Г. Радња - МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ: Једини пут нашег народа је заједништво у Христу
Горња Радња, 17. август 2025. – У десету недељу по Педесетници, Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански господин Фотије служио је Свету архијерејску литургију у Горњој Радњи код Теслића, уз саслужење бројног свештенства и ђакона, као и молитвено учешће верног народа.
У својој беседи митрополит је нагласио значај заједништва и вере у тешким временима: „Један је једини наш пут и излаз — то је заједништво свих Срба.“ Беседећи у вези са данашњом причом о демонизованом младићу из Светог Јеванђеља он је подсетио да се „овај род изгони једино молитвом и постом“, истичући да је смисао живота на земљи задобијање Духа Светога и живот у Христовој истини.
Високопреосвећеног митрополита у порти храма дочекао је надлежни парох јереј Љубомир Босић, заједно са архијерејским намесником теслићким, протојерејем-ставрофором Миладином Вуковићем, сабратом свештенством, ђаконима и верним народом.
У току литургије митрополит Фотије рукоположио је Марка Петрића из Добоја у чин ђакона, поручивши: „Нека је благословен данашњи дан и Свето Причешће свима, а посебно нашем новом ђакону Марку, који је примио свештени чин ђаконски да буде пример послушности, смирења, трпљења, добродетељи и врлина као што су имали прва седморица ђакона у хришћанској историји, од којих је најпознатији првомученик архиђакон Стефан.“
Светом сабрању је молитвено присуствовао и градоначелник Теслића, др Милан Миличевић, а све је настављено трпезом љубави у порти храма.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Нека је благословен данашњи дан и Свето Причешће свима, а посебно нашем новом ђакону Марку, који је примио свештени чин ђаконски да буде пример послушности, смирeња, трпљења, добродетељи и врлина као што су имали прва седморица ђакона у хришћанској историји, од којих је најпознатији провомученик архиђакон Стефан.
Почео бих беседу вестима — колико могу да пратим — из Србије и Републике Српске. Све се нешто узбуркало. На улицама Србије виде се некакве машине, нека оруђа. Сукоб се проширио по улицама градова. Не дао Бог да то прерасте у прави сукоб браће са браћом, а има пројеката са том идејом. Јутрос сам у једној песми написао да има људи који нам сигурно не желе добро — то смо се уверили кроз историју — али их не осуђујемо јер нас тако учи Свето Јеванђеље. Међутим, о њиховим делима морамо говорити јер они кажу: „Сад треба окренути Србе на Србе да се сами истребе и да не могу приговарати да су их напале комшије или други.“ Ово је сада прилика да Срби Србе истребе. Ако будемо немудри, ми ћемо то заиста учинити.
Исто се односи и на Републику Српску. Овде је стање толико компликовано да су нам неопходне мудре главе које могу да седну и кажу: „Људи, један је једини наш пут и излаз — то је заједништво.“ Да се окупимо око онога што је наше као кад се пласт сена слегне у један стог. Тако и нама треба једна идеја, вера и традиција око којих се можемо сви окупити без обзира на политичке или друге разлике, јер је сада тренутак спасења. Реч је о бити или не бити за Републику Српску и Србију, а на нашем Косову је то већ одавно тако. Дакле, морамо бити много сложнији, мислити једни о другима и помагати се.
Чули сте данас из Светог Јеванђеља како Господ Христос исцељује једног младића који је био демонизован. Његови ученици га нису могли исцелити и онда им је Он рекао: „О роде неверни и покварени, докле ћу вас трпети? Доведите га мени.“ Тиме је показао да су свети апостоли, иако су постали Христови ученици, и даље — као и сви ученици до данас — различитих способности: неко учи боље, неко слабије. Кад је дошло до Христовог страдања, сви апостоли су се разбежали из страха и слабости. Склонили су се на неко безбедно место — а безбедно место је, како наш народ каже, „Голеш-планина“. У сваком случају, важно је да људи напредују као што су напредовали и свети апостоли. Они су све оставили ради Христа. Многи су се питали како Он може да зауставља море и умирује ветрове; није им у почетку било јасно, али временом су Га упознали и постало им је јасно.
