МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У ДОЊЕМ ЖАБАРУ: Царство небеско је за оне који живе као синови и кћери Божији
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Доњи Жабар, 24. август 2025. – У XI недељу по Педесетници, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је Свету архијерејску литургију у Доњем Жабару, уз саслужење бројног свештенства, ђакона и молитвено учешће верног народа.
У надахнутој беседи митрополит је подсетио да је највеће питање за све хришћане – ко ће наследити Царство небеско. „Царство ће наследити они који буду синови и кћери Божији по благодати“, поручио је владика. Он је, осврћући се на данашње Јеванђеље – „Причу о немилосрдном слуги“ (Мт 18, 23–35), нагласио да нам Христос открива да пут у Царство небеско води преко опраштања, смирења и љубави, јер „ако ми не опраштамо, ни нама неће бити опроштено“.
Високопреосвећеног митрополита у порти храма дочекао је надлежни парох протојереј Саво Мајсторовић, заједно са архијерејским намесником брчанским, протојерејем-ставрофором Миодрагом Тошићем, сабратом свештенством, ђаконима и многобројним верницима.
Пре почетка Литургије, митрополит Фотије је рукопроизвео у чин чтеца седморицу вероучитеља и студената теологије из Епархије зворничко-тузланске, пожелевши им да служе Богу и народу са ревношћу и љубављу.
Свечаности је молитвено присуствовао и начелник општине Доњи Жабар, господин Перо Павловић, са сарадницима.
Након литургије, владика Фотије освештао је новоизграђени парохијски дом у порти храма, а сабрање је завршено трпезом љубави за присутне.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, оче Саво, братијо, драга браћо и сестре, поздрављам вас на крају Свете Литургије са неколико речи о томе шта смо чули у данашњем Јеванђељу – ко ће наследити Царство небеско? То је питање свих питања.
Господ Христос каже да је циљ човековог живота тражити најпре Царство небеско, да га иштемо и задобијемо. Свети Јован Крститељ је био највећи човек на земљи. За њега је Господ рекао да је највећи од жене рођени, али и да је најмањи у Царству небеском већи од њега. То значи да ако било какву величину и достојанство стекнемо у оквиру овога света – популарност, моћ, силу или богатство – а оно нема везе са небом и неће остати иза суда у Царству небеском, то онда не вреди много и само је земаљско добро.Треба да тежимо да задобијамо небеска блага. Она се задобијају врлинским и светотајинским животом, браћо и сестре, што и сами знате.
Чули сте данас из ове поучне приче како је Бог опростио једном човеку десет хиљада таланата. Шта значи тих десет хиљада таланата? То значи да му је опростио живот који му је дао. Бог нам је дао живот, створио нас од земље и удахнуо у нас дух животни – „поста човек душа жива.“ Тих десет хиљада таланата значи да нам је дао живот, земљу, ваздух, мора и све што имамо. Све нам је Бог то дао. Чак и у тих десет хиљада таланата спада и вечни живот. На то нас је призвао.
Пред Богом смо непрестано дужници. Данас смо учинили ко зна колико ствари које нису благословене пред Богом и нису по закону Божјем. Због тога треба да се кајемо и исповедамо. По милости својој Господ опрашта, да би и тај човек видео како треба да чини. Ако неко њему има нешто дужан, да учини исто као што је Бог њему. Чим је човек тај изашао од тог сусрета, срео је човека који је њему био дужан сто таланата – рекли бисмо сто динара – једну безначајну своту и безначајан дуг.
Када упоредимо то што Бог опрашта десет хиљада таланата овом човеку да би се покајао, а овај, са друге стране, неће да опрости другоме сто динара што му је био дужан, видимо да је то учинило да човек не буде достојан Царства небескога, него га господар враћа на суд и ставља у тамницу у којој је био док последњи динар свога дуга није вратио.
Шта то значи? У Царству небеском ће бити они који се уподобе Богу, они који буду имали божанске особине, они који буду синови Божји по благодати. Они ће и ликом личити на Бога. Ако видите неког преподобног човека на Светој Гори или у Египту на Синају, видећете да човек има христолики лик. Сви светитељи су христолики. То су људи који су задобили подобије Божје, лик Божји. Сјединили су се са Христом и постали Тело Христово, Црква Бога живога.
Ако је Бог милостив – и Његова деца ће бити милостива; ако је Бог добар – и Његова деца ће бити добра; ако је Бог поштен – и Његова деца ће бити поштена. Не могу се називати Божјим, а да преступам све заповести које је Бог дао. То је јасно. Они који се уподобе Господу, они ће се наћи у Царству небеском.
Са друге стране, онај који се нађе у несвадбеном руху на том суду, онај ко се није обукао у Христа светотајинским и литургијским животом, покајањем, он ће бити избачен са те Гозбе љубави, Царства небеског.
