве божанске дарове да су унапред знали сваку људску муку, све што човек носи у срцу и сваку његову мисао – да ли је она богопротивна или је побожна и благочестива.
На крају те молитве Господ каже: „Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати... Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси”. То је оно најтеже време које се очекује пред крај или пред Други долазак Христов. Из тога времена можемо много тога да научимо – поготово наша деца на веронауци, али и сви ми одрасли, јер ће се од нас тражити много компликованије и теже ствари него до сада. Настаће сукоби међу царевима и народима, доћи ће велика глад, велики прогони и велики ратови, а најмудрији народни поглавари успеће да спасу свој народ само ако буду мудри и буду хтели да слушају глас своје Цркве.
Црква је, браћо и сестре, кивот спасења и Тело Христово. Оно што чујемо у Цркви није само људско, већ божанско и богочовечанско. Као што је Христос Богочовек, тако је и Црква богочовечанска институција.
Зато непрестано апелујем да Црква и држава – како у Републици Српској и Србији, тако и у Црној Гори, Северној Македонији и свуда где живи српски народ – живе у суштинској заједници и симфонији. Да Црква ради свој мисионарски и духовни посао, а да држава ради свој државни посао – гради индустрију, подиже путеве и чува народ од напада. Ту заједно можемо учинити много.
Ако идемо у раскорак и ако представници државе усвајају оно што Црква не благосиља, онда долазимо до проблема. Тада ћемо имати ситуацију каква је данас на Западу, где се кроз школство мења морални закон, мења се етика и учење Цркве. Једини начин да се заштитимо јесте да будемо довољно мудри. Запад има материјално богатство, а ако ми подлегнемо тим утицајима, изгубићемо оно што је од тога много веће – наш морал, веру, чистоту срца и Бoгa у срцима нашим.
Све што је материјално је пролазно. Ускоро ће се укинути папирни новац и остаће само бројеви на интернету који се лако могу блокирати и избрисати. Али, док год будемо уз своју Цркву и свој народ, ми ћемо опстати.
Да вас не бих много замарао – данас смо се сабрали да молитвено обележимо дан мученичког страдања нашег малог Слободана, који је пострадао као дете – невин, благочестив и чист. Његови родитељи су били прогнани из Теслића у зворнички крај. Приликом поновног избеглиштва из куће у којој су боравили, он је заборавио свог пса и, дечје искрено, вратио се да га узме. То је постало његово страшно искушење и жртва коју је поднео као одрастао човек и прави мученик. Жена по имену Елфета Весели га је мучки заклала и потом му пуцала у главу – то су злочини о којима човек једва може и да говори.
Он је међу нама препознат као мученик у Цркви, хвала Богу, и молићемо му се, писати му акатисте и свих друге молитве које се упућују светитељима.
Будите Богом благословени и да нам Бог да свако добро! Да се виђамо на свим странама света, а посебно у нашој Републици Српској и Србији јер су оне биле и остале једна држава.
Живели, Бог вас благословио и свако вам добро даровао!
ДРИЊАЧА НОВОМУЧЕНИЦИ ЗВОРНИЧКОТУЗЛАНСКИ СЛОБОДАН СТОЈАНОВИЋ ГРАДОНАЧЕЛНИК ЗВОРНИК БОЈАН ИВАНОВИЋ БАЊА ЛУКА ДРАШКО СТАНИВУКОВИЋ МИНИСТАР НЕНАД ПОПОВИЋ ОРДЕН