Ученици доведоше младића пред Господа; Он га исцели и да им поуку: „Овај род“ — мисли се на род демонски — „изгони се једино молитвом и постом.“ Да није било ове драме са апостолима, питање је да ли бисмо о овоме знали. Значи, морам да постим и да се молим да се у мене не би уселио демон. То је прва борба која се води на личном плану. Ако то превазиђем и добијем неко веће благодатно стање, онда ћу моћи помоћи и другима који су дошли у слично стање — све молитвом, вером и благословом Цркве.
Једноставно, апостоли су ишли за Господом. Ускоро нам је празник Преображења и имамо пример како су апостоли ишли за Њим и видели Гa преображеног у слави. У првом тренутку нису могли да Му приступе, него су одмах падали по земљи. Господ је из смирења раније скривао од њих своје божанство да би Му могли приступити, као што и данас поступа да бисмо могли приступити Светом Причешћу. То је крајње смирење које нас поучава степенима вере у којима се крећемо.
Оци пустиње, који најбоље познаваху психологију људи, описали су да човек може проћи кроз три степена духовног развоја када уђе у манастир и одлучи да се истински бори. Први степен је покајање. Он долази из света и одбацује своје световне греховне навике и бори се са њима — храна, пиће и сл. То је период покајања, борба са елементарним људским страстима. Затим долазе суптилније страсти: таштина, сујета. Трећи степен је савршенство живота у Христу, које су поједини оци досегли и које се назива обожење личности. Човек тада постаје „сасуд Духа Светога“, како је говорио велики руски светитељ Серафим Саровски. Њему су долазили и теолози и велможе руске са истим питањем о смислу живота. Он их је све дочекивао и поздрављао током читаве године на исти начин: „Христос Васкрсе, радости моја!“ А на питање о смислу одговарао је овако: „Смисао живота на земљи је да задобије Духа Светога.“ Он се задобија тешком борбом — како кажу: „Дај крв, а прими Духа“. Шта значи задобити Духа Светога? То значи да се Бог усели у нас благодаћу Духа Светога, а са Њим и Син и Отац.
Ја сам имао прилике да видим те свете људе на Светој Гори. Једноставно, види се да се на тим људима нешто догодило што код мене није. Код мене није — осећам да сам још увек „стари човек“ — а код њих видиш да су достигли виши ниво (επίπεδο, како би Грци рекли). Просто видиш Христа у том човеку. Видиш оно што је циљ: један човек сједињен са Христом. Зато је Бог створио човека; то је циљ. Зато нам је даровао Цркву и Свете Тајне. Толика је љубав Божија према нама. Наравно, људи живе по слободи. Има и оних који се окрену против Бога, Цркве и најрођенијих.
Зато ми, Срби, који живимо у тешким временима — а налазимо се на географском простору који је стално био на мети разних империја — морамо бити јединствени. Са друге стране, кад смо били људи, како је говорио наш свети патријарх Павле, успевали смо да заједно нађемо добра решења за све. Ја знам, јер сам родом са Змијања изнад Бања Луке: када су Солунци ослободили Србију, народ из мојих родних крајева тражио је да се присаједини Србији. Ми желимо да живимо са Србијом јер је то наша држава. Међутим, међународни фактор то није дозволио, као што не би ни сада, јер су Аустријанци и Немци непрестано имали претензије на ове земље; а сада нам забрањују да говоримо. За две речи можеш отићи на „Голи оток“, а они су демократе. Све њихово је лаж. Само је једна истина — Господ наш Исус Христос. Пилат је питао: „Шта је истина?“ Али истина није ствар, предмет. Право питање је: „Ко је истина?“ А то је, понављам, Господ наш Исус Христос. Према томе, сви ти људи су ништа пред Христом. Како је рекао наш велики песник: „Ми пут свој знамо, пут Богочовека.“ И то треба наши Срби непрестано да имају на уму. Сваки пут кад смо кренули другим путем, то је била странпутица — у комунизму или у неком другом систему. Неки оду на Запад да се обогате. Обогате се материјално, али духовно потпуно осиромаше. То сам имао прилике да видим јер сам тамо живео скоро две и по године.