У нашим рукама су и живот и смрт, и вечност и овај живот, и судбина у вечности и суд Божји – све је у нашим рукама. Велика је то одговорност, али са друге стране имамо људе који су прошли тај пут. Сликамо их у нашим црквама како бисмо се њиховим житијима учили и видели нпр. како је мати Параскева постала преподобна. Она је била благочестива девојка од двадесет година и живела је у околини Цариграда. Била је побожна девојка. Чула је речи: „Ко хоће за мном да иде, нека остави све и иде“, те је она изашла из храма и отишла у Јорданску пустињу. Тамо је била до пред крај живота. Годину дана пре упокојења вратила се у Епиват код Цариграда. Тамо је наставила да се подвизава и ту су остале њене мошти по промислу Божјем.
Зато ју је и извео Бог из пустиње како би њене мошти ту остале. Касније су њене мошти, пред Турцима, ношене из Цариграда у Бугарску, а из Трнова код нас у Србију, на Калемегдан. Она је својим моштима објединила све православне народе на Балканском полуострву. Велико поштовање постоји према њој. Видите пример како је она чинила, исто тако и Света Марија Египћанка и многи други.
Ми одемо на Литургију, па се вратимо кући, па би тамо или овамо. Немамо одлучности и спремности на жртву. Немамо спремности на подвиг. Стално смо у неким полукретањима и полуистинама. То није добро. Морамо се угледати на свете људе. Њихова житија читамо и видимо како су они чинили.
Прошло је времена, али знате да сте добили новог свештеника, оца Саву, нашег Далматинца, који је доста био у Далмацији. Родом је од вас, од Мајсторовића. Дошао је са седморо деце. Био је и професор Богословије у Крки. Трудио се и радио, тих је био, а такав ће бити и овде. То је добро. Није се посвађао са комшијама и братијом. Ради свој посао, хвала Богу. Бог га благословио. Човек је својим радом тамо, на тешком месту у Далмацији, у тешка времена био. Ни за јоту није одступио од наше вере и нашег типика, нашег предања. Бог је дао да сада дође овде. Ја сам га и рукоположио за свештеника, хвала Богу. Имаћете доброг свештеника, трпељивог и вредног. Тако сте и заслужили.
Видели сте на почетку да сам у степен чтеца постригао седморицу наших теолога. То је стара пракса да они богослови који дођу у четврту и пету годину Богословије или они који почну да уче на Теолошком факултету, буду одмах чтечеви. Зашто? Зато што улазе у олтар, дотичу се светиње, читају Апостол, помажу у олтару и певају за певницом. Сви ти људи морају имати посвећење и благодат Духа Светога, јер се дотичу светога – светиње. Црква је светиња, браћо и сестре. У нашим молитвама се каже како и анђели Божји желе да завире у то шта свештеник ради у току Литургије на Светом престолу. Ту се догађају велике тајне, чудеса, само што ми не можемо да видимо јер нисмо духовно припремљени.
Нека сте Богом благословени. Трудите се и борите да очувате Православље овде. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.
У надахнутој беседи митрополит је подсетио да је највеће питање за све хришћане – ко ће наследити Царство небеско. „Царство ће наследити они који буду синови и кћери Божији по благодати“, поручио је владика. Он је, осврћући се на данашње Јеванђеље – „Причу о немилосрдном слуги“ (Мт 18, 23–35), нагласио да нам Христос открива да пут у Царство небеско води преко опраштања, смирења и љубави, јер „ако ми не опраштамо, ни нама неће бити опроштено“.
Високопреосвећеног митрополита у порти храма дочекао је надлежни парох протојереј Саво Мајсторовић, заједно са архијерејским намесником брчанским, протојерејем-ставрофором Миодрагом Тошићем, сабратом свештенством, ђаконима и многобројним верницима.
Пре почетка Литургије, митрополит Фотије је рукопроизвео у чин чтеца седморицу вероучитеља и студената теологије из Епархије зворничко-тузланске, пожелевши им да служе Богу и народу са ревношћу и љубављу.
Свечаности је молитвено присуствовао и начелник општине Доњи Жабар, господин Перо Павловић, са сарадницима.
Након литургије, владика Фотије освештао је новоизграђени парохијски дом у порти храма, а сабрање је завршено трпезом љубави за присутне.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Часни оци, оче Саво, братијо, драга браћо и сестре, поздрављам вас на крају Свете Литургије са неколико речи о томе шта смо чули у данашњем Јеванђељу – ко ће наследити Царство небеско? То је питање свих питања.
Господ Христос каже да је циљ човековог живота тражити најпре Царство небеско, да га иштемо и задобијемо. Свети Јован Крститељ је био највећи човек на земљи. За њега је Господ рекао да је највећи од жене рођени, али и да је најмањи у Царству небеском већи од њега. То значи да ако било какву величину и достојанство стекнемо у оквиру овога света – популарност, моћ, силу или богатство – а оно нема везе са небом и неће остати иза суда у Царству небеском, то онда не вреди много и само је земаљско добро.Треба да тежимо да задобијамо небеска блага. Она се задобијају врлинским и светотајинским животом, браћо и сестре, што и сами знате.
Чули сте данас из ове поучне приче како је Бог опростио једном човеку десет хиљада таланата. Шта значи тих десет хиљада таланата? То значи да му је опростио живот који му је дао. Бог нам је дао живот, створио нас од земље и удахнуо у нас дух животни – „поста човек душа жива.“ Тих десет хиљада таланата значи да нам је дао живот, земљу, ваздух, мора и све што имамо. Све нам је Бог то дао. Чак и у тих десет хиљада таланата спада и вечни живот. На то нас је призвао.
