БЕСЕДА НА ПРАЗНИК ПРЕОБРАЖЕЊА У ДОБОЈУ
Литургијска беседа Његовог Високопреосвештенства митрополита зворничко-тузланског г. Фотија поводом прославе празника Преображења у Добоју.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Часни оци, драга браћо и сестре. Нека је благословен данашњи дан – Преображење Господа нашег Исуса Христа. Диван и велики празник који нам открива тајну Царства Небеског.Тајну личности Христове. Тајну Цркве. Тајну нашег спасења у Цркви. Тајну Преображења. Тајну крштења, тајну у којој ми почињемо да се преображавамо. Онај који је приступио Цркви и крстио се у име Оца и Сина и Светога Духа, он почиње да ходи за Христом и да на том уском путу преображава своје биће и своју личност. Обожује, освећује своје дарове које му је Бог дао. Значи, самим крштењем ми смо изабрали пут који треба да нас одведе на Гору Тавор. Ја сам јутрос писао једну песмицу о томе. Гору Тавор је Господ створио како би се људи успињали на њу чиме је показао да човек који жели да се приближи Богу мора да има неку врсту аскетског, подвижничког деловања. Мора се попети на гору да би учествовао у вишим тајнама.
Господ се преобразио током ноћи да би та Светлост била што више приметна. Дакле, Господ се преображава не само да би преобразио своје ученике – свете апостоле, него да би преобразио читав свет, све душе које ће вером, надом и љубављу да се попну на Гору Преображења. Гора Преображења може бити и нека наша гора у овом крају где се људи попну до неког манастира. Гора Тавор може да буде, и треба да буде, наше срце у којем ми, благодаћу Божијом, непрестано се успињемо ка Богу и Бог се успиње ка нама. То је један сусрет као што је био на Тавору између Господа и Мојсија и Илије – представника Старог Завета, и светих апостола – представника Нобог Завета.
За нас је најбитније то што смо ми, у литургијском времену, увек на Гори Тавору. Управо ова црква је Гора Тавор и ми смо могли, и јесмо се причестили управо нетварном Светлошћу Божанском, ако смо се причестили Телом и Крвљу Христовом. Ако се нисмо причестили ми смо се молили Богу и могла је да нас се косне благодат Божија и да преобрази наше биће.
Чули сте како смо читали у данашњем Светом Јеванђељу како се Господ преобразио пред ученицима, а ту су били и Мојсије и Илија из Старог Завета чиме Господ показује да је он Бог живих и мртвих, пророка, закона итд. Са друге стране, апостоли који су још увек на ''путу'' ка преображеном Господу, они су од те силине Светлости попадали на земљу и нису могли да гледају. Мојсије и Илија су могли да гледају по благодати Божијој. Ту је била завршена мисија пророка Илије јер ће он бити послан у град Јерусалим кад се ту буде зацарио Антихрист кога ће многи људи видети као великог миротворца.
Шта је за нас ту битно? Ми смо ти који се уподобљавамо ученицима Христовим Новога завета. Сва благодатна средства имамо у Цркви, браћо и сестре, да би се успели на Гору Тавор – Преображења. Али, да ли правилно духовно живимо. Да ли редновно постимо? Исповедамо ли се редовно? Да ли праштамо ближњима? Једноставно, да ли живимо хришћанским животом. Ако смо у манастару онда би све ово било још више јер манастир тражи још већу жртву. У манастиру можете понекад да видите човека преображеног лика. Сад кад смо писали нешто о светом Андреју Критском, он је писао Великопосни покајни канон,кажу да је био таквог лика да је утеха била само кад га видиш. То је Преображење које је прожело целокупно његово биће – душу, дух и тело. Благодат Божија може да дејствује на човека на више начина, да буде само на уснама, да буде у срцу, да буде у срцу и души, а пуноћа благодати је када је и у телу. Е, такви су људи били светитељи из акојих су остајале свете мошти. Значи да је Дух Свети потпуно прожео сво њихово биће – духовне и телесне силе. Они су постали Нова твар у Христу. Спасени и благословени људи. Обожени. Свете мошти су силе које је тај подвижник стекао подвигом вере остају на добро Цркве. Људи долазе и поклањају се, читају се молитве и оне исцељују благодаћу Христовом. Сви знамо за наш Острог. Нема чуда које се тамо није десило. Јутрос сам писао и о Икони Пресвете Богородице са Андроса. Неки кажу да је то најчудотворнија икона Пресвете Богородице. Њу су однели из Цариграда кад су га Турци запосели. Оци су приметили да икона у наше време много мање мироточи, а више да плаче. То је сигурно неки знак. Оци кажу да је то позив свету на покајање да не би дошло до велике људске трагедије. Да ли ће ко то имати да чује видећемо. Чак је и код нас, у Манастиру Крка, икона светог архангела Михаила годину дана плакала.
Преображење је призив. Преображење је гора која пред нама стоји. Ја сам се родио у брдовитом крају, а одрастао сам у равници. Треба бити спреман да идемо у духовне висине. Није случајно да су цркве често грађене на неком брду да се виде са свих страна, али и зато што је Бог изнад земаљског. Надилази земаљско. Бог је у тихом лахору. У молитвеном тиховању. На тај начин човек општи са Богом. Тихује и бави се Исусовом молитвом. Тиме се, на неки начин, читав живот одвија у Христу. Благодат Божија у нама дејствује и преображава нас и чини нас новим људима. Ко је имао прилике да види свете људе то се види по њиховим делима.