Живели! Бог благословио и свако добро даровао!
У својој беседи митрополит је нагласио значај заједништва и вере у тешким временима: „Један је једини наш пут и излаз — то је заједништво свих Срба.“ Беседећи у вези са данашњом причом о демонизованом младићу из Светог Јеванђеља он је подсетио да се „овај род изгони једино молитвом и постом“, истичући да је смисао живота на земљи задобијање Духа Светога и живот у Христовој истини.
Високопреосвећеног митрополита у порти храма дочекао је надлежни парох јереј Љубомир Босић, заједно са архијерејским намесником теслићким, протојерејем-ставрофором Миладином Вуковићем, сабратом свештенством, ђаконима и верним народом.
У току литургије митрополит Фотије рукоположио је Марка Петрића из Добоја у чин ђакона, поручивши: „Нека је благословен данашњи дан и Свето Причешће свима, а посебно нашем новом ђакону Марку, који је примио свештени чин ђаконски да буде пример послушности, смирења, трпљења, добродетељи и врлина као што су имали прва седморица ђакона у хришћанској историји, од којих је најпознатији првомученик архиђакон Стефан.“
Светом сабрању је молитвено присуствовао и градоначелник Теслића, др Милан Миличевић, а све је настављено трпезом љубави у порти храма.
БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА
Нека је благословен данашњи дан и Свето Причешће свима, а посебно нашем новом ђакону Марку, који је примио свештени чин ђаконски да буде пример послушности, смирeња, трпљења, добродетељи и врлина као што су имали прва седморица ђакона у хришћанској историји, од којих је најпознатији провомученик архиђакон Стефан.
Почео бих беседу вестима — колико могу да пратим — из Србије и Републике Српске. Све се нешто узбуркало. На улицама Србије виде се некакве машине, нека оруђа. Сукоб се проширио по улицама градова. Не дао Бог да то прерасте у прави сукоб браће са браћом, а има пројеката са том идејом. Јутрос сам у једној песми написао да има људи који нам сигурно не желе добро — то смо се уверили кроз историју — али их не осуђујемо јер нас тако учи Свето Јеванђеље. Међутим, о њиховим делима морамо говорити јер они кажу: „Сад треба окренути Србе на Србе да се сами истребе и да не могу приговарати да су их напале комшије или други.“ Ово је сада прилика да Срби Србе истребе. Ако будемо немудри, ми ћемо то заиста учинити.
Исто се односи и на Републику Српску. Овде је стање толико компликовано да су нам неопходне мудре главе које могу да седну и кажу: „Људи, један је једини наш пут и излаз — то је заједништво.“ Да се окупимо око онога што је наше као кад се пласт сена слегне у један стог. Тако и нама треба једна идеја, вера и традиција око којих се можемо сви окупити без обзира на политичке или друге разлике, јер је сада тренутак спасења. Реч је о бити или не бити за Републику Српску и Србију, а на нашем Косову је то већ одавно тако. Дакле, морамо бити много сложнији, мислити једни о другима и помагати се.
Чули сте данас из Светог Јеванђеља како Господ Христос исцељује једног младића који је био демонизован. Његови ученици га нису могли исцелити и онда им је Он рекао: „О роде неверни и покварени, докле ћу вас трпети? Доведите га мени.“ Тиме је показао да су свети апостоли, иако су постали Христови ученици, и даље — као и сви ученици до данас — различитих способности: неко учи боље, неко слабије. Кад је дошло до Христовог страдања, сви апостоли су се разбежали из страха и слабости. Склонили су се на неко безбедно место — а безбедно место је, како наш народ каже, „Голеш-планина“. У сваком случају, важно је да људи напредују као што су напредовали и свети апостоли. Они су све оставили ради Христа. Многи су се питали како Он може да зауставља море и умирује ветрове; није им у почетку било јасно, али временом су Га упознали и постало им је јасно.
