Епископ Фотије: ВАПАЈ ЗА КРАЈИНОМ (срб/eng)


ВАПАЈ ЗА КРАЈИНОМ
 
У опанцима,
гологлави и боси,
у незнању,
растављени
и обезглављени,
куда и како
до Стрмице,
до пута,
до излаза
од безизлаза
 
Они који осташе,
поново наоштрену
каму осетише,
на кућном прагу,
у башти,
старци, благолике баке,
никоме претња
ил’ страх,
ал’ бише на путу онима,
који чисту као суза
операцију водише,
и гле чуда,
на другом суду их
и не осудише
 
И би као што
некад беше,
под истим знаковљем,
при истим поздравима,
није ли опет други рат?
не није, ал’ личи,
сада је прогон у питању,
да се зацртано доврши
и са Србима заувек реши,
да их са лица земље
нестане
 
И потом би Крајина
три месеца паљена,
да све изгори
и у пепео се претвори,
и да никад више
за живот не буде,
а остаци, а гробови
ће се решити
кад на њима
ћирилице не буде,
и кад умукну и звона
из крчкога кањона
 
Кажу да неки
ово славе,
а ми погнуте главе,
ал’ у Бога се уздајући
чекамо кад ће се
са три беле лађе
звона чути,
да нас своме огњишту,
своме камену врате,
и Крајина с нама
поново оживи,
ако Бог да
неко рече,
дај да се наздрави!
 
Епископ Фотије
CRY FOR KRAJINA
 
Wearing peasant shoes,
bareheaded, barefooted,
unknowing,
separated
and decimated,
whither and how
to reach Strmica,
the road,
the exit
from the dead-end.
 
Those who stayed
felt again
the sharp dagger
on their doorstep,
in the garden.
Greybeards, gentle grannies,
neither threat nor fear
to anyone,
but in the way
of those who impeccably
ran the operation,
and, for a wonder,
were not even convicted
on the other trial.
 
So what had happened before
now happened again,
under the same signs,
with the same salutations.
Is it not another war?
No, it is not, but seems like one.
It is persecution now,
to finalize schedules,
and put an end to Serbs,
wipe them off
the face of the earth.
 
Then they torched Krajina
for three months,
burning all down
to ashes,
aiming to make her
void of life.
Remains and graves
will be handled
once Cyrillic script
wears off,
and bells go silent
in Krka canyon.
 
They say that some
rejoice in this.
Our heads bowed
but trusting in God,
we await the bells
ringing from
three white ships,
to take us back
to our hearths,
our land,
to revive Krajina,
God willing,
someone said,
Let's make a toast!
 
Bishop Fotije

 

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ПЈЕСМЕ ДАН СЈЕЋАЊА СТРАДАЊЕ СРБА ПРОГОН СРБА ОЛУЈА

 

offline