Још једном, честитам градску славу. Знам да се борите око ове светиње. Изграђујемо, градимо. Покушавамо да вратимо стару славу нашим светињама. Некад је овде било више народа. Било је више мира, а мање ратова а данас се све обрнуло. Али, ми колико можемо да чинимо, ми чинимо а Бог ће судити по нама и гледаће и оно најмање. Ако је човек имао намеру да учини добро дело, а деси се да се упокоји, то дело ће му бити приписано као да га је учинио. Бићемо одговорни за сваку реч коју смо рекли, али ћемо да ти и одговор зато што смо ћутали а није требало да ћутимо. Треба да будемо увек спремни да сведочимо истину. Е, а сведочење истине понекад води на крст, или, скоро најчешће води на крст. Људи нису навикли да слушају истину.
Господ се преобразио током ноћи да би та Светлост била што више приметна. Дакле, Господ се преображава не само да би преобразио своје ученике – свете апостоле, него да би преобразио читав свет, све душе које ће вером, надом и љубављу да се попну на Гору Преображења. Гора Преображења може бити и нека наша гора у овом крају где се људи попну до неког манастира. Гора Тавор може да буде, и треба да буде, наше срце у којем ми, благодаћу Божијом, непрестано се успињемо ка Богу и Бог се успиње ка нама. То је један сусрет као што је био на Тавору између Господа и Мојсија и Илије – представника Старог Завета, и светих апостола – представника Нобог Завета.
За нас је најбитније то што смо ми, у литургијском времену, увек на Гори Тавору. Управо ова црква је Гора Тавор и ми смо могли, и јесмо се причестили управо нетварном Светлошћу Божанском, ако смо се причестили Телом и Крвљу Христовом. Ако се нисмо причестили ми смо се молили Богу и могла је да нас се косне благодат Божија и да преобрази наше биће.
Чули сте како смо читали у данашњем Светом Јеванђељу како се Господ преобразио пред ученицима, а ту су били и Мојсије и Илија из Старог Завета чиме Господ показује да је он Бог живих и мртвих, пророка, закона итд. Са друге стране, апостоли који су још увек на ''путу'' ка преображеном Господу, они су од те силине Светлости попадали на земљу и нису могли да гледају. Мојсије и Илија су могли да гледају по благодати Божијој. Ту је била завршена мисија пророка Илије јер ће он бити послан у град Јерусалим кад се ту буде зацарио Антихрист кога ће многи људи видети као великог миротворца.
Шта је за нас ту битно? Ми смо ти који се уподобљавамо ученицима Христовим Новога завета. Сва благодатна средства имамо у Цркви, браћо и сестре, да би се успели на Гору Тавор – Преображења. Али, да ли правилно духовно живимо. Да ли редновно постимо? Исповедамо ли се редовно? Да ли праштамо ближњима? Једноставно, да ли живимо хришћанским животом. Ако смо у манастару онда би све ово било још више јер манастир тражи још већу жртву. У манастиру можете понекад да видите човека преображеног лика. Сад кад смо писали нешто о светом Андреју Критском, он је писао Великопосни покајни канон,кажу да је био таквог лика да је утеха била само кад га видиш. То је Преображење које је прожело целокупно његово биће – душу, дух и тело. Благодат Божија може да дејствује на човека на више начина, да буде само на уснама, да буде у срцу, да буде у срцу и души, а пуноћа благодати је када је и у телу. Е, такви су људи били светитељи из акојих су остајале свете мошти. Значи да је Дух Свети потпуно прожео сво њихово биће – духовне и телесне силе. Они су постали Нова твар у Христу. Спасени и благословени људи. Обожени. Свете мошти су силе које је тај подвижник стекао подвигом вере остају на добро Цркве. Људи долазе и поклањају се, читају се молитве и оне исцељују благодаћу Христовом. Сви знамо за наш Острог. Нема чуда које се тамо није десило. Јутрос сам писао и о Икони Пресвете Богородице са Андроса. Неки кажу да је то најчудотворнија икона Пресвете Богородице. Њу су однели из Цариграда кад су га Турци запосели. Оци су приметили да икона у наше време много мање мироточи, а више да плаче. То је сигурно неки знак. Оци кажу да је то позив свету на покајање да не би дошло до велике људске трагедије. Да ли ће ко то имати да чује видећемо. Чак је и код нас, у Манастиру Крка, икона светог архангела Михаила годину дана плакала.
Преображење је призив. Преображење је гора која пред нама стоји. Ја сам се родио у брдовитом крају, а одрастао сам у равници. Треба бити спреман да идемо у духовне висине. Није случајно да су цркве често грађене на неком брду да се виде са свих страна, али и зато што је Бог изнад земаљског. Надилази земаљско. Бог је у тихом лахору. У молитвеном тиховању. На тај начин човек општи са Богом. Тихује и бави се Исусовом молитвом. Тиме се, на неки начин, читав живот одвија у Христу. Благодат Божија у нама дејствује и преображава нас и чини нас новим људима. Ко је имао прилике да види свете људе то се види по њиховим делима.
Још једном, честитам градску славу. Знам да се борите око ове светиње. Изграђујемо, градимо. Покушавамо да вратимо стару славу нашим светињама. Некад је овде било више народа. Било је више мира, а мање ратова а данас се све обрнуло. Али, ми колико можемо да чинимо, ми чинимо а Бог ће судити по нама и гледаће и оно најмање. Ако је човек имао намеру да учини добро дело, а деси се да се упокоји, то дело ће му бити приписано као да га је учинио. Бићемо одговорни за сваку реч коју смо рекли, али ћемо да ти и одговор зато што смо ћутали а није требало да ћутимо. Треба да будемо увек спремни да сведочимо истину. Е, а сведочење истине понекад води на крст, или, скоро најчешће води на крст. Људи нису навикли да слушају истину.