Ученици доведоше младића пред Господа; Он га исцели и да им поуку: „Овај род“ — мисли се на род демонски — „изгони се једино молитвом и постом.“ Да није било ове драме са апостолима, питање је да ли бисмо о овоме знали. Значи, морам да постим и да се молим да се у мене не би уселио демон. То је прва борба која се води на личном плану. Ако то превазиђем и добијем неко веће благодатно стање, онда ћу моћи помоћи и другима који су дошли у слично стање — све молитвом, вером и благословом Цркве.
Једноставно, апостоли су ишли за Господом. Ускоро нам је празник Преображења и имамо пример како су апостоли ишли за Њим и видели Гa преображеног у слави. У првом тренутку нису могли да Му приступе, него су одмах падали по земљи. Господ је из смирења раније скривао од њих своје божанство да би Му могли приступити, као што и данас поступа да бисмо могли приступити Светом Причешћу. То је крајње смирење које нас поучава степенима вере у којима се крећемо.
Оци пустиње, који најбоље познаваху психологију људи, описали су да човек може проћи кроз три степена духовног развоја када уђе у манастир и одлучи да се истински бори. Први степен је покајање. Он долази из света и одбацује своје световне греховне навике и бори се са њима — храна, пиће и сл. То је период покајања, борба са елементарним људским страстима. Затим долазе суптилније страсти: таштина, сујета. Трећи степен је савршенство живота у Христу, које су поједини оци досегли и које се назива обожење личности. Човек тада постаје „сасуд Духа Светога“, како је говорио велики руски светитељ Серафим Саровски. Њему су долазили и теолози и велможе руске са истим питањем о смислу живота. Он их је све дочекивао и поздрављао током читаве године на исти начин: „Христос Васкрсе, радости моја!“ А на питање о смислу одговарао је овако: „Смисао живота на земљи је да задобије Духа Светога.“ Он се задобија тешком борбом — како кажу: „Дај крв, а прими Духа“. Шта значи задобити Духа Светога? То значи да се Бог усели у нас благодаћу Духа Светога, а са Њим и Син и Отац.
Ја сам имао прилике да видим те свете људе на Светој Гори. Једноставно, види се да се на тим људима нешто догодило што код мене није. Код мене није — осећам да сам још увек „стари човек“ — а код њих видиш да су достигли виши ниво (επίπεδο, како би Грци рекли). Просто видиш Христа у том човеку. Видиш оно што је циљ: један човек сједињен са Христом. Зато је Бог створио човека; то је циљ. Зато нам је даровао Цркву и Свете Тајне. Толика је љубав Божија према нама. Наравно, људи живе по слободи. Има и оних који се окрену против Бога, Цркве и најрођенијих.
Зато ми, Срби, који живимо у тешким временима — а налазимо се на географском простору који је стално био на мети разних империја — морамо бити јединствени. Са друге стране, кад смо били људи, како је говорио наш свети патријарх Павле, успевали смо да заједно нађемо добра решења за све. Ја знам, јер сам родом са Змијања изнад Бања Луке: када су Солунци ослободили Србију, народ из мојих родних крајева тражио је да се присаједини Србији. Ми желимо да живимо са Србијом јер је то наша држава. Међутим, међународни фактор то није дозволио, као што не би ни сада, јер су Аустријанци и Немци непрестано имали претензије на ове земље; а сада нам забрањују да говоримо. За две речи можеш отићи на „Голи оток“, а они су демократе. Све њихово је лаж. Само је једна истина — Господ наш Исус Христос. Пилат је питао: „Шта је истина?“ Али истина није ствар, предмет. Право питање је: „Ко је истина?“ А то је, понављам, Господ наш Исус Христос. Према томе, сви ти људи су ништа пред Христом. Како је рекао наш велики песник: „Ми пут свој знамо, пут Богочовека.“ И то треба наши Срби непрестано да имају на уму. Сваки пут кад смо кренули другим путем, то је била странпутица — у комунизму или у неком другом систему. Неки оду на Запад да се обогате. Обогате се материјално, али духовно потпуно осиромаше. То сам имао прилике да видим јер сам тамо живео скоро две и по године.
Живели! Бог благословио и свако добро даровао!