Пред Богом смо непрестано дужници. Данас смо учинили ко зна колико ствари које нису благословене пред Богом и нису по закону Божјем. Због тога треба да се кајемо и исповедамо. По милости својој Господ опрашта, да би и тај човек видео како треба да чини. Ако неко њему има нешто дужан, да учини исто као што је Бог њему. Чим је човек тај изашао од тог сусрета, срео је човека који је њему био дужан сто таланата – рекли бисмо сто динара – једну безначајну своту и безначајан дуг.
Када упоредимо то што Бог опрашта десет хиљада таланата овом човеку да би се покајао, а овај, са друге стране, неће да опрости другоме сто динара што му је био дужан, видимо да је то учинило да човек не буде достојан Царства небескога, него га господар враћа на суд и ставља у тамницу у којој је био док последњи динар свога дуга није вратио.
Шта то значи? У Царству небеском ће бити они који се уподобе Богу, они који буду имали божанске особине, они који буду синови Божји по благодати. Они ће и ликом личити на Бога. Ако видите неког преподобног човека на Светој Гори или у Египту на Синају, видећете да човек има христолики лик. Сви светитељи су христолики. То су људи који су задобили подобије Божје, лик Божји. Сјединили су се са Христом и постали Тело Христово, Црква Бога живога.
Ако је Бог милостив – и Његова деца ће бити милостива; ако је Бог добар – и Његова деца ће бити добра; ако је Бог поштен – и Његова деца ће бити поштена. Не могу се називати Божјим, а да преступам све заповести које је Бог дао. То је јасно. Они који се уподобе Господу, они ће се наћи у Царству небеском.
Са друге стране, онај који се нађе у несвадбеном руху на том суду, онај ко се није обукао у Христа светотајинским и литургијским животом, покајањем, он ће бити избачен са те Гозбе љубави, Царства небеског.
У нашим рукама су и живот и смрт, и вечност и овај живот, и судбина у вечности и суд Божји – све је у нашим рукама. Велика је то одговорност, али са друге стране имамо људе који су прошли тај пут. Сликамо их у нашим црквама како бисмо се њиховим житијима учили и видели нпр. како је мати Параскева постала преподобна. Она је била благочестива девојка од двадесет година и живела је у околини Цариграда. Била је побожна девојка. Чула је речи: „Ко хоће за мном да иде, нека остави све и иде“, те је она изашла из храма и отишла у Јорданску пустињу. Тамо је била до пред крај живота. Годину дана пре упокојења вратила се у Епиват код Цариграда. Тамо је наставила да се подвизава и ту су остале њене мошти по промислу Божјем.
Зато ју је и извео Бог из пустиње како би њене мошти ту остале. Касније су њене мошти, пред Турцима, ношене из Цариграда у Бугарску, а из Трнова код нас у Србију, на Калемегдан. Она је својим моштима објединила све православне народе на Балканском полуострву. Велико поштовање постоји према њој. Видите пример како је она чинила, исто тако и Света Марија Египћанка и многи други.
Ми одемо на Литургију, па се вратимо кући, па би тамо или овамо. Немамо одлучности и спремности на жртву. Немамо спремности на подвиг. Стално смо у неким полукретањима и полуистинама. То није добро. Морамо се угледати на свете људе. Њихова житија читамо и видимо како су они чинили.
Прошло је времена, али знате да сте добили новог свештеника, оца Саву, нашег Далматинца, који је доста био у Далмацији. Родом је од вас, од Мајсторовића. Дошао је са седморо деце. Био је и професор Богословије у Крки. Трудио се и радио, тих је био, а такав ће бити и овде. То је добро. Није се посвађао са комшијама и братијом. Ради свој посао, хвала Богу. Бог га благословио. Човек је својим радом тамо, на тешком месту у Далмацији, у тешка времена био. Ни за јоту није одступио од наше вере и нашег типика, нашег предања. Бог је дао да сада дође овде. Ја сам га и рукоположио за свештеника, хвала Богу. Имаћете доброг свештеника, трпељивог и вредног. Тако сте и заслужили.
Видели сте на почетку да сам у степен чтеца постригао седморицу наших теолога. То је стара пракса да они богослови који дођу у четврту и пету годину Богословије или они који почну да уче на Теолошком факултету, буду одмах чтечеви. Зашто? Зато што улазе у олтар, дотичу се светиње, читају Апостол, помажу у олтару и певају за певницом. Сви ти људи морају имати посвећење и благодат Духа Светога, јер се дотичу светога – светиње. Црква је светиња, браћо и сестре. У нашим молитвама се каже како и анђели Божји желе да завире у то шта свештеник ради у току Литургије на Светом престолу. Ту се догађају велике тајне, чудеса, само што ми не можемо да видимо јер нисмо духовно припремљени.
Нека сте Богом благословени. Трудите се и борите да очувате Православље овде. Живели! Бог вас благословио и свако добро даровао.
